Srbija je imala dva pokreta protiv fašizma,
ravnogorski i partizanski. Oni su u početku sarađivali, a kasnije se
sukobili. Ovako đaci uče o tome ko su bili četnici, a ko partizani. Ako
uče, uglavnom ih to slabo interesuje.

– Josip Broz Tito… bio je… neki vođa, da l’ Srba, Slovenaca i
Hrvata… ne znam, ali neki vođa je bio. Nije bio predsednik, to sam
siguran. A za Ravnogorski pokret, iskreno, nisam nikad čuo, stvarno ne
znam. Pa nismo još to učili, to se radi na kraju godine! – odgovara
maturant jedne beogradske gimnazije na pitanje o Titu i Ravnogorcima.

Kliknite da biste videli veću sliku (+)

Bura koja se podigla nakon emitovanja prve epizode serije Ravna
gora i polemike koje pune novinske stupce, čini se da su miljama daleko
od moderne generacije dece kojima se svet vrti oko ajfona i ajpeda.
 

– Partizani i četnici su za njih praistorija! Osim ako nemaju nekog u
porodici ko bi im pričao o događajima iz Drugog svetskog rata i na taj
način ih lično vezao za taj period istorije, oni zaista imaju veliku
distancu od tog perioda. Za njih je 70 godina veoma daleko. Ne znaju ko
je Tito, misle da je bio predsednik Srbije, jer Jugoslavija je reč koju
teško prevaljuju preko usta, nije im bliska – kaže Vesna Rašković,
profesorka istorije Pete beogradske gimnazije, jedne od elitnih
gimnazija u Srbiji.

O četnicima i partizanima, srpski đaci prvi put uče u osmom razredu
osnovne škole, a zatim u drugom razredu srednjih stručnih škola ili
trećem, odnosno četvrtom razredu gimnazija.
 

– U osmom razredu imamo 68 časova istorije, od kojih nekoliko
posvećujemo i ovom periodu. Deca zaista ništa ne znaju o novijoj
istoriji. Jedno gde im nešto zvuči poznato je kad se na kraju pominje
pokojni premijer đinđić, za koga su čuli u kući – kaže Branislav
Ostojić, nastavnik istorije u OŠ Vuk Karadžić .
 

Ravnogorci i partizani se u srednjim stručnim školama kratko pominju,
u drugom razredu. Profesorka istorije u Školi za negu lepote Milka
Stević kaže da decu u njenoj školi istorija veoma slabo interesuje.
 

Današnja generacija roditelja učila je nešto sasvim drugo od
generacije njihove dece. Roditelji su učili o herojskoj borbi partizana,
koji su u svemu bili bezgrešni, i izdajničkom ponašanju četnika, koji
su sarađivali sa okupatorima. Kad je u Srbiji početkom 90-ih godina 20.
veka izvršena reforma srednjih škola, promenjen je i plan i program, a u
udžbenike je ušao uravnoteženiji pristup novijoj istoriji.

Danas su, u najkraćem, partizani predstavljeni kao veoma aktivan i
masovan pokret koji je počeo da deluje u Jugoslaviji nakon Titovog
povratka iz Rusije. Navedene su glavne bitke, na Sutjesci i Neretvi,
tokom kojih su Nemci pokušavali da razbiju odmetničke bande, ali se
glavni štab uvek spasavao. Civilne žrtve bile su ogromne.
 

četnici su opisani kao pasivna vojska, čiji su delovi znali da izvode
akcije i na svoju ruku. Draža Mihailović, kako je objašnjeno, imao je
politiku čekanja da se saveznici iskrcaju i na taj način, kad se skupi
kritična masa od pola miliona ljudi, u jednom potezu izbace Nemce.

đaci uče i da je u početku rata Mihailović imao podršku kralja i
vlade u izbeglištvu, ali da je mladi kralj Petar septembra 1944. godine
pozvao narod da se priključi Titovom pokretu.

Objašnjene su i ideološke razlike dva pokreta: četnici su za kralja,
građanski sistem vrednosti, saradnju s tradicionalnim zapadnim
saveznicima, a partizani su komunisti, protiv kralja, za narodnu vlast i
veze sa Rusijom.
 

– Udžbenici se pišu na osnovu programa koje odobravaju prosvetne
vlasti. Knjige istorije moraju da daju istorijske činjenice bez
ideološkog bojenja – kaže Zorana Lužanin, predsednica Komisije za
udžbenike Nacionalnog prosvetnog saveta.