Predsednik SNV-a Boris Milošević obišao je četiri domaćinstva na području Golubića Obrovačkog i Bukovića kod Benkovca i tom prilikom uručio im donaciju u vidu ogreva za zimu. Ova vrsta pomoći istaknuta je kao najvažnija potreba povratnicima, uzevši u obzir da se radi o starijim ljudima sa nedovoljnim finansijskim prihodima.
U Golubiću Obrovačkom, u zaseoku Kudići, Miloševića su dočekale dve bake, Ljubica i Natalija, koje će i ovu zimu dočekati same. Mlađa od njih, Ljubica Veselinović, odavno je zagazila u osmu deceniju života. Staračke dane u Žegaru proživljava čuvajući nekoliko koza koje su joj, kako sama kaže, zanimacija i obaveza, ali i najčešće društvo kada dođe zima.
Deca su joj, nakon rata, ostala da žive u Srbiji. Dolaze uglavnom leti ili kada im to obaveze dozvole, ali okrenuti ka svojim životnim iskušenjima nisu u mogućnosti duže boraviti u Golubiću. Ljubica bez Golubića nije mogla baš kao ni njen suprug, pa su se vratili iz Vojvodine pre punih osamnaest godina. Mizerno su i tada živeli, bez struje i vode, bez ikakvih primanja.
– Dugo vremena smo čekali na zeleni karton, da ostvarimo bilo kakvo primanje. U kantama sam nosila pesak da naspem put do kuće jednom komšiji, da bi mi dao neku kunu. Četiri godine smo živeli bez struje, peške odlazili do Golubića da napunimo telefon. Mučili smo se, koštalo nas je zdravlja, ali smo bar bili u svojoj kući – priseća se Ljubica.
Sve te godine čekala je da bar suprug ostvari pravo na penziju, boreći se ujedno i sa njegovom bolešću. Onog momenta kada je rešenje za penziju stiglo, suprug joj je preminuo i Ljubica ostaje sama. Ni danas se nikome ne žali, ni deci pa ni drugima ne želeći da bude na teretu. Od drva koja će joj zimske dane učiniti toplijim, draža joj je pažnja i „šačica“ razgovora. Ona to platiti ne može a reči, kaže, nema dovoljno da blagosilja svakog onog ko joj se, makar u prolazu, samo javi.
– Kad te se neko seti, obiđe ili se samo javi, to je nemerljivo vrednije od onoga što ti je doneo ili poklonio – kaže Ljubica.
„Samoća je čoveku najveći neprijatelj“
Sama poput nje je i Mimić Mileva iz Bukovića kod Benkovca. Izbegličko putešestvije i Milevu je odvelo u Novi Sad. Tek pet godina izdržala je u tuđini, pa se sa suprugom odlučila na povratak. Od nekada mnogobrojne porodice, Mileva danas ima samo jednog sina koji je ostao živeti u Srbiji.
U jednoj deceniji ostala je ova žena bez dve ćerke, sina i supruga. Nesrećna bolest, kako ona to kaže, uzela joj je najmilije. U osamdeset i osmoj godini života ona danas ne živi nego životari, tuga za najmilijima i samoća čine joj svakodnevicu, ali, kako sama kaže, “živ čovek u grob ne može“.
– Imam samo sina u Srbiji. On ima svoju decu, oko njih brine pa i ne dolazi. Mene obiđu ove naše žene ovde i one su mi od velike pomoći. Dani prolaze nekako, sama sebi nešto spremim, vatru naložim, ali su noći duge i teške, nikako da prođu. Ja svoje najmilije vratiti ne mogu šta god učinila, a živ čovek u jamu ne može. Samoća je čoveku najveći neprijatelj – jedva izusti Mileva.
Oko nje malo je ljudi, i ono malo što ima sve su to starija čeljad. Od svoje skromne penzije jedva pokrije najosnovnije, zato je zahvalna na svakom vidu pomoći. Drva koja je dobila neće moći sama ni odložiti pod nastrešnicu kuće, ali će zamoliti nekoga da joj oko toga pomogne.
Od života više ne traži i ne očekuje ništa, preživljene tragedije i pozne godine više ne ostavljaju prostora za radost iako zahvalnost, za svaku mrvicu pažnje, ni ona ne izostavlja.
Nedaleko od nje, znatno mlađi i vitalniji, ali jednako sam živi i Momčilo Jokić. Iako, bar na prvi pogled, odaje utisak radno sposobnog čoveka, Momčilo ima problem koji ne želi da drugi primete. Krećući se vrlo spretno po svom dvorištu, na domaćem terenu čiji svaki milimetar oseća i poznaje, svesno prikriva činjenicu da gotovo ništa ne vidi.
Ne želeći da ga bilo ko sažaljeva, sam vodi domaćinstvo. Ono što može uradi sam, što ne može-plati od svojih skromnih prihoda. Nakon smrti roditelja i brata, od najuže porodice ostali su mu samo bratanci, bratovi sinovi koji žive u Crnoj Gori.
– Nema čovek danas ni koga zvati ako mu treba pomoć. Svako se o svom poslu i životu zabavio. Mladih i sposobnih, bar u ovim našim sredinama, sve je manje. Ono što možeš uradiš sam, što ne možeš, uvek se može naći neko da ga platiš. Mi smo, nekada, dobro i lepo živeli. Navikao sam da radim i ništa mi ne pada teško. Nisam ja ni sada tražio pomoć, ali hvala onima koji su nas se setili – ukratko će Momčilo, opet pazeći da ne zvuči kao da se nekom žalio, tražio bilo šta.
Skromnost ovih ljudi, ma koliko teško živeli, najviše je dozirana od njih samih. Kao da bojažljivo biraju reči, ne želeći da njihove sudbine budu teret drugima. Naviknuti da se zadovolje onim što imaju, ne očekujući i ne tražeći više od toga.
Struja i voda najveći problem
Najveća pomoć, kako je utvrđeno tokom Miloševićeve posete, za sada je neophodna tročlanoj porodici Košević koja se, pre nepunih mesec dana, vratila sa Kosova. Nakon brojnih tragedija koje su ih zadesile u izbeglištu, na Kosovu i Metohiji, vratili su se u Buković, u kuću u kojoj nemaju ni struju, ni vodu, kao preduslov za normalan život.
Koševići su u „Oluji“ izbegli kao šestoročlana porodica da bi se, dvadeset četiri godine kasnije, u mesto rođenja vratili sa tri člana. Tragedije ni njih nisu zaobišle. Braća Slobodan i Zlatko u Buković su se vratili sa majkom. Oca, sestru i tragično stradalog brata sahranili su u mestu Varage, kod Zubinog Potoka.
U kući u Bukoviću, u kojoj im je za vreme rata ostala živeti baka, gotovo ništa nisu zatekli. Prozore i vrata, nešto najosnovnijeg nameštaja, doniralo im je Vijeće srpske nacionalne manjine iz Benkovca.
– Mi smo se vratili pre dvadesetak dana i sada počinjemo sve iz početka. Adaptirali smo kuću da se možemo useliti. Šporet imamo, drva smo sada dobili i to nam je, uzevši u obzir da počinje zima, sada bilo najpotrebnije. Najveći problem nam je priključak za struju i moramo čekati da vidimo na koji način ćemo to rešiti. Prvo treba da se odrade administrativne procedure, pa čekanje dozvole za kupovinu priključka, a ako to ostvarimo onda da vidimo kako do sredstava jer smo se tek vratili, nemamo prihode, posao – priča Zlatko, mlađi od Koševića.
U njihovom dvorištu, u trenutku kada je pomoć stigla, tek je nekoliko sveže isečenih grana. To je, kaže Zlatko, odnekud dovukao dan ranije, kako bi imali sa čim naložiti vatru, ugrejati hladnu kuću.
Da im je ogrev za zimu bio najneophodniji, bar u ovom trenutku, potvrđuje i predsednica SDSS-a u gradu Benkovcu Katarina Vrcelj ističući za to nekoliko razloga.
– Najveći problem su svakako struja i voda, ali za rešavanje tih stvari neophodne su administrativne procedure, vreme i finansijska sredstva. Oni su još uvek u proceduri izrade ličnih dokumenata, jer su se nedavno vratili. Zima je već počela, a oni su došli u kuću u kojoj gotovo da ništa nisu imali, gde niko godinama nije živeo. Nešto od nameštaja im je obezbeđeno, ali su podovi betonski i svuda je hladno. Na kući nemaju oluke, pa su zidovi povukli vlagu i tek će biti problem kada se povećaju padavine. Dok ne vidimo na koji način da im se reši priključak za struju, trebalo bi obezbediti sredstva da im se bar stave laminati na podove, oluci na krov. Oni, za sada, nemaju nikakve prihode. Zlatko je mlad i sposoban momak, on će kasnije moći da traži posao, ali ima staru majku i brata sa zdravstvenim problemom koji neće biti u mogućnosti da bilo šta rade – pojašnjava Vrcelj.
Program nabavke i transporta ogreva za ove četiri porodice finansiralo je Odeljenje za socijalna i humanitarna pitanja SNV-a.
– Ovaj put u program pomoći uključena su samačka domaćinstva sa minimalnim prihodima, i jedna porodica kojoj je pomoć zaista potrebna. Od ljudi sa terena obavešteni smo da im je najneophodniji ogrev za zimu, te smo obezbedili kupovinu i transport drva do njihovih domova. Uverili smo se da su potrebe za ovakvom vrstom pomoći još veće i nastojaćemo da naredne godine uključimo više domaćinstava koja imaju nedovoljno finansijskih prihoda da to sama obezbede. Svakako da je najveća potreba za pomoći sada porodici Košević i moraćemo pronači način da im se reše egzistencijalni problemi – istakao je Milošević.
Borisu Miloševiću, koji je pomoć isporučio, pomogao je načelnik Opštine Krnjak Dejan Mihajlović. Milošević je istakao kako će, i u narednom periodu, isto odeljenje SNV-a organizovati još jednu posetu porodici Košević kako bi im pomogli u rešavanju najosnovnijih egzistencijalnih problema i potreba.
The post Drva stigla u pravo vreme appeared first on srbi hr.
