BivŠi generalni konzul Srbije u čikagu prvi put u javnosti govori o aferi s iznajmljivanjem kuće u tom gradu, o optuŽbama da je kao američki drŽavljanin nelegalno postavljen u konzulat, o svojim iskustvima autentičnog predstavnika dijaspore u diplomatiji naŠe zemlje, kontinuiranom loŠem odnosu drŽave prema Srbima u rasejanju, kako je pomagao porodici Nastić da vrate svoju decu, kao i o tome kako je Obaminog Šefa kabineta uveo u srpski Kokus.
Desko Nikitović nije reagovao na optužbe beogradskih tabloida da je državi iznajmljivao kuću koju je kupio na kredit. Po pravilima Ministarstva spoljnih poslova – o tome nije mogao da priča. Slučaj generalnog konzula Srbije u čikagu, o kome su pisali beogradski tabloidi, nije završen njegovim opozivom, već reakcijom iz Ministarstva koja je pokazala da u iznajmljivanju kuće nije bilo ničeg spornog. Proces opoziva je počeo mnogo pre pokretanja afere. Desko Nikitović, pošto više nije u diplomatskom statusu, odlučio je da progovori.
On je u razgovoru za Nedeljnik izneo sve o – kako kaže – nepostojećoj aferi. Govorio je o optužbama da je kao američki državljanin nelegalno postavljen u konzulat, o svojim iskustvima autentičnog predstavnika dijaspore u diplomatiji
naše zemlje, kontinuiranom lošem odnosu države prema Srbima u rasejanju, kako je pomagao porodici Nastić da vrate svoju decu, kao i o tome kako je Obaminog šefa kabineta uveo u srpski Kokus.
Nakon što se slegla prašina oko slučaja Konzul i konfuzije koja je nastala povodom vašeg opoziva, objasnite nam u kakvoj je vezi vaš prestanak službe s pisanjem beogradskih tabloida da je država od vas iznajmljivala stan koji ste
kupili na kredit?
Kao nosilac A1 diplomatske vize u SAD, nisam imao pravo na bilo kakvo vlasništvo nad nepokretnostima, bilo većinsko ili manjinsko. Samim tim, ja nikako nisam mogao imati vlasništvo nad kućom koja je bila iznajmljena za moju
rezidenciju. Ja sam 2004. godine predložio Ministarstvu spoljnih poslova da iznajmimo jednu veću kuću u kojoj bi bilo moguće praviti prijeme, jer je srpski imidž bio veoma loš i trebalo je mnogo raditi da se to promeni. Pronašli smo
kuću za 8.500 dolara mesečno i ja sam bio spreman da je iznajmim za svoj novac, bez učešća države. Međutim, rečeno mi je da Ministarstvo za svakog šefa misije iznajmljuje rezidenciju i da ne bi trebalo da pravimo izuzetak sa čikagom.
Dogovorili smo se da Ministarstvo plaća 2.500 dolara mesečno, a da moja porodica pokriva sve ostalo. S tim što je meni naplaćivano takozvano ‘učešće’ oko 300 dolara mesečno, što znači da je država plaćala 2.200 dolara, a sve
ostalo moja porodica, uključujući sve troškove održavanja. Sve je to pismeno odobrilo Ministarstvo spoljnih poslova, što je u nedavnom saopštenju Ministarstva i potvrđeno. Iznajmljivanje jednosobnog stana u čikagu za potrebe
radnika u Konzulatu, Ministarstvo trenutno plaća oko 2.700 dolara, što znači da je ovo bila možda i najjeftinija rezidencija koju je Ministarstvo ikada iznajmilo.
Ko je na kraju snosio troškove vašeg života u čikagu za ovih deset godina? U čijem je vlasništvu ta sporna kuća?
Realno je bilo da se za iznajmljivanje rezidencije plaća minimalno četiri do pet hiljada dolara s obzirom na cene zakupnina u čikagu. Prema tome, zaključak je da je moja porodica štedela ili davala državi od dve do tri hiljade dolara
mesečno, a ne kao što je neko hteo da stvar predstavi potpuno suprotno. Treba napomenuti da je sve troškove za priređivanja večera i prijema pokrivala isključivo moja porodica i da su troškovi za reprezentaciju u čikagu bili manji
od bilo koje naše misije u svetu. Ovde se radi o dosta velikim sredstvima, ali ja to ne govorim jer mi je žao što sam to radio, već da neko ne bi manipulisao činjenicama, kao što je to pokušano preko jednog tabloida. Što se tiče kuće za
rezidenciju, vlasnik je banka, a ja sam njen zakupac. Moja porodica nastavlja da živi u njoj, i kad uskoro dobijem stalni boravak u Americi, ja ću je otkupiti.
A kako objašnjavate glasine da ste američki državljanin, i da ste zbog toga nezakonito postavljeni na mesto konzula u čikagu?
Ova optužba je toliko neozbiljna da skoro i ne zaslužuje odgovor. Da biste bili imenovani za šefa diplomatske misije u nekoj stranoj državi, morate da dobijete agreman od te države, odnosno diplomatski status. U Americi ne postoji, niti je
ikad postojao čovek koji je dobio A1 diplomatski status, koji uključuje imunitet i sve druge diplomatske privilegije, a da je imao važeći stalni boravak ili američko državljanstvo. Ja sam došao u Ameriku 1991. godine i imao sam stalni boravak ili, kako to ovde zovu, zelenu kartu do 2003. godine. Kad sam prihvatio da budem generalni konzul, poništio sam tu zelenu kartu.
Koji je, onda, razlog za vaš prestanak službe?
Početkom godine sam najavio Ministarstvu spoljnih poslova da imam privlačne ponude iz privatnog sektora i da planiram da posle više od deset godina napustim mesto generalnog konzula od Nove godine. Kad su ove besmislene optužbe
objavljene, pošto po pravilima Ministarstva nisam mogao da dajem izjave za medije u Srbiji, shvatio sam da je najbolje odmah završiti mandat, kako ne bih ulazio u raspravu s tabloidima, koji od svakog čoveka mogu da naprave prevaranta.
Kome je u interesu da plasira priče protiv vas nakon što ste najavili povlačenje iz diplomatske službe?
Ja imam saznanja da se radilo o čoveku koji je imao namere da dođe na moje mesto u čikagu, pa je svoje nestrpljenje podelio s tim tabloidom. Pošto s Konzulatom u čikagu nije povezana nijedna jedina afera ili bilo kakva nepravilnost, onda je iskonstruisana priča s rezidencijom. Naravno, i ta priča je postala providna, posle saopštenja Ministarstva spoljnih poslova da nije prekšen nijedan propis i da je država u stvari uštedela veliki novac umesto priče o trošenju državnih para. Posle oštre reakcije dijaspore, koja je usledila odmah po objavljivanju tih optužbi, dotični gospodin je odustao od
svoje namere da dođe u čikago. Mislim da mu je to bila dobra odluka, jer bi ovde naišao na veliki otpor, pa bi njegova misija bila skoro nemoguća.
Kao jedan od prvih diplomata koji je na značajno mesto postavljen iz redova dijaspore, da li sada na svojoj koži osećate ono što često dijaspora spočitava državi – da vas doživljavaju kao strani element?
Kad sam 2003. pozvan da prihvatim mesto generalnog konzula, osećao sam da me ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova vide kao nekoga ko im uzima posao, a ne kao nekog ko želi da pomogne svojoj otadžbini. Smatrao sam da ću, pošto sam već finansijski nezavisan i mogu da obavljam taj posao trošeći i svoj novac, biti od pomoći kako bi se Srbija i srpski imidž bolje promovisali u Americi. Iskreno, mislim da sam dosta toga pokušao i da sam pomogao da se u poslednjih
deset godina taj imidž promeni.
A kako biste ocenili odnos države prema dijaspori?
Naši ljudi u dijaspori su veoma nezadovoljni saradnjom s maticom. Pored onih 5,5 milijardi dolara koje dijaspora šalje svojim familijama u Srbiji, skoro da ne postoji interes za investiranjem ili za pojačavanjem ličnih veza ljudi iz rasejanja s maticom. Država nije nikad izašla s iskrenom namerom da se ljudima vrati oduzeta imovina, a većina tih ljudi je u poodmaklim godinama. Njima jedino ostaje da prihvate realnost da su njihovi roditelji i preci bili narodni neprijatelji i da su kao takvi završili na našim grobljima u Libertivilu ili Novoj Gračanici. Važno je napomenuti da se uopšte ne radi o
nečijoj želji da dobije materijalnu korist od povraćene imovine. Ne, radi se o osećaju pripadnosti svojoj matici i osećaju za ljudsku pravdu. Dijaspori nikad nije omogućeno ni da iskoristi svoje pravo glasa. Nekoliko puta je improvizovano glasanje u našim DKP-ima, međutim, samo nekoliko stotina ljudi je uzelo učešće. Dešavalo se da ljudi jednostavno nisu u biračkom spisku. Da ironija bude veća, radnici u našim ambasadama i konzulatima nisu bili u spisku.
Ovo ne može biti nečija nesposobnost, radi se o nedostatku volje. Pravo glasa je najviše pravo koje proističe iz ržavljanstva. Srbija je nažalost partijska država, pa pošto dijaspora nije stranka, to znači da njihova prava niko neće ni
zaštititi.
Najugledniji Srbi u Americi su vam pružili javnu podršku, među njima poznati biznismeni Majkl đorđević i Branko Tupanjac. Da li su vam oni govorili zašto nisu ušli u ozbiljnije poslovne projekte u Srbiji, iako su to pokušavali?
Ono što su mi ljudi poput njih rekli jeste da postoje ozbiljni razlozi zašto nema nijedne uspešne investicije iz dijaspore. Ti razlozi su pored nedostatka poverenja, i beskrajne administrativne procedure koje su ljudima sa Zapada potpuno neobjašnjive. Mnogo je lakše započeti biznis u čikagu nego bilo gde u Srbiji.
Javnost je za vas čula i u slučaju Nastić, kad ste bili konzul spasitelj, koji je pomogao roditeljima da im država vrati starateljstvo nad decom…
To je bio jedan veoma težak i emotivan slučaj koji je ostavio velike posledice kako na porodicu Nastić, tako i na moju porodicu i mene. Od prvog dana sam s roditeljima činio sve kako bismo ubedili Agenciju za zaštitu dece da se ona
vrate. Plan je bio da ne ulazimo s njima u otvoreni sukob i zato se u prvo vreme nije ni čulo za ovaj slučaj. Posle svih pokušaja preko Stejt dipartmenta, FBI-ja, guvernera Kalifornije, državnog tužioca i drugih institucija, odlučili smo da angažujemo dva najbolja advokata u Americi. Porodica je do tada potrošila sve što je imala i već je bila u dugovima. Ja sam, nemajući drugi izbor, dao jedan deo svog novca i pozvao desetak svojih prijatelja kako bismo skupili 40.000 dolara za angažovanje advokata. Za drugi deo novca sam uputio apel državi Srbiji i tako smo uspeli da pokrijemo sve troškove odbrane. U međuvremenu smo uspeli da pridobijemo glavne medije u Americi da prate ovaj slučaj.
Kad je Agencija shvatila da ovo više nije borba već vrlo ozbiljan rat, došli su na sud i rekli da su ponovo pregledali sve dokaze i shvatili da je porodica nevina. Bio je to jedan od najsrećnijih dana u mom životu.
Nedavno vas je patrijarh Irinej odlikovao orednom Cara Konstantina, a prilikom svečanosti ste rekli da ste ponosni na unapređenje srpskog imidža u Americi i jačanja ekonomskih veza matice sa SAD. Šta je reč Srbija u Americi značila
2003. godine, a šta znači danas?
Što se tiče ekonomskih veza s Amerikom, mislim da je potpuno nepoznato u Srbiji šta je ovaj konzulat uradio na tom polju. Svojim ličnim kontaktima sam pre šest godina doveo veliki investicioni fond, koji je danas najveći američki
poslodavac u Srbiji. Taj fond danas zapošljava više od 3.000 ljudi i vlasnik je kompanija poput Valjaonice bakra, Žitomlina, Klasa, Beogradske pekarske industrije, Novkabela… Takođe, posle direktnih intervencija našeg konzulata
obezbeđen je dolazak kompanije Kuper Standard koja je zaposlila 500 ljudi u Sremskoj Mitrovici. Predsednik te kompanije je izjavio da je došao u Srbiju jer smo ga mi ubedili u to.
Imate li podatke koliko zapravo Srba živi u Americi? Da li je naša brojnost – a mala izlaznost na izborima na to ukazuje – još jedan srpski mit?
Pošto ne postoje egzaktni podaci, ljudi koriste veoma različite brojke. Ako se pravi procena koristeći crkvene podatke po broju sahrana i krštenja, i ti brojevi se multiplikuju s nekim koeficijentom onih koji nisu aktivni u našoj zajednici, dolazi se do brojke od oko 200.000-250.000 ljudi u regionu čikaga. Kad se uzmu u obzir ostali veliki gradovi u Americi, taj broj je verovatno oko 600.000 ljudi. Naravno, ovde se radi o svima koji imaju srpsko poreklo i veliki broj tih ljudi nema nikakve kontakte sa srpskom zajednicom i ne govori srpski jezik. Što se tiče registrovanog broja Srba, tačno je da se mali broj ljudi pojavljuje u američkom popisu stanovništva. Prethodni popis iz 2000. godine nije merodavan jer se zbog sukoba na Balkanu veliki broj ljudi nije izjašnjavao da je srpskog porekla.
Da li poznajete gradonačelnika čikaga Emanuela Rama, svojevremeno predsednika srpskog kokusa u Kongresu? Da li ste, možda, imali kontakt s Barakom Obamom dok je bio senator iz Ilinoisa? Koliko političari u Ilinoisu, uopšte, oklanjaju
pažnju Srbima kao potencijalnim glasačima?
Upoznao sam gradonačelnika čikaga pre mnogo godina. Učestvovao sam u dogovoru s njim da preuzme mesto opredsedavajućeg u srpskom kokusu. Predsednika Obamu sam takođe upoznao pre nego što je postao senator iz države Ilinois. Imao sam kontakte s njim dok nije postao predsednik, a posle toga sam uglavnom sarađivao s njegovim bliskim saradnicima. Srpska zajednica u državi Ilinois jeste vidljiva i skoro svi politički kandidati traže podršku naše zajednice. Problem je što naša dijaspora nema jasnu ideju šta je to što mi tražimo u zamenu za podršku srpskog glasačkog bloka. Druge države koje imaju bliske odnose sa svojom dijasporom to koriste kao alternativnu diplomatiju i na taj način utič
na kreatore američke spoljne politike.
Da li ste se sretali s Rodom Blagojevićem? Ako jeste, šta ste mu rekli tokom poslednjeg susreta? Da li je činjenica da je on srpskog porekla i umešan u korupciju korišćena da se dodatno ugrozi ugled Srba u tamošnjem javnom mnjenju?
On jeste našeg porekla i s očeve i majčine strane, ali Rod nije mnogo isticao svoje srpsko poreklo i njegov pad nije ugrozio srpski imidž u Americi. Njegova deca idu u istu školu s mojom decom, i često sam viđao njega i njegovu suprugu.
Još uvek su podeljena mišljenja oko njegove krivice, jer se radi o pokušaju izvršenja krivičnog dela, što u nekim yemljama nije kažnjivo. Mislim da je najveća greška bila što je došao u sukob s velikim brojem uticajnih ljudi iz demokratske stranke i kad mu je bila potrebna pomoć – ostao je sam.
S Deskom Nikitovićem razgovarao Veljko Miladinović
