Koliko nas je Srba u domovini uglavnom znamo, a računamo da nas je još upola toliko i u svetu. Ne ulazeći sada u razloge zbog čega nas nema više, odnosno zbog čega nas je sve manje, računice kažu da nas je nas ovde i nas tamo – jedva 12 miliona. No, kako u svetu ima i mnogo malobrojnijih naroda, naš problem nije u malobrojnosti, već u tome što smo već decenijama jedni drugima neznanci i što se nije našao neko ili nešto, da to već razgranato srpsko stablo od Australije do Skandinavije uputi na isti koren iz kojeg su ponikli – na Srbiju.
U stvari, sada već možemo reći da je tako bilo, jer svi su izgledi da će se mnogo toga promeniti, zahvaljujući ideji potekloj u Koštunićima, da se osnuje Društvo srpskih domaćina, sa idejom vodiljom da se povežu ljudi iz matice i dijaspore. Ideja se pretače u stvarnost već godinu dana i daje konkretne rezultate.
Koštunići su malo, podsuvoborsko selo, u opštini Gornji Milanovac, koje bi verovatno doživelo sudbinu drugih srpskih naselja,iz kojih se, uglavnom, odlazi. Za odlazećima u grad ili svet, ostaju kuće i imanja koja veoma brzo dožive nebrigu. Ostala bi zaparložena zemlja, putevi zarasli u vrzinu i centar sela sa oronulim domom kulture i nekakvom česmom, na kojoj bi najverovatnije bilo upisano da je to selo u kojem su rođeni Anđelija, majka vojvode Mišića, da odatle potiče doskorašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica i da je selo dalo dva generala – Momčila Perišića i Jovana čekovića.
Počelo sa mlinom za brašno
U Koštunićima je danas sasvim drugačije, od onoga što je moglo da zadesi ovo selo.
Već prvi utisak kazuje da Koštunići nisu tipično srpsko naselje, jer mnogo više podsećaju na, recimo, švajcarska ili francuska sela.
Nova crkva, hotel, renoviran dom kulture, pošta, zdravstvena ambulanta, škola, asfalt na svakom koraku, obeležena mesta za parkiranje, sportski tereni, restorani, poslovni ljudi i poslovni razgovori… slika je Koštunića danas. Koštunićka priča o preporodu srpskog sela započela je odlukom „Jugoimporta“ SDPR, čiji je dugogodišnji direktor bio general čeković, da u ovom selu na padinama Suvobora, a blizu Ravne gore izgradi fabrike zdrave hrane.
Novi članovi
Među onima koji u ovakvom udruživanju vide svoju perspektivu našli su se Dragan Cenić, proizvođač ruža iz Grdelice, Srboslav Panić, voćar iz Grocke, Voja Urošević iz Beograda, povratnik iz inostranstva, Dragan Sajić iz LJiga, koji se bavi cvećarstvom, Ivan Stanković vlasnik Fabrike tekstila iz Srbobrana, Dragan Gajić, vlasnik rasadnika iz Liplja kod LJiga, Ranko Trifunović proizvođač stilskog nameštaja iz Pranjana, ali su tu bili i predstavnici čuvene porodice Topalović iz Lipolista u Mačvi, koja već godinama proizvodi ruže i koje preko Društva srpskih domaćina traži svoje mesto i na svetskom tržištu.
Krenulo se od mlina za brašno, nastavljeno fabrikom za proizvodnju autentičnih rakija sa ovog područja, zatim je izgrađena fabrika za preradu voća i šumskih proizvoda iz nedirnutih prostranstava Suvobora i Ravne gore. Prošireno je postrojenjima za proizvodnju čajeva… A, sve to je, logično, pratila i izgradnja seoske infrastrukture. Naravno, kakvo bi to selo bilo da nema i svoje manifestacije, pa je od pre sedam godina u Koštunićima počelo održavanje Vidovdanskih svečanosti.
– Shvatio sam da je budućnost Srbije u onome što može da pruži srpski seljak i srpsko selo. Zbog toga smo i osnovali Društvo srpskih domaćina, koje okuplja prave srpske domaćine iz domovine i veliki broj nauspešnijih biznismena našeg porekla iz sveta – kaže čeković.
Povezivanje sa našim ljudima
Mnogi su se, podseća čeković, pitali šta će biti sa fabrikama u Koštunićima i čitavim ovim programom nakon promene u „Jugoimportu“ SDPR. Evo, ništa se nije promenilo, jer se svi programi, a posebno program na povezivanju naših ljudi u svetu, sve više razvija i daje rezultate.
Do ove godine organizator Vidovdanskih svečanosti u Koštunićima bio je „Jugoimport“ SDPR, a od ove organizaciju svečanosti je preuzelo Društvo srpskih domaćina i to vrlo uspešno. Među 5.000 posetilaca osim domaćina iz rudničko-takovskog kraja i drugih delova Srbije bili su i članovi društva iz Italije, Južnoafričke Republike, Kanade, Slovenije, Amerike, Belgije i još tridesetak zemalja sveta, gde žive i rade naši ljudi.
A Voja Lukić, koji je posle sedam godina boravka u Holandiji stekao izuzetan ugled među našim biznismenima, sa sobom je na Vidovdanske svečanosti doveo i nekoliko Holanđana.
Nismo zemlja grobova
– Holanđani su o Srbiji imali sasvim drugačiju predstavu – priča Lukić sedeći u društvu Frensisa Korkena, jednog od najvećih proizvođača begonija u Holandiji, na terasi restorana „Ravna gora“ u Koštunićima. – Mislili su da je Srbija zapuštena i razorena, da smo zemlja grobova. Međutim, oduševljeni su Srbijom i spremni da sarađuju s našim ljudima. To nije slučaj samo sa Korkenom, već i sa još tridesetak biznismena iz Holandije, koji su ubeđeni da je Srbija mnogo lepša od recimo Belgije, i da od naših domaćina ima mnogo toga što se može naučiti.
Izvoz za Kanadu i Ameriku
Zahvaljujući radu Društva, odnosno ovakvom načinu povezivanja Srbija sa dijasporom, već su vidljivi rezultati. Posredstvom Društva, koje radi tek godinu dana, izvezli smo na tržišta Kanade i Amerike, poljoprivredne proizvode u vrednosti od preko milion evra, a to je tek početak, kaže general Ivan čeković.
U toku Vidovdanskih svečanosti održana je skupština Društva, na kojoj su analizirani rezultati jednogodišnjeg rada i sa koje je Nićifor Aničić, jedan od naših biznismena u Južnoafričkoj Republici, pozvao zemljake iz belog sveta da pomognu Srbiji da stane na noge. Naravno, bila je ovo i prilika za primanje u Društvo i novih članova.
– Evo, rekao je general – pukovnik Jovan čeković, predsednik Društva, obraćajući se novoučlanjenim domaćinima iz čitave Srbije. – Prošlo je vreme oružuja, a došlo je vreme ruža – Ali, kako je rekao, udruženi su kao u priči o sedam prutića.
Dosta smo izvozili ljude i najbolje stručnjake, vreme je da počnemo da izvozi i proizvodnje, zaključeno je na Skupštini srpskih domaćina, održanoj u Koštunićima o Vidovdanu
