Голи оток је била државна политика против Срба. Треба да постанемо свесни тога да је Тито изабрао Србе као своје непријатеље. То је био један опасан режим.
Недавно је академику Драгославу Михаиловићу, једном од најзначајнијих савремених српских писаца, аутору књига Фреде, лаку ноћ, Кад су цветале тикве, Петријин венац, Чизмаши, Злотвори, Голи оток…, додељена „Велика награда – Иво Андрић” за животно дело, Андрићевог института у Андрићграду, која ће му бити уручена 27. јануара.
Поводом овог признања, али и нових планова, за наш лист Драгослав Михаиловић наглашава: „Објавио сам до сада 22 књиге. Радио сам на свакој са великим жаром. Задовољан сам њима, мислио сам да сам завршио тај посао. Онда сам установио да имам доста бележака из разговора са некадашњим голооточанима, и пожелео сам да их припремим за штампу. Сетио сам се да сам на самом Голом отоку, као клинац, правио забелешке које су личиле на некакав дневник.
Писао сам езоповским језиком, нисам могао да пишем о пребијањима и убијањима. Има ту довољно материјала за још једну књигу.”
Награда Андрићевог института додељена вам је за целокупно стваралаштво, односно за животно дело. Како је ваш живот утицао на ваше стваралаштво? Може ли се рећи да је налик узбудљивом филму?
— Видите ме као Ерола Флина у неком филму?! Истина је, свачега је ту било. Да ли сам био у глумачким улогама, не знам. Иначе, ово је друга награда са Андрићевим именом која ми је додељена. Добио сам и Андрићеву награду за приповетку.
Иво Андрић био је међу онима који су вам пружали подршку?
— Гостовао сам са Стеваном Раичковићем у Врању на Бориној недељи, четири године пре Ивине смрти. Пре него што смо били један другоме представљени, питао је присутне ко сам ја и онда је рекао да ме је изабрао међу младим писцима. Љубазно се односио према мени, онако како се односи неко ко је тридесет, четрдесет, година старији, према неком млађем. То је било објављено у једном дневном листу.
Доспели сте на Голи оток са 19 година бранећи ухапшене другове?
— Из мог разреда била су ухапшена два млада човека. Један је био старији од мене пет година, други две. Нису били оптужени због Информбироа, већ је у питању било нешто друго. Тада сам био у средњошколском одбору народне омладине, то је био осми разред гимназије, и сматрао сам да имам право да кажем нешто против таквог безумља.
На више скупова рекао сам да је то бесмислено и глупо. Другови су ме опомињали да се смирим, а ја се нисам смиривао. Тако сам и матурирао и отишао на радну акцију, како је тада био обичај. Више од годину дана касније био сам ухапшен под етикетом да сам информбировац. Нема говора о томе да сам се после тих сукоба у гимназији придружио неким људима који су били зрелији од мене, да смо нешто причали, па да је оптужба, против мене проистекла из тога.
Када је јуна 1948. године изашла резолуција Информбироа, имао сам седамнаест и по година. После су ми све то прикачили и казали да сам од првога дана био опредељен за Информбиро, што није било тачно. Био сам млади скојевац и кад је СКОЈ у децембру 1948. године био укинут, постао сам кандидат за члана партије. Све су то изменили у мом досијеу да би са њихове тачке гледишта изгледало убедљиво.
Био сам разочаран због онога што се дешавало у нашој земљи, можда је отуда њихова осуда потекла. Наравно да смо сви замишљали социјализам као нешто добро, а он, нажалост, не да није био добар, већ је постајао само гори. Врхунац тог режима био је логор на Голом отоку, који је према мојој оцени био најстрашнији мирнодопски логор у Европи у том времену.
Да ли се довољно говори о тако великој теми, имамо ли уопште културу сећања?
— Не. Када се каже Голи оток, у народу је уврежена слика о томе као о нечему страшном. Али, ти догађаји треба да буду проучавани са историјске тачке гледишта. Још се не зна тачно колико је људи тамо убијено. Режим је признао да је у логору усмрћено, или је умрло, триста људи. Али убијено је много више или је по одслуженој казни умрло од последица.
Говорили сте о тешкоћама које сте имали после Голог отока, о неприхватању у друштву, немогућности запослења. О томе се у јавности још мање прича?
— То је остало као дуг према нашем народу. Био сам неколико пута отпуштан. Радио сам као аквизитер и путујући продавац књига, а моја идеја о животу била је да будем писац. То није била нова замисао, за њу сам се определио још у основној школи.
Радили сте и у циркусу, а нисте то искуство описали у литератури?
— Та тема деловала ми је истрошено, коришћена је на филму и у књижевности. Имао сам звање импресарија, то је у ствари био организатор путовања једног државног циркуса. Шест месеци сам се тиме бавио. Вратио сам се у децембру у Београд и са муком сам дипломирао, јер сам јако лоше живео као студент.
Нису хтели да ме приме ни у један студентски дом, нисам добио стипендију већ социјалну помоћ, и то при крају треће године, када је продекан постао професор који ме је ценио. Он ми је помогао да добијем помоћ деканата Филозофског факултета, где је Југословенска књижевност била једна од катедри.
Да ли сте пишући о Голом отоку опростили својим непријатељима?
— Писац сам по звању и опредељењу, никога нисам гонио. О Голом отоку написао сам четири хиљаде куцаних страница, то је огроман рад. Имам шест књига које говоре само о тој теми. И у другим мојим књигама на неки начин та тематика је спомињана.
Да ли су људи који су такође прошли кроз тај логор, а које сте интервјуисали, били спремни да говоре?
— Не увек. Неки моји блиски пријатељи су ме одбили. Знао сам да су имали много података о томе, али се нису усудили да разговарају са мном.
Које су заједничке одлике тоталитарних система?
— Пре свега то је велики притисак на јавност, на новинарство. Новинари су били строго контролисани, тражени су они који ће нападати људе које режим није волео. Годинама моје име није смело да буде поменуто у јавности. Није било ни помена о Голом отоку све до 1969., када је, између осталог, Тито говорио и о мени, и о томе да сам био тамо.
Често сте истицали податак да је на Голом отоку било највише Срба. Због чега је било тако?
— То је била државна политика против Срба. Треба да постанемо свесни тога да је Тито изабрао Србе као своје непријатеље. То је био један опасан режим, није било ништа лакше у њему него у другим социјалистичким земљама. Изгледао је само прихватљивије, али за оне који су у њему страдали, то није било оправдано. Јосип Броз био је вешт у томе да своје страшне потезе прикрива и оправдава.
Историографија се није довољно бавила проблемима титоизма. На известан начин, тај режим је постојао и после Титове смрти. Био сам праћен све до 1990. године и мислим да су у то време престала таква поступања у тадашњој Југославији. Кад је та држава већ била на умору. Југославија се као једна заједничка земља обрукала у историјском смислу и током њеног трајања српски народ је све време био на удару.
Док је Тито био жив и неколико година после његове смрти, као и док је Слободан Милошевић био на челу Србије. Мислим да се савремена Хрватска храни лажима о Србији из тог југословенског периода, доста су лагали Европу и свет о томе шта су им Срби наводно учинили.
Како сте се осетили кад сте доживели рехабилитацију, када сте видели свој полицијски досије?
— Био сам шест месеци болестан после тога. Тај досије имао је око триста страница, када сам га први пут видео, што ни изблиза није било све што су о мени имали. После, када је то прешло у Архив Србије, остало је око двеста страница. Непрекидно су читали и вадили странице и стављали их у нове досијее.
На који начин сте се борили са страхом?
— Дрскошћу. Тито је у говору, у којем је поменуо мене и моју забрањену представу „Кад су цветале тикве”, тада рекао: „Ми њега нећемо сада хапсити.” Очигледно му је то излетело док је глумио да је један модеран, демократичан државник. Био сам уплашен свега један минут. Знао сам, царска се не пориче, да ме неће дирати ако не направим неки тежак преступ.
Имао сам тада две књиге Фреде, лаку ноћ и Кад су цветале тикве, биле су избачене из издавачких планова и из књижара, девет година нико није знао да ли сам жив.
После тога штампао сам Петријин венац за који сам опет добио награду. То се подударило са Титовом смрћу, а годину дана после тога примљен сам у Српску академију наука и уметности. Тада сам имао 51 годину и извукао сам се из каљуге у коју ме је гурнуо један нељудски систем.
КИШ И ПЕКИЋ
Како се сећате пријатељства са Данилом Кишом и Бориславом Пекићем?
— Пекић је био мој венчани кум, Киш ми је био близак пријатељ. Чули смо се и док је био у болници у Паризу, тешко болестан. Предлагао је Галимару да штампа Петријин венац, али то се није остварило.
О СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ
Говорите о изменама у српском књижевном језику. Имате ли подршку за то у САНУ?
— Немам нарочиту подршку јер већина академика је мишљења да су српски и хрватски један те исти језик. Сматрао сам да Српска академија треба да престане да ради на великом српско-хрватском речнику, који се и сада тако зове. То је велико оптерећење за САНУ. Одељење језика и књижевности, којем припадам, то није прихватило. Један академик, не одобравајући ситуацију у којој се налазимо, рекао је да ћемо се још један читав век бавити тим речником.
Аутор Марина Вулићевић
Извор: Политика
Преузето ЈАДОВНО
