Poraz ekonomske politike Srbije
Sram vas bilo!
Pišem u predvečerje aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (sreda uveče). čitam novinske najave dogovorenih mera. Izgleda da je dogovoreno uvođenje dodatnog poreza na plate i penzije. Odmah da kažem: ne interesuje me da li porez iznosi 6 ili 60%, niti da li je neoporeziva osnovica 12 ili 120 hiljada dinara. Stvar je u principu. Ekonomska politika Srbije ili bolje rečeno kreatori ekonomske politike doživeli su poraz. Nijedan događaj u prethodnih devet godina nije sublimirao sve propuste i pogreške ekonomske politike kao uvođenje solidarnog poreza. čak i ovaj nakaradni naziv ukazuje na besmisao – samo će povećati socijalne tenzije i nesolidarnost između ljudi. Porezi će izazvati gnev ljudi i to s punim pravom. Razlog: svima je jasno da je porez rezultat javašluka, rasipništva, krađe, partijske države, kukavičluka da se krene u ozbiljne i bolne reforme, podilaženja ljudima. Pare su trošene nemilice, država je najbolji poslodavac, javna potrošnja je među najvećim u svetu. I sada, kada je račun stigao na naplatu, država reže tamo gde može, a ne gde bi trebalo.
Kako će se povećanje poreza odraziti na privredu Srbije? Dovoljno je reći da ćemo biti jedina država u svetu koja vodi restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku u jeku krize! NBS istrajava na visokoj kamatnoj stopi, želeći valjda da smanji inflaciju (iako je svima jasno da taj kanal ne funkcioniše), a država povećava poreze. Pa, šta će biti sa tražnjom i plasmanom preduzeća? Na inostrana tržišta ne možemo da računamo, ko zna još koliko dugo, a sada gušimo i domaću tražnju. Gasimo jedini preostali plamen koji može da zagreje srpsku privredu. Sasvim suprotno onome što treba da se čini.
Ne prihvatam argument da je situacija bezizlazna i da su morali da povećaju poreze, bez razlike da li su sami hteli ili ih je MMF na to primorao. Ekonomisti godinama ukazuju na probleme i na mogućnost da upadnemo u budžetsku krizu kada jednom izostanu prilivi. Uzalud – ništa nije urađeno na prilagođavanju javne potrošnje. I u skorije vreme, od kada je izbila kriza, ima više različitih predloga za promenu operativnih i strateških poteza naših ekonomskih vlasti, a na sajtu ekonomija.org postoje dokazi za to. I sada nas ponovo stavljaju u situaciju da prihvatimo nove mere kao neizbežne i jedine moguće. E pa nije tako! Dokle da biramo manje zlo. Mere su, prvo, posledica lošeg razumevanja ekonomije i, drugo, nisu morale da budu donesene čak ni sada, da je Fondu predstavljen ozbiljan plan redukcije javnih rashoda.
Slutim da će se sledećih dana voditi rasprava o tome koliko para će se prikupiti na osnovu dodatnog poreza i da li će se obezbediti kakva-takva interna i eksterna ravnoteža. Razgovaraće se o pitanjima: da li je trebalo zahvatiti i penzionere i zaposlene, pa šta će biti sa zaposlenima na državnim jaslama i penzijama (da li će i one de facto biti smanjenje, iako je to proglašeno crvenom linijom), da li privatni preduzetnici smanjiti plate ili će sami podneti trošak… Savetujem ekonomskim analitičarima da ne upadaju u ovu zamku. Raspravljanjem o efektima i varijantama oporezivanja samo se daje legitimitet haračlijama. Naše ekonomske vlasti igraju pogrešnu utakmicu i to im treba objasniti. Već su izgubili službenim rezultatom 3:0 i ne treba im pružiti zadovoljstvo da se uključujemo u nadmudrivanje u pogrešnoj areni. Bez obzira da li će se oni (politički) i da li ćemo se mi (egzistencijalno) provući u ovoj godini, bićemo svi siromašniji za nadu da u Srbiji može da se formira srednji sloj, preduzetnički duh, normalna ekonomska politika i briga za budućnost. I taj zatupljujući osećaj će trajati do pojave nekih potpuno novih ljudi i ideja.
