Ocu da govorim za novine, ali nipošto necu da me slikaš ovako musavog, dronjavog. Zato cu ti dati sliku iz mojih najboljih dana kada sam pošao na rad u Nemacku, pun želje da se u rodni kraj vratim sa „džakom maraka“. Ali, od toga ne bi ništa.
Ovako pocinje svoju životnu storiju Jordan Šumenkovic (54), iz Šida, koji je punih 26 godina proveo u Nemackoj, bez dana upisanog radnog staža. Po povratku u zemlju, posle tolikih godina pecalbarenja, doneo je „citavih“ 700 maraka, skije i kacigu „suzuki“.
Danas je naš sagovornik socijalni slucaj, živi gde stigne, nece novcanu pomoc od Centra za socijalni rad, ni na kazan narodne kuhinje. Radi po tudim njivama, unosi ugalj, svi fizicki poslovi su u „opisu“ njegovih svakodnevnih radnih zadataka. Zna se, nakon napornog rada i dobijenog novca pravac – neki „cumez“. Kako sam kaže, tu se dobro nalije „brljom“ pa se „zabetonira ledenim pivom“.
Tragom pradede
– Šta da ti kažem?! U Nemacku sam pun nade i želje za dobrom zaradom otišao još kao 18-godišnjak 1965. godine. Tada se moglo, lako. Prvo prebivalište mi je bilo u Kelnu, imadoh srece, te se brzo zaposlih. Plata, bogovska! Pun para, nešto slah kuci roditeljima i bratu. Roditelji su mi davno umrli, a brat, domacin covek, živi u Lazarevcu i nece da me vidi. Odma’ s pocetka mog gastarbajterskog života osetih „miris“ Zapada, nadoh dobro društvo. Zapoceo sam svoj „sladak“ život, koji ce me pratiti svih godina u pacalbi. Menjao sam mesta boravka, „k’o donji veš“, ali brzo stecene navike – nikako.
Sve što je zaradio, nastavlja pricu, dao je na pice, društvo i prostitutke:
– Javne kuce po Nemackoj su bile moj – drugi dom. Da ti kažem, ne kajem se, preko njih sam upoznao pola sveta, a olakšale su me najmanje za milion maraka. Bez obzira na život koji sam vodio, na poslu se nisam smeo hvaliti, jer bih odmah dobio nogu, tim pre što sam samo radio „na crno“.
Jordan koji se u zemlju vratio s pocetka rata na teritoriji prethodne SFRJ,
Ona je on
Zaposlio se Jordan i kod nekog Horsta u Nirnbergu.
– Imao neki dobar za to vreme kamion, pa sam mu vozio ture po Nemackoj. Da, zaboravio sam ti reci vol’o sam i stoperke. I tako krenem jedno vece u turu, i uz autostradu gledam kada ce koja pokazati prst. Na moju srecu, ubrzo spazih „dobro parce“ u mini suknji. Stanem – vidim lepa i glava, duga plava kosa. Ona odmah sede, a ja vrebam priliku i pripremam je šta je ceka. Vidim, ne buni se. Na jednom parkiralištu rešim da obavim tu „stvar“. Pocnem da je ljubim, malo diram po nogama, kada na moju crnu nesrecu videh ubrzo da je „ona“ u stvari on, dole ima „mušku stvar“. Isprebijam ga na mrtvo ime i prezime, naj… mu se majke. Eto ti moje srece…
dok nam prica o svojim zgodama i nezgodama za vreme koje je proveo u Nemackoj, danas sa svojih 54 godine, deluje bar desetak godina stariji, jer je poslednje decenije, kazuje nam, „živeo kao ker“.
– Šta mogu, familija mi je oduvek govorila da sam na svog pradedu o kome se i danas ispredaju razne anegdote u ovom delu Srema: kao o pusajiji, punom „buva“, koji je voleo sve „k’o majmun“, a na kraju svojim naslednicima nije ostavio ništa. Kažu, bio je samoživ k’o ja, gledao je samo sebi da ugodi, a ostale ko j…
Filipinke na prvom mestu
Miris Nemacke ga je opio dok je radio, posle Kelna, u Štutgartu, Diseldorfu, Nirnbergu, Frankfurtu…
– Više se ne mogu setiti gde sam sve radio – kaže. – Kupovao sam, kada bih svake nedelje na „divlje“ dobio platu ili svakih petnćst dana, skupu hranu, nosio sam se kicoški, imao cestitih naših devojaka. Da sam samo mrdn’o prstom, mnoge od njih bi odmah pošle za mene, ali ne znam zašto, najviše sam vol’o kurve. Filipinke narocito! One su mi ušle u džep – tarifa jedna, a ja platim duplo da se zna ko je Jordan. Al’ sam im naudio! Kada sam posle bog zna kog pijanstva i tolikih godina, video da cu umreti tamo k’o ker, jer me više niko nije j… ni za „suvu šljivu od naših, a i švaba, sa tri kofera odece, aparatom za brijanje, skijama i kacigom „suzuki“ (jako sam voleo motore) i 700 DM „uštedevine“, vratih se u zavicaj.
Znao je, kazuje Jordan, unapred da ce biti predmet sprdnje:
– I po dolasku u zemlju, odnosno moj rodni kraj za vreme boravka u Nemackoj, cašcavao sam koga god sam poznavao, pa su govorili da sam lud. Sada mi se svi smeju, i ne žale me. I bolje, ne volim da me žale. Zaj… sam stvar i to ti je. Sada živim kao pustinjak. Sva sreca, nemam ni kuceta ni maceta. Niti sam kome potreban, niti mi ko treba, svoje sam procerd’o! Dobro si doš’o na vreme, jer se spremam da idem da živim i radim, „preko“ u Republiku Srpsku – bolji su ljudi.
Baba ‘oce da me iskoristi
Za te nešto više od dve i po decenije Jordan kaže da je u Nemackoj radio sve i svašta – jedino nije poradao. Ispricao nam je jednu od svojih mnogobrojnih dogodovština:
– Posle nekih tri, cetiri godine po dolasku u Nemacku, zaposlim se naravno na „crno“ po preporuci jedne naše familije, sa kojom sam bio dobar u Kelnu, kod udovice… Secam se dobro, bila je to gospoda Bauer. Pored održavanja besprekornog travnjaka i drugih poslova, šetao sam njene kucice. Sin i cerka živeli su joj u Hamburgu, bili su oboje lekari, ali su samo telefonom kontaktirali sa njom. Muž joj je umro i nas dvoje smo bili sami u njenoj lepoj kuci. Pre je to bila vila. Frau Bauer, koja je imala blizu šezdeset godina negovala se raznim kremama, preparatima, ali, uzalud, jer je bila ružna „ko poziv za zatvor“.
Jedno vece, kazuje Jordan, umoran, rano je legao.
– Na moje ogromno zaprepašcenje, ona dode u moju sobu koja je bila u „aneksu“ kuce, i to u nekakvoj prozirnoj pidžami. Vidim, odneo davo šalu,baba ‘oce da me iskoristi. Sledi mi se krv u žilama. Otvoreno me upita želim li sa njom da imam seks. Rekoh joj: „Iznenadili ste me frau, ja to nisam probao“. Lažem ja, naravno. Ona kaže: „Ne brini, naucicu te, pa ceš timariti i mene i vrt“. Najlakše bi mi bilo da sam joj stavio džak na glavu, da ne vidim koliko je ružna, i naravno, iako sam imao 21 ili 22 godine, leden znoj me obli. „Omanem“ to prvo vece. Ujutru me frau Bauer uredno isplati, otvoreno mi rece da nije zadovoljna mojim uslugama. Pobegoh glavom bez obzira, srecan što ne moram „održavati“ i ružnu Švabicu. Da, nudila mi je i lovu.
