Дуго је припремао свој програм српске уметничке обнове. Пропутовао Приморје, Македонију, Косово и Метохију, Јужну Србију, прикупивши и обрадивши преко 2.000 мотива из народног веза, ткања и резбарије. После их је, заједно са мотивима из народне митологије и етно симбологије, уткао у своју модерну уметност. Декорисао је Народно позориште, велику дворану Коларчеве пивнице, министарства финансија и просвете, свечану салу Треће гимназије. Дизајнирао намештај, ћилиме, простор, све. Излагао на „Балканској изложби” у Лондону 1907. и „Светској изложби” у Торину 1911. Настојао да уведе оно што данас зовемо пројектовањем ентеријера и тоталним дизајном. И остао, тада, усамљен.
Бијели орао, Драгутин Инкиостри Медењак, 1922.
Међу првима је покренуо иницијативу за стварање српског, а касније и југословенског дизајна препознатљивог у свету. Кроз сопствена дела покушао је да изрази мотиве карактеристичне за балканску средину. Драгутин Инкиостри није био једини који се почетком XX века залагао за очување народне традиције кроз уметност. Михаило Валтровић и Милоје Васић су такође били веома ангажовани у промоцији српског културног наслеђа. Постојала је свест међу уметницима и стручњацима о важности преношења народног духа на све видове уметничког изражавања, почевши од музике, преко сликарства, па до архитектуре. И поред тога, дизајн је у српској средини дуго остајао по страни, као данису постојaли интерес, свест или знање да се и на том новом пољу уметности учини помак. Тек доласком Инкиострија у Београд 1905. јавља се могућност развитка и гране коју данас називамо пројектовање ентеријера.
Драгутин Инкиостри Медењак
Драгутин Инкиостри је рођен 18. октобра 1866. у Сплиту. Његов отац, Антонио Инкиостри, пореклом је из Венеције, док је мајка, Марија Медењак, била Српкиња. Из тог мешовитог брака, Инкиостри је био везан за Италију због школовања, али се у јеку панславистичког покрета увек осећао као Србин.
Оцу, по професији архитекти, Драгутин је још од малих ногу помагао у послу. Тако се временом развила и његова велика љубав према архитектури и уметности уопште. Рано је прекинуо своје школовање како би се посветио сликарству, јер се показало да има изузетан дар за цртање. Са свега деветнаест година напушта родни Сплит и започиње своје уметничко путовање, постепено градећи ликовни израз. Прва станица му је била Задар, где је у излогу кројачке радње изложио неколико слика. Такав вид рекламе донео је и прве поруџбине, махом олтарске слике за цркве по околним местима. После неколико година, пут га води до Ријеке, где добија и прве поруџбине за осликавање просторија богаташких кућа.
Схвативши да даље неће моћи без школовања, одлучује да оде у Италију како би стекао адекватно сликарско образовање. Пре тога се оженио контесом Маријом из задарске италијанске породице Де Лупи, која је била изузетно образована жена. Говорила је неколико језика, али српски није знала. Имали су деветоро деце, од којих се троје касније посветило сликарству.
Историја (детаљ), Драгутин Инкиостри Медењак
ЗА НАЦИОНАЛНИ ПРЕПОРОД У УМЕТНОСТИ
Изабрао је Фиренцу и професора Филаделфа Симија, али је далеко више на Инкиострија утицао архитекта и теоретичар уметности Алфред Мелани, који је и сам био заинтересован за фолклорну уметност. Током боравка у Италији, Инкиостри је савладао и фотографски занат, који ће му до краја живота бити главни извор прихода.
Његов животни пут наставља се у Загребу, где отвара фотографски атеље. Бива ангажован да за „Миленијумску изложбу” у Будимпешти припреми албум фотографија историјских споменика. У Загребу ступа у контакт и са Влахом Буковцем, тада већ надалеко чувеним сликарoм, од којег је много научио.
Драгутин Инкиостри Медењак, Лептир I
Драгутин Инкиостри Медењак, Лептир II
Но, млади уметник се није задржао ни у Загребу. Године 1900. одлази у Карловац, прво место у којем ради декорацију ентеријера базирану на народним мотивима. Потом је у Сарајеву, где се већ чуло за њега, али не одлучује ни ту да се скраси. Наставља путовање, почевши да скупља етнографски материјал, који ће му касније бити од велике користи.
Током целог тог периода „лутања и тражења” Инкиостри се заправо припремао да дође у Београд и Краљевину Србију, желећи да српској уметничкој сцени прикаже свој програм уметничке обнове. У потрази за аутентичним народним мотивима, прошао је цело Црногорско приморје, Македонију, Косово и Метохију, Јужну Србију. Пропутовао је Балкан, прикупивши и обрадивши преко две хиљаде мотива из народног веза, ткања и резбарије.
Драгутин Инкиостри Медењак, Орао и гусле, темпера на свили, 1912.
Одмах по доласку у Београд 1905. добија посао на декорацији Народног позоришта, где ће и остати да ради као сценограф, декоратер и костимограф. Да је био успешан и у тој области уметничког стваралаштва сведочи чињеница да је позван да декорише бугарски Народни театар. Међу првима који је ангажовао још увек недовољно афирмисаног уметника био је богати индустријалац Ђорђе Вајферт. Инкиостри је за њега декорисао велику дворану у Коларчевој пивници портретима личности из српске историје, док су зидови били украшени народним орнаментима. Та сала је ускоро постала центар културног и друштвеног живота Београда.
Ови први успеси у српској престоници донели су му похвале великих стручњака за национални стил Михаила Валтровића и Андре Стевановића. Убрзо су стигле и велике поруџбине, попут декорације Министарства финансија, Народне банке и Министарства просвете, где је у сарадњи са Петром Убавкићем радио декорацију ходника улаза и министрове собе. До данас су сачуване алегорије Вере, Просвете, Историје и Уметности у ходнику. Том приликом се Инкиостри први пут упустио у пројектовање намештаја и показало се да има смисла и за ову грану примењене уметности. Иако је у том периоду био веома тражен, финансијски je увек био на ивици егзистенције.
ИСПРЕСЕЦАНО РАТОВИМА
Инкиостријев дизајн намештаја долази до пуног изражаја на „Балканској изложби” у Лондону 1907, где је изложио комплетну спаваћу собу и трпезарију у храстовини, као и две керамичке пећи. Пре него што је намештај послат за Лондон, био је изложен у Београду, где га је првог дана видело чак 1.500 посетилаца.
Наредних година осликава Свечану салу тада тек подигнуте Треће београдске гимназије. Међутим, појављују се и прве негативне критике и заинтересованост за његов рад постепено почиње да слаби. Његова теорија о српском дизајну наишла је на осуду архитеката, највише Бранка Таназевића. Полемика између два заступника националног препорода у уметности дуго је трајала преко новина. И поред тих несугласица, били су приморани да сарађују на Српском павиљону за „Светску изложбу” у Торину 1911. Таназевић је, наравно, гледао да на сваки начин спута Инкиостријеву креативност, али су овоме руке биле одрешене при декорисању Турског и Мађарског павиљона, где је такође био ангажован.
Каљева пећ израђена по нацрту Инкиострија са мотивима балканских ћилима
Драгутин Инкиостри се надао послу на декорисању ентеријера Народне скупштине, чија је градња тада започета, па је једном приликом посетио Јована Илкића, аутора пројекта. Овај му је обећао учешће, али узалуд, јер су радови на Скупштини настављени тек после Првог светског рата.
Услед све веће несхваћености, Инкиостри је чак помишљао да се пресели у Будимпешту, где би његов рад био више вреднован, али га је у реализовању те идеје спречио Први балкански рат.
Из тог времена потичу и његове прве патриотске слике: Орао и гусле, Соколови, На опрезу, Соко и змија… Вођен патриотизмом, у ратном периоду кренуо је у обилазак јужнословенских земаља, остављајући реплике својих патриотских слика свакој кући у којој му је пружено гостопримство.
Драгутин Инкиостри Медењак, Победа двоглавог орла или Освећено Косово, уље на платну, 1914.
Столица, део гарнитуре, по нацрту Драгутина Инкиострија, 1907.
Први светски рат проводи у Италији. Пошто је остао удовац, жени се по други пут бившом ученицом, Славком Корењак, и након завршеткa рата борави у Љубљани. Ради плакате за Први југословенски свесоколски слет. Тек се 1923. враћа у Београд, где бива постављен за управника акционарског друштва за израду намештаја у националном стилу. Наредних година се у потпуности посвећује пројектовању намештаја и израђује столице од ораховог дрвета за „Поштанску штедионицу”, али и artdeco гарнитуру за тада тек отворену фабрику намештаја браће Ђорђевић. По његовим нацртима израђивани су и ћилими у фабрици Дунђерски.
УВОЂЕЊЕ ТОТАЛНОГ ДИЗАЈНА
Крајем двадесетих година стари уметник постепено пада у заборав, али и даље успева да оствари ремек-дела, попут паравана са сликама на свили за Олгу Смедеревац из Панчева, чији је салон био стециште уметника између два светска рата. И Музеј Николе Тесле би сада красила једна соба по Инкиостријевом нацрту да кућу, тада у власништву Ђорђа Генчића, није погодила бомба у Другом светском рату. Покушао је да скрене пажњу двора на себе поклонивши краљу Александру I Карађорђевићу слику Страже на Јадрану. Међутим, из непознатих разлога поклон је био одбијен. Умире 16. септембра 1942. у 76. години.
Драгутин Инкиостри Медењак, Стража на Јадрану / Југославија на Јадрану, око 1935.
Драгутин Инкиостри је своја највреднија дела остварио управо у Београду и може се рећи, иако је сам то порицао, да је био припадник сецесије. Као потпуну новину у Србији, увео је тенденцију ка украшавању целокупне животне средине, што је за његове европске савременике било карактеристично. Настојао је да оствари оно што данас зовемо total design, преносећи тим путем народну митологију и магијску симболику облика преточених у орнамент. Управо је због тога било тешко качити слике на зидове које је он осликао, јер су они већ били уметничка дела за себе.
Део портала Музеја Врбаске бановине у Бањалуци из 1934. године, дело Драгутина Инкиострија Медењака
Нажалост, током живота није наишао на много разумевања и остао је усамљен у свом покушају да се тада формира српска дизајнерска сцена.
УЧЕНИЦИ
Своје велико знање на пољу народне орнаментике успео је да пренесе ђацима Уметничко-занатске школе, где је једно време предавао. Код ученика је највише ценио индивидуалност, иако је то можда резултирало тиме да нико од њих није наставио његовим путем у реформацији националног стила.
КУЋА ЈОВАНА ЦВИЈИЋА
Велико признање била је одлука Јована Цвијића да повери Инкиострију украшавање ентеријера сопствене куће. С правом се може рећи да је то најбоље Инкиостријево дело у Београду. Део тима били су и декоративни вајар, мајстор за каљеве пећи, уметнички столар и дуборезац. Посао је тешко напредовао, буџет је више пута био прекорачен и нацрти мењани. Идеја водиља је била да сви мотиви који се буду појавили у ентеријеру указују на Цвијићев позив, па је тако рељеф орла са чекићем представљао оштрину географове мисли, док су сова са чекићем и књигом алудирали на научни рад.
Соба супруге Јована Цвијића, Љубице, дизајн Драгутина Инкиострија Медењака
ИСТАНЧАНОСТ И САВРЕМЕНОСТ
У пројектовању намештаја, Инкиостри је био врло истанчан. Имао је смисла за функционализам и удобност, увек користио храстовину и ораховину, које се и данас сматрају за најквалитетније врсте дрвета. Такав приступ, разуме се, није могао да произведе ни јефтину, ни серијску производњу. Радо је и осликавао намештај, што му је, као и резбарија, давало уникатност. Остављао је увек природну боју дрвета, сматрајући је најлепшом. Колико је савремен био његов приступ говори чињеница да је увек водио рачуна о кориснику, пројектујући тако да све буде у складу са његовим потребама.
Владана Путник
Извор: Национална ревија
