Građani Srbije, pogledajmo istini u oči! Srbija je poražena i ponižena! Mi nemamo svoju državu! Radnici ne primaju plate! Penzioneri su prevareni! Mladi su bez nade u budućnost! Vlada korupcija, rasipa se nacionalno bogatstvo i otvoreno krade vaš novac!
Iza ovih rečenica ne krije se nova politička stranka u Srbiji. Njihov autor je Demokratska stranka, koja je državu dovela do prosjačkog štapa. Doduše, u pitanju je pamflet kojim su demokrate pozivale narod na rušenje režima Slobodana Miloševića.
Uzmite sudbinu u svoje ruke
Petnaestak godina kasnije Srbija se pod vlašću, čiji je glavni stožer upravo Demokratska stranka, suočava s istim problemima za koje su optuživali Miloševića.
Kada se kuća ruši – domaćin je odgovoran. Šta ćemo sutra reći svojoj deci? Zato pitajmo kakve su i kolike posledice rata? Dokle će televizija da nas laže, šta nam se još sprema? Kako posejemo, tako ćemo i žnjeti. Građani Srbije, odgovorni treba da polože račun pred vama. Vi odlučujete! Uzmite svoju sudbinu u svoje ruke. Potpišimo zahteve za ustavnostvornu skupštinu i ostavku predsednika republike. Vaš potpis spasava Srbiju. Demokratska stranka, stoji u pamfletu.
Suština kritike Demokratske stranke nije bila usmerena ka tome da se takva situacija promeni, već im je samo smetalo što oni nisu na vlasti. Sada su taj cilj postigli, a društvo ostavili u ruiniranom stanju u kakvom su ga i zatekli. Jeste da nema rata, ali nema ni opozicije koja bi zamenila neodgovornu vlast.
Vreme između objavljivanja tog pamfleta i trenutka u kome sada živimo uzaludno je prošlo. Niko ništa nije uradio, niko nije napredovao. Samo smo svi dvadeset godina stariji.
I šta ako se sada neka opoziciona partija drzne da napiše nešto slično? (To se naravno nije dogodilo.) Šta bi građani mogli da pomisle? Da neko hoće nešto da promeni. Teško. Demokratska stranka naučila je ljude da budu verni podanici koji ne smeju ni da se nadaju. Poručila je će se ponašati isto onaj koji ih smeni. Pa zašto ih onda dirati, posedno poručuju demokrate.
Korupcija i rasipništvo
Srbija je poražena i ponižena. Mi nemamo svoju državu – kako su precizno i tačno opisali svoju vlast, ne znajući da gledaju u budućnost. Radnici ne primaju plate. Penzioneri su prevareni. Mladi su bez nade u budućnost – kako su se prevarili kada su devedesetih mislili da su te konstatacije nešto najgore što nam se dogodilo. Nakon svih privatizacija i bede u koju je sada Srbija zapala (da ne zaboravimo – pod demokratama), na devedesete možemo da gledamo s blagom nostalgijom.
Šta su dalje pisali vlastodršci dok su još bili mali i neiskusni: Vlada korupcija, rasipa se nacionalno bogatstvo i otvoreno krade vaš novac. Danas je država legalizovala korupciju pa je prvi deo rečenice čista fraza. Ni s drugim porukama ne stoji se bolje. Pomenuto blago više ne postoji, ili je u privatnim rukama ili je izneto iz zemlje. Poslednji deo, doduše, u potpunosti odgovara sadašnjem vremenu.
Šta ćemo sutra reći svojoj deci? Dokle će televizija da nas laže? Šta nam se još sprema?
Autori ovih pitanja sada mogu da ih postave sami sebi.
Autor: Dragan Stojanović
