Gde se deo sav onaj drugi svet? Generacija starijih – braće i sestara, očeva i majki, stričeva, ujni… Od pedesetak, šezdesetak godina, pa i koju više… Je l’ su se to povukli u ilegalu? Ma, oterani sestro, viče neko
četvrtak, 22. jula, 17.30 časova. Terazije. Gradski prevoz. Autobus 31. Mladi ljudi zauzeli sva sedišta, poneko stoji, nije gužva.
Najednom shvatam da sam najstarija u autobusu. Hm! I dok sam čekala autobus nisam primetila druge – do mlad svet, prisećam se. Pa, i dok sam dolazila od Zelenog venca uglavnom sam se mimoilazila sa mladim osobama. Je li ovo neki specijalan dan?! Da nije slet ili doček Broza… Prebacih se u drugo vreme. A fini mladi ljudi. Pristojni, uredni. Žene odevene sa ukusom, negovane … Kao bilo u kom evropskom gradu. Au, pa to je kraj radnog vremena te se vraćaju s posla. Izgleda da se u ovo doba mogu sresti samo oni? Zaposleni. Kako to ranije nisam zapazila?! Biće da sam bila zabavljena nečim drugim… A onda obratim pažnju. Uđem u samoposlugu–mlada kasirka, prodavačice takođe, šef isto. Uđem u poštu–mladi. Ubanci – svi osim jednog mlađani, on prosed, možda je posedeo naprasno od tolike mladosti oko sebe. Odem u Ušće sve mlađa od mlađe lepotice. Sednem u Grinet, i gosti i kelneri mladi. Pogledam TV i tu mladi, il’ se trude da budu mladi…
Gdesedeosavonajdrugisvet? Generacijastarijih– braćeisestara, očevaimajki, stričeva, ujni… Od pedesetak, šezdesetak godina, pa i koju više. Je l’ su se to povukli u ilegalu? Ma, oterani sestro, viče neko. Ipak, da nisu kudgod otperjali? Kasno, otperjali su mlađi, oni od oko 25, 30, oni sa boljom perspektivom tamo negde daleko gde ne cveta limun žut… S punim pravom, s pravom izbora. A ovi, bez izbora, bez prava, gde su se oni deli? U Ripanj, Rušanj, Meljak… Na plac, u vikendicu pod Avalom?! Ili u neki zavičaj: Gornji Milanovac, Golubac, Pavlovića brdo kod Slovca, Iđoš, Mionicu…da gaje cveće, sade luk, ili… Eno, Pera se prihvatio pčela, pa sad duž Srbije sa košnicama, a Srbijica nije što je bila, očas obiđeš… Bio šef u Kartonki Avala. Propade firma, propade i Pera. I šta će, da ide na pecanje?! A od čega da plati kiriju… I tako voza košnice. Uortačio se s rođakom prevremeno penzionisanim u Krušiku, al s otpremninom. Navrcaju meda pa kod Hrama ili starog Merkatora. Žena mu takođe dobila šut-kartu, kao i njena prijateljica iz Invest banke, komšinica iz Robne kuće Beograd. Sve po pedeset ili pedeset i neku godinu.
Ova iz Robne kuće radi u nekom kiosku na pijaci, malo radi, malo ne. Ova iz banke čuva decu (tuđu). Slatka dečica, kaže ona, bolje to nego da kao Branka džedžim na buvljaku, da me prži sunce, bije vetar… Njen muž je radio u knjižari, postao višak, sad moleriše sa komšijom nastavnikom likovnog, molerišu i usput raspravljaju zašto se izgubila figuracija, a zašto se instalacije uopšte zovu slikarstvo i slično. Tako im brže prođe vreme, nije im loše, samo da uveče ne bole leđa. A Anđa… loše je, nema vikendicu, niti ima koga na selu, gradsko čeljade, priča: Pa, ne možemo svi da sadimo luk ili prodajemo staru robu na buvljaku, ja bih recimo nešto da učim još mi radi kefalo. Ne bi baš da čuva decu brža su od nje, pa pije antidepresive i ne izlazi iz kuće. Snežana takođe pije antidepresive, a i Vera, njeno radno mesto se ugasilo u izdavačkom preduzeću, a Kseniji se ugasilo izdavačko preduzeće u kojem je radila .
Poznajem izvrsnu novinarku, hvaljenu, nagrađivanu, tek prešla 50. a ni godinu radnog staža. U Miloševićevo vreme niko nije uplaćivao staž, sad opet izbegavaju… A mogla bi i u invalidsku odavno, ali kako – ni godine staža, a samohrana majka, ćerka odlična studentkinja.
Poznajem još jednu novinarku i autorku. Novine u kojima je radila prodali su na tenderu pa mora u prevremenu penziju, izračunali su joj 30.000 dinara. Kaže: Ma, uzeću penziju pokojnog muža, njegova je 31.000, i smeje se, a šta bi drugo. Ima sina studenta.
Poznajem i genijalnog pesnika, oterao ga s mesta urednika manje genijalan pesnik. Bolestan, nema platu, do penzije još dve gladne godinice.
Znam još neke. Vratili se kod starih roditelja da ih kao gledaju, a u stvari…
A znam i onu što je završila sociologiju, pa radila u banci kao prevodilac, banka se rasformirala, ona onda po nevladinim… Sad i one presušile. I tako bez posla, a pedeset i neka. A ne može kod roditelja, nisu na ovom svetu.
Znam i za ovaj slučaj. Piše gotovo sve žanrove, jednako dobro. Traži posao od kada znam za nju. Magistrirala u Americi, pre toga završila svetsku, al’ u našim školama traže samo završen srpski jezik. Na drugim mestima tražili su partijsku knjižicu, a sad stranačku pripadnost. I još – da nije depresivna, to joj traže kolege. Sad će 48, taman vreme da je otpuste…
Uf! Gde je našla ove, neko će, sve sama sofisticirana zvanja. Al’ stomaci isti. A nova i mlada država hoće nove i mlade ljude. Ove druge – niz vodu! Po preporuci novog ujka Sema – MMF-a ili već koga…
