Drama jedne porodice doseljenika razdvojene u lavirintima imigracionih propisa i bezdušne birokratije
Amerika je zaista pravna država, što se vidi, pa i oseća, na svakom koraku. Za sve postoje jasni propisi i precizne procedure. Ruku države osetićete i kad se pogrešno parkirate i kad se iz mnogo krupnijeg razloga nađete sa one strane zakona.
Ali život se ne uklapa uvek u ono što je propisano, pa je i ovde često na dnevnom redu dilema: šta je važnije – sistem ili ljudi.
Vašingtonski Centar za američki progres, politički institut koji pruža podršku levom spektru američke politike i ideja (desni pandani su mu Heritidž fondacija i Američki enterprajz institut), ovu dilemu je minule nedelje, na večernjoj sedeljci, uz picu i kafu, pokušao da ilustruje prikazivanjem jednog dugometražnog dokumentarnog filma i razgovorom sa njegovom autorkom. Tema je bila zamršena i kontroverzna politika imigracije u Americi, zemlji koja je jedinstvena po tome što su je stvorili imigranti.
Film pod naslovom Američko venčanje Tonija i Dženine (sa podnaslovom Jedna deportaciona ljubavna priča), iznosi slučaj doseljenika iz Poljske, Tonija Vasilevskog i njegove supruge Dženine (Jaše). Oboje su, u potrazi za sopstvenom verzijom američkog sna, Poljsku napustili 1989, kada je bila još zemlja socijalističkog lagera. On sa radnom vizom, ona sa šestomesečnom dozvolom boravka, kako bi, kao članica Solidarnosti, u Americi ostala kao politički imigrant.
Upoznali su se tek u čikagu, koji je, posle Varšave, drugi po veličini poljski grad (na sličan način kao što je i najveće naselje Srba posle Beograda). Venčali su se 1993, započeli sopstveni biznis čišćenja kuća, a posle dosta muka i čak četiri pobačaja, 2001. konačno im se rodio i sin…
Jašina molba za političkim azilom u međuvremenu se zaglavila u lavirintima imigracionog biroa, da bi je, tek 1995, obavestili da ne može da ga dobije, jer je Poljska prestala da bude komunistička zemlja. Pošto je u Americi ostala mnogo duže nego što joj je to formalno omogućavala viza, morala je da izađe pred sudiju. Tamo je, kako tvrdi država, potpisala da će se dobrovoljno vratiti u Poljsku. Njena verzija je da nije znala šta potpisuje, jer u to vreme jedva da je razumela engleski, a na suđenju nije bilo prevodioca.
Kako god bilo, ona je ostala sa Tonijem, kao imigrant bez papira, kakvih je u Americi danas nešto preko 11 miliona. Pokušala je da novom molbom ipak legalizuje svoj status. Uprkos toj neizvesnosti, porodici je krenulo: posao se razvio, kupila su i kuću, a Toni se 2007. kvalifikovao da postane američki državljanin (sin Brajan je to postao već samim tim što je rođen u Americi), verujući da će time ubrzati i rešavanje pravnog statusa supruge.
U Imigracionom birou su baš 2007. iz nekih razloga izvukli njen dosije, i na vrata doma Vasilevskih došli sa naredbom da Jaša u roku od četiri sata mora da bude na aerodromu, sa koferom ne težim od 23 kilograma, da bi bila deportovana u Poljsku. U rešenju koje joj je uručeno, pisalo je i da zbog nepoštovanja obaveze koju je potpisala 1995, novu vizu za ulazak u Ameriku ne može da dobije u sledećih 10 godina.
Film Rut Lejtman, koja je režiserka, scenarista i producent, prikazan već na nekoliko festivala sa zapaženim uspehom, porodicu Vasilevski prati, delom i uz pomoć kućnih video-snimaka, praktično od prvih dana dolaska u Ameriku, sve do prošle godine.
Sasvim uverljivo prikazuje i njen šok izazvan neočekivanom odlukom imigracione birokratije. Suočena sa neminovnošću da samo za četiri sata prekine sa dotadašnjim životom i pripremi se za novi, porodica odlučuje da sa majkom pođe i šestogodišnji sin, a da otac ostane – jer sve što imaju stečeno je u Americi, u čikaškom predgrađu. Toni je postao preduzetnik američkog stila, a u Poljskoj, gde je nezaposlenost još velika (zbog čega je mnogim Poljacima Amerika podjednako privlačna kao što je bila i njemu), ne vidi perspektivu. A tu je i nada da će se porodica brzo ponovo sastaviti. Otac zato sinu kaže da će u Poljskoj biti samo na raspustu…
Nije tako bilo. Prošle su već četiri godine, ali ni uz pomoć skupog advokata Toni i Dženina nisu uspeli da omekšaju bezdušnu birokratiju. Pravni put je bio da dokažu da je razdvojenost od supruge i sina Tonijev život učinila izuzetno teškim (što zaista jeste: film ga ne slika kao sveca, vidi se da ima problema s pićem, oslabilo mu je srce, obolela jetra, biznis je krenuo nizbrdo, na izdržavanje porodice i putovanja jednom godišnje u Poljsku da makar nakratko budu zajedno, Toni je potrošio 90.000 dolara). Ali Imigracioni biro nije prihvatio njihove argumente i već nekoliko puta molbe za reviziju slučaja je odbio.
Toni je u međuvremenu postao Amerikanac: kad je položio ispit (i zakletvu novoj domovini), svečano mu je uručena američka zastava, ali u tom momentu je imao više razloga za očaj nego za sreću.
Fizički, mentalno i finansijski, ja sam sasvim uništen, kaže u kameru.
Nije pomoglo ni što je bio specijalni svedok u kongresnoj debati o promeni imigracionog zakona koji bi rešio ovakve probleme. Nije bilo većine da bi bio izglasan.
Imamo dosta ovakvih slučajeva u čikagu, kaže režiserka Lejtman. Sistem je, nažalost, takav, da kad vas uhvate u mrežu, nema nade da se iz nje izbavite.
U filmu se pojavljuju i Barak Obama, dok je bio senator iz Ilinoisa, i tada takođe kongresmen Ram Emanuel, koji je potom bio šef Obaminog predsedničkog kabineta, a danas je gradonačelnik čikaga. Ima i sekvenci u kojima, u izbornoj kampanji, Obama obećava da će već u prvoj godini promeniti imigraciono zakonodavstvo.
Nije ga promenio. Politički odnos snaga je takav da su jači oni koji na imigrante gledaju kao one koji ugrožavaju poredak. Među ilegalcima, najviše je inače Meksikanaca (62 odsto), a zatim drugih latinosa: onih iz El Salvadora, Gvatemale, Hondurasa… Poljaci su samo delić ostalih 20 odsto, ali Jašin položaj otežava to što su na osmom mestu na listi onih koji Ameriku ne napuštaju i kad im vize isteknu.
Film se nije završio hepiendom. Umesto američkog sna, Toni, Jaša i mali Amerikanac Brajan prolaze kroz američku imigracionu moru.
