Mitar-Mićo Stupar izdanak je uskočke krajiške porodice koje tamo više nema. Ni njih, ni njihovih suseda. Stupari su negde oko četiri veka naseljavali dve strane Grmeča u Bosni. Pošto ih je bilo mnogo, imali su i druga prezimena – Kačavende, Jajići, Kolundžije, Desnice, Jugonjići, Kerkezi, ćurguzi…
Mićo je iz siromašnih Gorinja u Podgrmeču – nimalo bogatiji Hašani Branka ćopića su takođe tu, na dohvat.
Krajiške uskoke Stupare nisu do kraja istrebili ni sirotinja koja im nikad nije dala da predahnu, ni turski vakat i zulum, ni dva velika rata – iako su ih nemilice tamanili i raseljavali. Krajiški uskoci Stupari, i ne samo oni, su definitivno napustili vekovna ognjišta sad, u prošlom balkanskom ratu.
Mićo Stupar, od pre osam godina stanovnik Sidneja, o tome kaže:
– Osetili su moji Krajišnici u tom ratu da će njihova zemlja biti žrtvovana od političara koji su listom bili iz istočne Bosne. Zato je tada i nastala podela u vojsci srpskoj – pobunili su se u Banjaluci, ali ih je Karadžić smirio rekavši: „Da se ne svađamo sada u jeku borbe, a kad pobedimo, onda možemo koliko hoćemo“. Krajišnici ga poslušaše i – izgubiše sve.
Najmanje vremena u svom životu proveo je u zavičaju. Svaki put, međutim, kada se našao u bezizlazu, a našao se bezbroj puta, bio je duboko uveren da ga ipak čeka Podgrmeč i bezbednost domaje. Sve dok i taj oslonac nije nestao. I to, kakve li ironije, predat drugome od „svojih“.
Gledao zverstva ustaša
Mićo Stupar rođen je, od oca Petra i majke Anđelke, 21. oktobra 1936. godine. U stvari, to je najverovatniji datum njegovog rođenja. Nije se imalo para da se dete odmah po rođenju krsti, čekalo se da naiđe pop nekim drugim poslom. Kad je naišao, bio je nešto pripit, pa je upisao drugačiji datum od onog koji je mati Anđelka pamtila.
Dan rođenja nam je važan najviše da bi se razumelo da je dečak imao svega pet godina kada je svojim očima, 1941. godine, gledao ustaška zverstva u kojima mu je ubijen i otac, zajedno sa još 61 seljaninom iz istog sela i zajedno sa još 499 seljaka Podgrmeča. Majka mu se, u nevolji, preudala. U proleće 1942. godine odveo ga je zato ujak u Vranovinu, majčinoj rodbini koja se nikako nije obradovala što je u teška vremena dobila još jedna usta da hrani. Tada šestogodišnjak, dobio je zadatak da, daleko iznad sela, čuva na ispaši 13 ovaca sakrivenih od gladnih vojski koje su prolazile.
S vremena na vreme, jedna tetka bi dolazila da preuzme mleko. Onda su ga zaboravili punih šest meseci. Oblagao je bose noge ovčijim izmetom da ih sačuva od smrzavanja, sisao ovčije vime da se prehrani i, bez vatre, spavao uz ovce ne bi li se zagrejao. Kada više nije mogao da izdrži očajnu grmečku zimu, odlučio je da sam siđe u selo – ličio je na mrtvaca, izranjavan, mršav kao kostur, s teškim krvavim prolivom, potpuno oćelavio – dečko od svega šest godina. Mislili su da je sišao duh – svakako su računali da više nije živ. Tu će doživeti još jedno ubijanje – Nemci su, pred očima žena i dece, pobili sve muškarce u selu.
– Posle rata, došao je stric po mene i odveo me u internat za siročad. Tamo su nas učili poštenju i pravdi i društvu jednakih u svemu, pa i bogatstvu.
Te pouke duboko su se usadile u svest dečaka koji je dotle video jedino zlo i siromaštvo i kome iz snova nije izlazila slika oca iz čijeg je preklanog grla liptala krv.
Počeo je i da crta, govorili su mu da to lepo radi.
– Završio sam umetničku školu i radio kao nastavnik crtanja u Somboru, slikao sam u isto vreme i neke nagrade su dolazile. Ali, sudbina nije htela da završim likovnu akademiju, već sam prešao na arhitekturu. Na četvrtoj godini i to napustim, odem na političke nauke, diplomiram novinarstvo. Ne počnem ni to da radim, već prihvatim ponudu za službu u diplomatiji. Tamo su se konačno raspršili moji snovi o društvu poštenih i jednakih.
Tatini sinovi u diplomatiji
Stupar kaže kako je Sekretarijat za inostrane poslove bio pun „zaslužnih“ tatinih sinova.
– Moje „kolege“ u Marseju izdašno su trošile državne pare na privatne provode. Bio je čak jedan koji je, nakon što bi izgubio u kazinu, dolazio ujutro na posao da istu sumu naplati kao trošak za večeru sa iseljenicima. Bilo je afera sa pijanstvima, obračuna sa muževima zavedenih žena – iseljenika… Vozač Konzulata hvalisao nam se, dok smo na putu, pokazujući šta je u prodavnici pokrao „od kapitalista“. Ono što sam gledao na terenu, potvrđeno je kada sam se vratio u Beograd i dobio dužnost u pasoškom odeljenju – priseća se naš sagovornik.
U momentu kada je prvi put ušao u Sekretarijat za inostrane poslove, tamo je bilo 2.150 radnika i funkcionera. Međutim, vremenom je diplomatski zanat izgubio svaku cenu, pa je tako sa osam stotina u 1956. godini, krajem osamdesetih broj diplomatskih pasoša narastao na 16.500, a o službenim, kaže, da i ne govori.
– Trošilo se nemilice. U Moskvi smo, recimo, imali oko 70 diplomata od karijere, ali smo imali i 320 privrednih predstavništva. Svake godine je Moskvu posećivalo oko 11.000 do 15.000 privrednih delegata, iako su se svi privredni poslovi rešavali na nivou vlada. Samo ti delegati trošili su za put i dnevnice ceo državni prihod od turizma. Tako je bilo sa Kinom, Amerikom, svuda po svetu. Bugari su u ambasadi u Beogradu imali jednog privrednog predstavnika, a mi u Sofiji 27 i opet smo imali deficit. U Angoli, Rusi i Amerikanci su imali po jednog predstavnika za kupovinu južnog voća, a mi 32 – priča Stupar.
Izabrali su ga na sindikalnu funkciju i dali mu da pravi analizu stanja u Sekretarijatu za inostrane poslove.
– Ta analiza donela mi je mnoge nevolje, jedva sam sačuvao posao. Ustanovio sam, naime, da platu prima čak 250 funkcionera koji su odavno trebali da budu u penziji. Izneo sam da je 720 radnika bilo bez stana, a da je bilo ambasadora koji su dobili stanove čak i po sedam puta i delili ih rođacima i ljubavnicama ili ih prodavali za vile na moru. Tzv. republički kadrovi imali su redom stanove u svojim republikama, ali i u Beogradu. S tim smo digli ogromnu prašinu, ali su uspeli da nas pritiscima podele i kazne nekolicinu koji nismo odustajali od nalaza do kojih smo došli. Prozvali su me tada „Leh Valensa“.
Pred početak balkanskog rata, „Leh Valensa“ dobija dužnost u Lionu.
– To je već bilo kad su iz Marseja konzularni poslovi prebačeni na Lion. Na jugu Francuske, oko Marseja, nema ni jedno mesto bez obeležja koje na neki način ne podseća na Srbiju. U Lionu, međutim, sedištu ustaške emigracije, za šefa je postavljan Hrvat. Srbi ni tad ni kasnije nisu ništa rekli na ovu promenu. Uskoro je počeo i rat i bilo je mnogo ljudi s poštenim namerama koji su počeli da sakupljaju pomoć. Bilo je i onih koji su tovarili i vozili u svoja sela.
Kratak susret s Karadžićem
Mićo Stupar je organizovao jedan punkt u Anesiju, blizu švajcarske granice u vreme kada su u Ženevi bili pregovori na kojima je učestvovala i srpska delegacija predvođena Karadžićem i Koljevićem.
– Priredimo sastanak za njih u jednom hotelu i poručimo ljudima da dođu i pomognu. Stiglo je njih pedesetak koji su ostavljali novac na jednom astalu. Nakon razgovora na kome je Koljević govorio veoma razumno, predstavih se Karadžiću i zamolih za barem pet minuta razgovora, jer sam imao mnogo problema sa srpskom adminstracijom u Bosni. On samo reče: „Žurimo“, pokupi stoljnjak s parama, strpa u tašnu i ode.
Stupar je zatim pozvan da se pre vremena vrati u Beograd.
– Tamo sam saznao da nisam više na spisku zaposlenih. Ni ja ni još oko 500 Srba koji nisu bili poreklom iz Srbije. Sve otcepljene republike zadržale su iskusne diplomate, samo je Srbija odstranila svoje. Sedam dana posle dolaska u Beograd ukradu mi polovni kombi koji sam kupio u Francuskoj da se prevezem nazad.
Pozajmio je novac za mesto u autobusu koji je imao belgijske tablice da bi se izbegle sankcije i vratio se Lion, gde mu je uredno isplaćeno osiguranje za ukradeni auto i kupio kartu za najudaljeniji kraj sveta – Australiju.
– I tako sam došao ovde. Tu mi je već bio sin, pa rekoh, neka barem budemo bliže jedan drugom, kad je sve otišlo u nepovrat – kaže na kraju ispovesti Mićo Stupar.
Autobiografska kazivanja
Mićo Stupar je u svojim australijskim danima dovršio obiman rukopis autobiografskih kazivanja – od najranijih dana u Podgrmeču, do raspada bivše Jugoslavije.
Drugi deo rukopisa – vreme od 1980. do pre neku godinu, vrvi od manje-više poznatih imena iz političkog života bivše zemlje koji su, na ovaj ili način, ali najčešće nepošten, odredili život i Miće Stupara i desetina hiljada drugih ljudi. Stupar navodi brojne primere njihovog dvostrukog morala.
Slikanje ljubav iz mladosti
Mićo Stupar vratio se u Sidneju svojoj ljubavi iz mladosti – slikanju. Nedavno, dobio je ponudu jedne opštinske organizacije da pod njihovim krovom organizuje školu slikanja za mlade. Napravio je, za tu namenu, priručnik o osnovama crtanja.
– Ispostavilo se da sam ja to shvatio mnogo ozbiljnije nego oni. Bio sam spreman da zaista svojski podučavam. Ali, tamo je ceo projekat nastao, ne mogu da se otmem utisku, samo da se od države uzme još koji dinar za finansiranje. Tako sam ostavio i sebe kao nastavnika i priručnik za neka bolja vremena. Kada možda, krene sa radom Likovna grupa pri ovdašnjoj Zadužbini za srpski jezik.
