Aprilski rat na Kosovu i Metohiji
Drugi svetski rat na Kosovu i Metohiji
Tekst je lično svedočanstvo Petra Martinovića, oficira Vojske Kraljevije Jugoslavije, koji se u trenutku napada Nemačke i njenih saveznica na Jugoslaviju nalazio na dužnosti u Prizrenu.
Tekst je štampan u emigraciji 1956. godine )
Mene je zatekao rat u Prizrenu. Po ratnom rasporedu bio sam određen kao oficir za vezu između komandanta armije, generala Ilije Brašića i divizija 3. armije. Smatram da ovo poglavlje ne bi bilo potpuno ako ne bih ovde uneo i ono šta sam ja lično video i preživeo u tome haosu nečuvenog ratovanja.
Pre objave rata vršio sam dužnost šefa divizijske baze za snabdevanje na graničnom sektoru za utvrđivanje Paštrik – Koritnik prema Albaniji. Utvrđivanje granice vršili su vojnici stalnog kadra i obveznici pozvani na vežbu. To u stvari nije bilo nikakvo solidno utvrđivanje granice no kopanje nekih rupa „kurjačkih“ i pobijanje drvenog kolja u 3-6 reda u cilju sprečavanja prolaza neprijateljskih tenkova. Ljudska snaga zloupotrebljena je bez ikakvih izgleda da će to biti od neke koristi za slučaj rata. Izveštaji mesečni slati su pretpostavljenim „granični sektor od-do, utvrđen je i obezbeđen“.
25. mart – pakt nije primljen među nižim oficirima u Prizrenu sa nekim simpatijama. Naš komandant brigade u Prizrenu bio je đeneral Miroslav Trifunović. Strog starešina ali odmeren i pravičan. Osetio je pojavu pojedinačnih protesta među oficirima. Pozvao je nas na zbor 26. marta i rekao nam: „Svaki na svoju dužnost. Mi imamo vojničko i političko vođstvo u Beogradu. Oni znaju šta rade“.
27. mart – puč. Lica namrštena 25. marta, postala su vedrija. Trifunović je naredio strogu pripravnost. Opet na zboru toga dana rekao nam je: „Situacija je ozbiljna,, Jedinice da budu spremne za slučaj potrebe, da mogu odmah krenuti po zadatku“. Trinfunovićevo lice odavalo je punu zabrinutost, dok su mlađi oficiri uz čaše pretili Hitleru i Musoliniju.
03. aprila stigao je u Prizren i komandant Kosovske divizije, đeneral Milutin Milenković sa svojim štabom gde sam i ja uključen sa mojim ljudstvom i pridodatom mi radio stanicom. 30. pešadijski puk, pod komandom pukovnika Pavla Begovića, 6. aprila upućen je sa zadatkom da ovlada prostorijom leve obale Drima na pravcu Prizren-Žur-Kuks. Dopunski puk pod komandom rezervnog pukovnika Bože Novakovića, upućen je na prostoru desne obale Drima sa zadatkom prodiranja u Albaniju na tom pravcu. 46. pešadijski puk iz đakovice, upućen je na pravcu ćafa Murin. Pukovima su pridodate srazmerno artiljerijske formacije.
07. aprila pred mrak stigao je u Prizren (u zgradu Prizrenske gimnazije) komandant 3. armije armiski đeneral Ilija Brašnć sa svojim štabom. Bio sam prisutan konferenciji Brašića sa đeneralom Milenkovićem, gde su bili i njihovi načelnici štabova i drugi oficiri angažovani na operativnim poslovima. Brašić je bio zabrinut usled mučne situacije. Između ostalog on reče: „Skoplje je pred padom“.
Toga dana, komandant 30. pešadiskog puka, poslao nam je 20 talijanskih zarobljenika, koje smo smestili u kasarnu gde ih je čuvao jedan podoficir. Italijani na ovom sektoru nisu davali otpor. Ubrzano su odstupali i pucali u vis. Naše jedinice nisu imale ni jedan gubitak na pravcu Kuks u Albaniji. Sve naše veze telefonske i telegrafske već te noći bile su pokidane. Pokušali smo da vezu dobijemo pomoću radio-stanice sa komandantom grupe armija đeneralom Nedićem i sa ostalim divizijama 3. armije. Sve je bilo uzaludno.
Te noći dobio sam zadatak da lično pođem na front i pronađem komadanta 30. pešadijskog puka Pavla Begovića i da mu predam naređenje komadanta divizije, da po svaku cenu u svanuće 8. aprila ovlada varošicom Kuks … Pukovnika Begovića pronašao sam na jednoj ploči gde sedi u mračnoj i kišnoj noći. Predao sam mu naređenje. „I kad Italijani ne bi tukli iz Kuksa, preko nadošle brdske reke ne može živ preći ni jedan vojnik, a most je srušen. Recite ovo komadantu divizije, molim“. Ja sam ostao do svanuća i vratio se u Prizren oko 10 sati 08. aprila.
Te noći đeneral Brašić sa štabom napustio je Prizren i otputovao preko Peći i čakora za Crnu Goru.
9. aprila, prema primljenim obaveštenjima od meštana, nemačke trupe nastupale su sa pravca Kačanika i od Kosovske Mitrovice prema Uroševcu. Komadant Kosovse divizije đeneral Milenković izdao je naređenje da se 30. puk i dopunski puk vrate i posednu kose Crnovljeve (između Suve Reke i Uroševca) i zatvore pravac nemačkog prodiranja prema Prizrenu.
I to sam naređenje ja odneo. Kada sam se vratio u Prizren, vojne rezerve i štab divizije, bili su napustili Prizren.
Jedinice su bile popunjene sa 70% ljudstva muslimanskog i arnautskog življa. Među oficirama bilo je preko 20% nesigurnih, pretežno Hrvata, koji su bili članovi ustaškog pokreta. Među ovim bili su pored ostalih i komadant 30. pešadijskog puka Pavao (Pavle) Begović – kasnije ustaški đeneral u Sarajevu; pomoćnik komandanta Pavla (Pavao) Dobrijević (nosilac Karađorđeve Zvezde sa mačevima iz Prvog svetskog rata) – docnije ustaški pukovnik i komandant ustaškog puka u Zagrebu; Dušan Rajković, ađutant 30. puka – jedan od najaktivnnjih radnika za ustaški pokret pre rata, što nije krio; kapetan Petričević, ustaški prvak koji je došao u Prizren iz Kraljeve Garde; major Ivan Brusić – obaveštajni oficir za račun Glavnog đeneralštaba, ustaša i čovek veoma lošeg karaktera, i da ne ređamo dalje.
Prilikom povratka vojske iz Albanije preko Prizrena, napustilo je jedinice više od 70% dakle, svi Arnauti i muslimani, a sa njima i poneki Hrvat ili Srbin. Oni su sa sobom odneli oružje i svu vojnu opremu pa čak i teške mitraljeze i odveli svu komoru.
Vođena je jedna kratka i neuspešna borba oko Prizrena sa nemačkim motorizovanim prethodnicama, koje su posle razbijanja ostataka naših vojničkih snaga napustile Prizren, tako da su ga 10 dana kasnije okupirale italijanske jedinice. Koliko je našeg ljudstva tu poginulo, nisam uspeo da saznam, a bilo ih je dosta. Pukovska zastava bila je kod 2. bataljona 30. puka – pod komandom majora đure Popovića, koji je uspeo da tu zastavu sakrije negde oko Prizrena. Nije pala u ruke neprijatelju.
Jugoslovenski oficiri hrvatske narodnosti, kad su se pojavili nemačkn tenkovi, izvadili su iz džepova neke zastavice sa kukastim krstom i hrvatskim ustaškim znakom, i seli u tenkove sa Nemcima. Prvi je ušao u nemački tenk potpukovnik Pavle Dobrijević na putu južno od Prizrena. Svedoci su svi preživeli koji su se tu zatekli. Ovo je bilo najveće zaprepašćenje naše, jer mnogi nismo ni znali da jedan potpukoviik sa Karađorđevom zvezdom sa mačevima može biti ustaški ili nemački prijatelj, a srpski neprijatelj…
Koliko je hrvatskih oficira, podoficira i vojnika na drugim mestima, u tim danima rata, bilo za našu srpsku ili jugoslovensku stvar, i koji su to, meni nije poznato. Ja samo iznosim ono što sam ja video i što mogu reći kao istinu. Na sektoru gde sam ja bio, ni jedan uniformisan čovek hrvatske narodnosti tada nije bio prijatelj Srba.
A sad da nastavim sa ratnim događajima u ovom nečuvenom vojničkom i narodnom haosu.
Toga dana, 9. aprila, posle podne, u društvu sa intendantskim poručnikom Milanom Kurtinom, podnarednikom Markovićem i šoferom (nisam mu zapamtio ime) probili smo se kroz prvi kordon neprijatelja – naših dotadašnjih vojnika Arnauta, i u prvi sumrak smo stigli u đakovicu, gde se nalazio štab operativne divizije (đeneral Milenković) i štab pozadinske divizije (đeneral Savić).
10. april. U đakovici je užasna situacija. U okolini gore srpske naseljeničke kuće – pale ih Arnauti. Vije ko koga stigne. Po ulicama izvan centra đakovice leševi ljudski. Kruže vesti: „Za velike ratne uspehe Nedić je proizveden u vojvodu … Naše trupe zauzele Skadar i Tiranu … Talijani napustili Albaniju … Naša vojska sastala se sa Grčkom i Engleskom vojskom … Bugarska vojska nalazi se u rasulu … Rusija i Turska objavile rat Nemačkoj i vode borbu … Severne jugoslovenske armije već su pred Peštom i Bečom …“ Samo se o tome govorilo. Pitao sam nasamo đenerala Milenkovića, da li u ovome ima neke istine. On mi je bez razmišljanja odgovorio: „Sve je to tačno. Naša je situacija sjajna“. Verovao sam i nisam verovao.
Sledeće jutro 11. aprila dolazi nekoliko trgovaca iz Prizrena u štab divizije da naplate račun od vojske, među njima i trgovac Memed Ejup. Javljaju da u Prizrenu nema niti Nemaca niti Italijana. „Narod želi da dođe vojska“ – kaže Ejup. đeneral Milenković sav srećan: „Eto, kažem ja, neprijatelj užurbano napušta celu Jugoslaviju. Naša je pobeda“. Okreće se meni i daje mi usmeno naređenje: „Mrtinoviću, uzmi pratnju, sedi u kola, idi u Prizren i izvidi situaciju i vrati se odmah sa iscrpnim izveštajem. Vidi šta je sa magacinima hrane radi daljeg snabdevanja“.
Pomislih, idem u sigurnu smrt. Uzeh sa sobom poručnika Kurtina i jednog narednika. Na putu do Prizrena nismo imali nikakve smetnje. Na Šandrvanu (centar Prizrena) zadržali smo se malo. Primetili smo živost civila koji su po ulicama vukli džakove i sanduke iz vojnih magacina. Kada su primetili nas u uniformama , ostaviše teret i pobegoše kućama. Mi produžismo prema magacinima gde je ostalo preko 100 vagona kafe, šećera, makarona, soli, brašna, čaja, cigareta i drugih potreba. Stigosmo pred magacin. Hiljade ljudi uporno pokušava da ugrabi što veću vreću kafe, brašna, čaja … Narod upro pogled u nas. Priđe mi iznenada vešerka Vaska i drhtavim glasom prošaputa: „Bežite. Bićete odmah ubijeni“. Uđosmo u kola, a šofer veštim pokretom udalji nas od gomile. Rulja viče za nama: „Držite ih …
Umakosmo živi iz Prizrena. Pored puta ljudski leševi. Pojedinci naoružani krstare pored puta. Stigosmo u tursko selo Rogovo (nalazi se na pola puta Prizren – đakovica). Gomila muslimana na putu pre džamijom. Zaustaviše nas … Pitam za kmeta Memeda, kod koga sam jednom bio na večeri sa trgovcem Ejupom. Stiže Memed i samnom se srdačno pozdravi. (Moja je pratnja u kolima a ja među ovom gomilom). I tada nesvesan situacije počnem da im govorim kako smo mi braća. I ovo će proći. Treba da jedan drugog pomognemo, a ne da se jedan drugom svetimo … Prekide me Memed: „Ajde ljudi idemo u kavanu da se počastimo. Ovo je moj pobratim.“ I Memed krenu a ja za njim. On propusti neke ljude ispred sebe. Uđoše u kavanu a Memed: „Mi zaboravismo ostale zvati na čast. Da ih zovemo?“ I on pođe a mene povuče primetno rukama. Pođem i ja za njim. On mi na tom kratkom putu reče: „Bežite! Eno iza tarabe pred džamijom leže 22 srpska leša ubijena sjekirom. To i vas čeka. Neću ja vas na dušu“, i on se vrati, a mi stigosmo u đakovicu blagodareći ovom čestitom čoveku. Podneo sam raport đeneralu Milenkoviću koji je sve to primio ravnodušno.
12. aprila Milenković je saopštio da je postao komadant sektora prema Albaniji o da su mu sve ratne jedinice potčinjene …
14. aprila dobio sam naređenje da krenem za Peć. Da po svaku cenu nađem đenerala Brašića i da mu predam zapečaćeno pismo strogo poverljive sadržine. Krenuo sam posle podne. Sa mnom su krenuli poručnik Lakić Stanković, vojnik Slobodan Marušić, bogoslov Vojislav Stanković i šofer.
Stigli smo u Peć bez ikakve smetnje. Odseli smo svi u konaku Pećke patrijaršije. Saznao sam da je komadant 3. armije đeneral Brašić prošao kroz Peć pre nekoliko dana i otišao za Berane.
15. aprila sam ustao rano, u 5 sati. Otišao sam da probudim ostale. Izašao sam u dvorište gde smo parkirali kola. Tamo, na moje zaprepašćenje, nije bilo kola. Saznao sam docnije da su svi otišli za Kolašin.
To jutro, nastavio sam put peške preko čakora koji je bio još pod snegom. U klisure čakora, zaglavila se bila neka poljska artilerija. Konji bez ljudi, a zatvarači iz topova povađeni. Ta slika bez svega drugoga, rekla mi je očiglednu i definitivnu našu vojničku i državnu propast. Pomislih, negde na polovini klisure, kuda ću. Sedoh na jedan panj i počeh razmišljati. Pojavi se savest koja me prekori i kao da mi naredi: Ti si vojnik. Dobiveno naređenje moraš izvršiti ili poginuti. Tako je, zaključi moj razum. Gladan sam. Sa sobom nemam ništa sem oficirske torbe i u njoj nekoliko sekcija vojnog izdanja i dva ratna bloka. Od oružja samo pištolj sa dva rezervna šaržera municije.
Nastavih put uz čakor. Oko 2 sata posle podne, stigao sam na vrh čakora. Sa leve strane puta lepo zidana zgrada – žandarmerijska karaula. Na putu pored karaule, stoji vojnik sa puškom. „Kuda ste krenuli, kapetane?“ – upita on. „Tražim vojničkog starešinu, ako se nalazi ovde.“ „Idite u ovu kuću. Tamo je“ – reče dosta osorno ovaj stražar.
Uđem u zgradu. Tamo u prizemlju jedna poveća prostorija. Gori jaka vatra. Zadimljeno i zagušljivo. Tu je oko 50 ljudi – vode živu diskusiju vojničke prirode. Među njima ima i oficira – prema oznakama na ramennma. Nazvah Boga. Umesto odgovora na moj vojnički, srpski i hrišćanski pozdrav, čuh glas: „A šta ćeš ti ovde?“ Tražim komandanta armije đenerala Brašića, radi vojničke potrebe – rekoh. „E, nećeš njega naći kapetane. On je pobjegao ovudije prije neđelju dana u susret Njemcima. No znaš koja je, ili sa nama, ili se vraćaj odmah okle si došao“. Ostali prihvatiše: „Tako je“ i čujem grdnje protivu oficira – koji izdadoše i upropastiše zemlju i narod.
Mučna situacija. Sve gore od goreg. Pomislih, da odmah izađem, neće valjati po mene. Upitah: „Mogu li se malo ogrijati?“ čuše sa odobravanja iz više grla … Oni počeše grditi oficire i vladu …
To isto poslepodne vratio sam se niz čakor za Peć. U hotelu „Korzo“ zatekao sam masu ljudi. Među njima primetih i artiljerijskog đenerala Jovana Aćimovića …
Sutradan, 16. aprila, oko 9 sati pre podne sišao sam u prizemlje hotelske prostorije koja je bila puna ljudi, a najviše uniformisanih.
Među ovim ljudima, bez ikakvog ustručavanja govorio je đeneral Aćimović, napadajući kralja Aleksandra najpogrdnijim izrazima. Sa kralja je prešao na đeneralitet, pa na jugoslovenske vlade i uopšte na vojno i političko rukovodstvo Jugoslavije … Većina slušalace iz te gomile odobravala je i aplaudirala đeneralu, koji nije slabo živeo u Jugoslaviji.
Posle đenerala Aćimovića, uzeo je reč inžinjerijski pukovnik Stevan Radović. On je osuo paljbu protivu begunca armijskog đenerala Ilije Brašića, a onda protivu celokupnog vojnog rukovodstva, a naročito protiv pučista i vlade od 27. marta.
Radović je izašao iz kafane „Korzo“ i otvorio neke magacine oružja. Iz tih magacina uzimao je oružje ko je hteo. Najviše oružja uzeli su Arnauti, jer ih je tu bilo najviše.
Tog dana, 16. aprila, ja sam se jednim vojnim kamionom odvezao u đakovicu i obavestio o svemu komadanta divizije Milutina Milenkovića.
Te ist noći, 16/17 aprila, cela đakovica je bila opkoljena naoružanom vojskom Arnauta, našim odbeglim vojnicima, koji su se spremali da nas napadnu u gradu i pobiju, a đakovicu opljačkaju. Desetak ljudi toga dana poginulo je u samoj đakovici.
Nas Srba, oficira, podoficira i vojnika, bilo je tada u đakovici oko 5.000. Na periferiji đakovice, sa sviju strana zauzeli smo položaje. Arnauti su to primetili i tako da do napada nije došlo ni za tri dana docnije.
U štabu divizije konferencija danonoćna. Tražio se izlaz iz situacije. Očigledno je da starešine nisu imale kuraži da sa vojnicima pođu u proboj prema Peći. Od 17-21. aprila nismo imali nikakve veze. Jedino smo slušali vesti preko radio-aparata o haosu u Jugoslaviji. čuli smo o potpisivanju kapitulacije jugoslovenske vojske. Žalosno je ali tačno, da je ova vest na starešinski kadar u đakovici kao i na ostalo ljudstvo u toj i takvoj situaciji, povoljno uticala.
20. aprila, načelnik štaba divizije, đeneralštabni potpukovnik (mislim da se zvao Franc Stropnik), po dogovoru sa komandantom divizije, pred veče otišao je sa malom pratnjom u Peć, da zamoli Nemce da nas zarobe, ili bolje rečeno, odrobe od naših dotadašnjih vojnika Arnauta, koji su brojno bili daleko jači od nas u đakovici.
Sutradan 21. aprila 1941. godine, pre podne, stigla je sa pravca Peći jedna mala motorizovana jedinica Nemaca. Svrstala nas 5.000 vojnika sa oružjem u kolonu i preko Peći nas sprovela u Prištinu, gde smo na gomilu naslagali oružje, a potom se smestili u kasarne i konjušnice na odmor.
Ja moram priznati da je ovaj događaj na mene ostavio težak i užasan utisak. Sve ono što sam do tada čitao o ratovima, junaštvu i junacima, tada se u mojoj svesti pretvorilo kao neka mašta. Pojam o junaštvu zamenjen je kukavičlukom.
U ovom logoru bila je strašna glad. Crkavali su konji, i to meso nam je kuvano sa po malo pasulja.
Artiljerijski major Aleksandar Bratuljević i još neki, izašli su u varoš po dozvoli i nisu se vratili. To je stanje u logoru pogoršalo.
Od Kosovske Mitrovice do Topčidera putovali smo dva dana. Na tom putu neki su iskakali iz voza. Jedni su uspeli da pobegnu, a drugi su našli smrt. U voz strahovita svađa ko je kriv za našu nesreću. Većina je zastupala gledišta pakta.
U Topčideru smo se iskrcali oko pet sati početkom maja. U Topčideru svet šeta kao da se nije ništa dogodilo. Jedni prema nama pljuju, a po neki plaču i prepoznaju svoje.
Na čelu dugačke kolone maršira velika grupa naših đenerala, očajnog izgleda i samrtničkog pogleda. Užasno. Niko ništa ne govori. Pored nas nalaze se nemački vojnici sa šlemovima i mašinskim puškama na gotovs. U mrak, stigli smo u kasarne kraljeve garde gde smo po sobama raspoređeni. Umesto hleba dobili smo po 300 grama pečene gnjecave proje. Određen je prostor gde se možemo kretati. Jedna grupa oficira, prekoračila je liniju povučenu za kretanje. Nemački stražari pucali su u grupu bez opomene. Dva oficira su poginula, a nekoliko iz gomile bilo je ranjeno.
Posle tri dana došli su sa Nemcima hrvatski predstavnici i odveli svoje pripadnike u „slobodnu“ Nezavisnu Državu Hrvatsku. Sledeći dan došli su predstavnici Mađarske da vode svoje sa zaposednute teritorije … Naredni dan u logor je došao bugarski vojni ataše u Beogradu i pozvao svo ljudstvo koje po teritoriji pripada Bugarskoj, označavajući granicu: Uroševac – Pirot – Bela Palanka. Ovoj grupi se priključio i major Spasoje ćulafić čija je porodica ostala u Skoplju.
Sledeći dan došao je u logor italijanski vojni ataše u uniformi pukovnika i održao govor na italijanskom jeziku. Njegov govor prevodio je pukovnik Stevan Radović … Pozvao je zarobljene, koji žive na italijanskom okupacionom području, da se jave „kolonelu Radoviću“.
Pukovnik Radović odredio je mene da u taj spisak unesem pripadnike sa teritorije Crne Gore. Ja sam u taj spisak uneo svakog ko se javio. Tu su bili samo oficiri. U spisak je ukupno bilo upisano 320 oficira.
Padale su najžešće uvrede protiv nas izdvojenih oficira „prijatelja Italijana i izdajnika“, kako su nas nazivali … Istog dana bili smo ukrcani u vagone na beogradskoj železničkoj stanici. Sutradan smo stigli do puta Suva Reka – Prizren gde nas je preuzeo šef italijanske prefekture, kapetan Di Mario. Tu smo trebali popuniti neke papire. Taj posao je svršen za oko tri sata. Pukovnik Radović, i tu se na italijanskom jeziku zahvalio kapetanu (advokatu) Di Mariu, upućujući pozdrav svoj (i ispred nas) italijanskoj kraljici.
Svaki je dobio potrebne papire i otišao na svoju stranu.
U posleratnim diskusijama sa oficirima nižeg i višeg ranga, mnogi tadašnje neuspehe u ovom ratu brane tako što govore da su neprijatelji bili daleko nadmoćniji i modernije naoružani. Tačno je i jedno i drugo. Ali šta će nekom rat ako pred prvim neprijateljskim vojnikom polaže oružje. Zar one slavne bitke u ratovima srpske vojske, trebalo zameniti kukavičkim polaganjem oružja na sraman i nedostojan način vojnika, kako sam ga i sam položio u sastavu moje divizije, koja nije imala niti jedne zabeležene borbe a kamoli bitke.
