Velika količina zlatnika koje je tokom Drugog svetskog rata uputila jugoslovenska vlada u Londonu kao pomoć ravnogorskom pokretu u Srbiji i danas je zakopana u podnožju Ravne gore, tvrdi Vladan Vasiljević (77), bivši pripadnik ravnogorskog pokreta, povodom informacija da je zlato zakopano kod čačka.
Vasiljević je rođen u Pranjanima, nadomak Ravne gore, a u njegovoj kući bili su smešteni štab Draže Mihailovića i engleski obaveštajni oficiri. Sada živi u SAD, u gradu Medajn (Ohajo) i u pisanoj i usmenoj informaciji agenciji Beta tvrdi da je lično učestvovao u razgovorima o ovom zlatu.
„Nema ni govora da je zlato skrivano kod čačka. Nesporazum je nastao jer su Pranjani i Ravna gora na kartama Engleza prikazivani kao čačansko područje. Avioni koji su doletali iz Engleske pomoć su bacali noću na području Pranjana, a sve je to primao pukovnik Djuen Bil Hadson. On je bio u Dražinom štabu sa još dva Engleza. Kada je bacana odeća i sanitet, to su čekali četnici, a kada je bacano zlato, bili su samo Englezi“, kategoričan je Vasiljević.
Blago kod vodenice
Vlasnik pomenute vodenice nije imao decu, pa je posinio Milovana đurđića koji je umro pre 21 godine.
„Sećam se tog jasena, koga smo mi posekli, a pričalo se da je ovde negde zakopavano četničko zlato“, priča Milesa đurđić (75), Milovanova supruga, koja sama živi u vodenici.
Prema priči Vasiljevića, zlato je najviše upućivano 1943. godine, kada su Englezi bili smešteni u kući njegovog rođaka Slobodana Vasiljevića, kao i kod njegovih roditelja.
„Englezi su tajno odlazili iz naših kuća noću kada je stizalo zlato i zakopavali ga pored rečice Dičine u selu Koštunići, između atara Simovića ravni i Gajeva, na pola sata hoda do Ravne gore. To je Draža znao i zbog toga je bio u sukobu sa Hadsonom, a ne zbog ratnih dejstava“, navodi Vasiljević, koji je tada bio maloletnik i četnici nisu hteli da ga vode sa vojskom već je radio kao veza.
On dalje tvrdi da je Hadson početkom 1948. godine u engleskoj ambasadi u Bukureštu stupio u vezu sa Mađarom Stefanom Golnerom, koji je odlično govorio srpski jezik. NJemu je dao mete i skice i poslao ga u Pranjane kod Slavka Jočovića. Jočović je Vasiljevićev kum, koji se predstavljao kao pripadnik Udbe.
„Lično mi je kum pričao da je Mađar tražio da ga odvede u vodenicu Svetolika Vukovića, pored Dičine. Kada su stigli Mađar je izvadio skice i stao sa gornje strane vodenice i počeo da broji korake, jazom, do jednog jasena, a zatim je okrenuo nizbrdo prema reci. Ponovo je sa donje strane vodenice brojao korake i na mestu gde je bio presek počeo je da kopa. Tu je našao dve kante pune zlatnika“, priča Vasiljević.
Sve je to, kako tvrdi, odneto i diplomatskim putem stiglo Hadsonu u Bukurešt. On kaže da su to seljaci posle rata znali, ali su iz straha ćutali jer je Ozna stalno češljala teren. Vasiljević je posle rata dva puta bio u zatvoru i uvek je ispitivan o zlatu, ali je ćutao, plašeći se za život.
