Na Kosovu se trenutno u Kforu nalazi više stotina skandinavskih vojnika. Mikael Divjak rođen je u Švedskoj, ali njegovi roditelji su iz Srbije. Sad je u vojnom kampu Viktorija u selu Ajvalija kod Prištine.
Mikael ima 21 godinu, dolazi iz Halmstada u Južnoj Švedskoj i na Kosovu će ostati osam meseci. Novinari švedskog radija zatekli su ga u stražarskoj kućici pored zida koji štiti vojni logor. Iako su tad vladale velike vrućine on se nije žalio.
– Ovde je zabavno. Ima puno posla, ali ako se vredno radi nema problema – rekao je Mikael za švedski radio.
Spasli selo
Švedski vojnici u sastavu mirovnih snaga na Kosovu intervenisali su kada je desetak hiljada Albanaca pre tri godine krenulo na jedno srpsko selo sa očitim neprijateljskim namerama. Došlo je do sukoba između albanskih demonstranata i švedskih vojnika i više ljudi je povređeno. Iako je u početku izgledalo da će izgubiti kontrolu nad demonstrantima Albanci su zaustavljeni, a srpsko selo je spaseno.
Korov zadatak je da spreči nasilje između Srba i Albanaca, ali raniji krvavi neredi još su svima bolna opomena. Jedno od zaduženja Šveđana je da čuvaju srpske crkve i manastire i da ih zaštite od uništavanja.
Bazi ime po princezi
Švedski bataljon na Kosovu u sastavu Kfora smešten je u kampu Viktorija, kod Prištine, a ime je dobio po švedskoj princezi – prestolonaslednici koja ih je pre nekoliko godina posetila.
Život u vojnoj bazi podseća na malo selo i svaka grupa vojnika postane jako bliska.
Neki se iznenade kada čuju Divjakovo ime.
– Ja sam neutralan. Moje poreklo je velika prednost. Rastao sam sa dve kulture i bolje razumem njihovo ponašanje. Ponekad dođe do svađe, jer postoji mnogo nesporazuma kad se prevodi na engleski. Važan je govor tela i odnos prema ljudima – iskren je naš sunarodnik.
U kampu se nalazi 400 švedskih vojnika. Na oglasnim tablama stoje poternice sa fotografijama. Mikael ima zadatak da zajedno sa svojim kolegama traži ilegalno oružje, kontrolišući automobile i kuće. Dok su novinari bili u poseti kampu pojavio se čovek kome je oduzeto oružje i sad je došao da pokaže da ima dozvolu. Na kraju su uspeli da nađu zajednički jezik.
U vojnom logoru se sreću srpski i albanski prevodioci i sarađuju bez većih problema. Svi zaposleni moraju da dobiju propusnice koje izdaje Divjak. Na pitanje kakvi su odnosi među stanovništvom on kaže: „Videli smo neke Albance koji se slažu sa svojim srpskim komšijama, ali smo sreli i one koji su u sukobu i dolaze u česte konflikte“.
Zajedno sa drugim vojnicima, često je na humanitarnim zadacima.
– Tada se osećam najprijatnije – objasnio je Mikael i pomenuo stariju siromašnu ženu koja je sama, ima problema sa vodom i hranom i kojoj redovno pomaže.
Divjak planira da nastavi službu na Kosovu ili da studira na višoj policijskoj školi u Švedskoj. Ostalo mu je još nekoliko meseci do odlaska kući i na pitanje da li mu je teško da živi na ovako skučenom prostoru on kaže: „Kao i svima, ali meni se sviđa ovde“.
