Kako pomiriti tradicionalno i moderno? Pojava Interneta menja naš odnos prema klasičnom čuvanju zvučnih dokumenata u tonskim arhivima.
Piše Dragoslav Simić novinar
e-mail: sicke@sbb.rs
U tekstu Skeniranjem traže Dražine posmrtne osatke na Adi Ciganliji, objavljenom u listu Politika aprila 2011, citirana je izjava istoričara dr Slobodana G. Markovića člana komisije za utvrđivanje mesta na kome je streljan odnosno sahranjen Draža Mihailović. Slobodan G. Marković kaže da je na njega najjači utisak ostavilo svedočenje emigranta M. Markovića koji je još 2001. dao izjavu novinaru Radio Beograda, (ne navodi se ime novinara), koji je kao zatočenik na Adi čuo plotune 16. i 17. jula 1946…
Šta će komisija uraditi i da li je Ada pravo mesto, verovatno će javnost uskoro doznati. Međutim predgovor ovoj informaciji je Markovićevo saznanje da sam autor dokumentarne drame Suđenje Draži Mihailoviću snimljene još 1996. godine. To ga je podstaklo da od mene zatraži snimak sa CDa na koji sam naknadno uneo i svedočenje emigranta Milisava Markovića Dražinog borca, zatočenika na Adi, kao celinu radio drame o Draži.
Međutim ovde treba reći da i ova radio drama ima svoju predistoriju. Snimak sa suđenja Draži Mihailoviću dobio sam od Zorana Manojlovića sina dr Koste Manojlovića muzikologa koji je na očevom aparatu za snimanje zvuka 1946. snimio deo suđenja koje je prenošeno preko radija uživo. Manojlovića sam upoznao u Biblioteci grada 1994. koji je kao posetilac bio na promociji moje dokumentarne radio drame Jugoslavija, kratak pregled 1918. ~ 1991. Posle slušanja, primedba prisutnih bila je da nisu uneti događaji vezani za 27. mart 1941. i suđenje Draži Mihailoviću. Rekao sam tada da takvih tonskih zapisa jednostavno nije bilo ili bar meni nije poznato da ih ima. Samim tim nisu mogli ida budu uneti u emisiju. Inžinjer Zoran Manojlović te večeri mi je ponudio svoje snimke i o jednom i o drugom događaju koje je snimio uživo sa radija, prema redosledu zbivanja kako sam naveo. Tako sam došao do dela suđenja koje sam uneo u svoju radio dramu.
Ovde film događaj prenosim u naše vreme, u svet Interneta jer je sada zgodna prilika, kada se potvrde nalazi komisije gde je sahranjen Draža, da država Srbija na sajtovima Ministarstva kulture ili Arhiva Srbije, objavi ceo tonski zapis suđenja generalu Mihailoviću. Takav celovit snimak postoji u arhivima Ministarstva unutrašnjih poslova kao naslednika onih koji su hapsili i sudili Draži. Snimak postoji i u fonoteci Radio Beograda.
Na snimku se može ćuti ne samo Mihailović već i glasovi onih koji su vodili suđenje. Recimo javni tužilac Miloš Minić, sudija Mihajlo đorđević i drugi. Ton kojim se oni obraćaju osuđeniku i glas kojim Draža odgovara, možda su značajniji dokumenti od stenograma koji je objavljen. Dok se prati ovo suđenje, današnji slušalac sebi s pravom postavlja pitanje: da li je ta osionost tužilaca nedvosmisleno i jasno izražena prema tuženome, znak da je tuženi unapred osuđen i da mu je sudbina projektovana ne u sudu već negde na drugom mestu gde se u danima totalitarnog režima 1946. kuvala sudbina čitavog naroda.
Internet kakav danas poznajemo daje za pravo da se ovo suđenje obelodani, istine radi.
Ovde se može postaviti pitanje, a šta je sa drugim arhivskim tonskim zapisima koji nemaju veze sa Dražom, a predstavljaju značajna tonska izvorišta za istraživanje naše istorije i kulture, da li i njih treba objaviti?! Da!
Autor ovog teksta nedvosmisleno glasa za Internet. Ako neko ko treba da pokrene ovo, čeka da se reši, u ovom slučaju, besmisleno pitanje o autorskim pravima, pojaviće se neki domaći Vikiliks koji će bez mnogo dvoumljenja preko face book-a jednog dana oglasiti: na adresi… čućete i Dražu, i Tita, i njihove savremenike kako ujedinjeni nastupaju u novom elektronskom poretku.
Naš odnos prema dosadašnjem čuvanju zvučnih dokumenata u tonskim arhivima nema više nikakvog smisla. Internet u našim prilikama treba da postane jedini veliki tonski arhiv.
