Sudeći po nazivima hotela i kafana, preduzeća svih vrsta, niko više nije čeznuo za Evropom od stanovnika Balkana u 19. i 20. veku. Po Srbiji, Bosni, Makedoniji i svim okolnim zemljama čini se da nije bilo mesta u kome se poneka kafana nije zvala „Evropa“. Pomalo je istorijska ironija da je čak i Kumanovski sporazum potpisan u kafani koja je imala reč „Evropa“ u svom nazivu. Šta je ta sanjana Evropa, i kako to da se ovi krajevi, koji su geografski očigledno u njoj, još uvek osećaju kao nepoželjni siromašni rođaci? U modernoj istoriji, „Evropa“ i „Zapad“ su skoro postali sinonimi. A nije oduvek bilo tako.
Profesor Sima ćirković daje pregled razvoja koncepcije Zapada kod Srba. Oko 1300. godine Zapad za stanovnike jugoistočne Evrope nije jedinstvena celina. Oni su se sa zapadnjačkim vitezovima susretali preko krstaških ratova, a kasnije preko normanskih i katalonskih ratnika i krstaških državica širom bivše Vizantije. Znatno intenzivniji kontakt sa zapadnjacima Srbi ostvaruju preko italijanskih gradskih republika, koje su vekovima prisutne širom regiona. Treći zapadnjaci su prvi nemački gastarbajteri u regionu, koje su nazivali Sasi, a koji su doneli rudarsku tehnologiju u Srbiju i Bosnu. Zanimljivo je da su neki pisci Srbiju smatrali Zapadom, pa je tako Domentijan iz XIII veka nazvao Nemanju i Savu svetilima Istoka, koji su prosvetlili svoje „zapadno otečestvo“. Istok je u početku Vizantija, a posle Turska. Konstantin Filozof „istočnima“ naziva Turke, a „zapadnima“ Ugare. Car Dušan se istovremeno okretao i Istoku i Zapadu. Iako je sebe smatrao pravoslavnim carem, pregovarao je o uniji sa papom. Uostalom, Studenica i Dečani pokazuju kreativan spoj Istoka i Zapada u srpskoj srednjovekovnoj kulturi.
Stefan Lazarević je po svemu bio renesansni princ i vitez kao iz viteških romana. Pesnik ratnik, državotvorac, „univerzalni čovek“ kakvih nije bilo ni u kolevci renesanse, u Italiji. Na samom hronološkom pragu rađanja nove Evrope njegova država biva izbačena iz tog procesa i uključena u jedno carstvo koje se drugačije razvijalo. Sticaj tektonskih geopolitičkih pomeranja izmestio je Srbiju iz onog civilizacijskog kruga u kome će nastati moderna Evropa, tokom renesanse, humanizma i doba prosvećenosti. Tako su postignuća Visokog Stevana najava jedne hipotetične renesansne Srbije, koju možemo da zamislimo samo u nekoj kontrafaktualnoj istoriji.
Pokazalo se da su baš neke od prividnih slabosti Evrope postale njene prednosti. Neke su geografske. U Evropi nema ogromnih ravnica u kojima bi centralizovane carske birokratije mogle lako da pokore zavisne seljake, a, još važnije, preko kojih bi stepski konjanici mogli da projure. Nije slučajno to da su Mongoli uspeli da pokore samo ravničarske države srednje i istočne Evrope. Već je ta geografska razuđenost sprečila stvaranje centralizovanih država.
Za razliku od ogromnih istočnih carstava, Evropa je bila potpuno decentralizovana. Divovska veličina i centralizacija Kine u jednom trenutku pokazale su se kao nedostatak. Ne samo kada je u pitanju podložnost najezadama već i kada su u pitanju inovacije i tehnološki i idejni napredak. Simbolično je da su mandarini svojom odlukom zabranili razvoj prekomorske flote, kada su već oplovili Afriku, tik pre velikih evropskih pomorskih otkrića. Nijedan evropski dvor ne bi mogao da tako zaustavi razvoj tehnologije i trgovine, na tolikom prostoru. Kinezi su mnogo ranije od Evrope otkrili astronomske uređaje, papirni novac, barut i štampu. Knjige su, međutim, korišćene za širenje teorijskih, a skoro uopšte ne i praktičnih znanja, a o društvenoj kritici u njima nije bilo ni govora. Još konzervativniji je bio islamski svet. Intelektualno i kulturno šarenilo arabljanskih kalifata postepeno je zamenio dogmatizam i odbijanje svake promene. U spoju s verskim nepoverenjem prema bankarstvu, inovacije su zaustavljene i u privredi. Orhan Pamuk opisuje u svojoj knjizi Bela tvrđava kako se ulema protivi pokušaju mladog Venecijanca da zaustavi kugu, smatrajući da je i kuga od Boga. U istoj knjizi taj zapadnjak je već nadmoćan po svom racionalnom pristupu svetu (osim što zna za profilaktičke mere, zna da napravi i sat, što ne znaju carigradski majstori). Na drugoj strani, Evropljani, naročito renesansni Italijani, stalno se nadmeću u svim oblastima. Svaki knez, svaki grad-republika hoće da ima nešto bolje od suparničkog. Univerziteti i učeni ljudi rano dolaze do sopstvenog glasa, koji nije uvek po volji ni crkvenih ni državnih vlasti. Trgovci i poslovni ljudi stalno izmišljaju nove stvari, da bi poboljšali svoje poslovanje, od sata i naočara do bezgotovinskog plaćanja, od sve boljih brodova do usavršenih plugova i topova. Ta kombinacija ekonomskog liberalizma, vojnog i političkog pluralizma i intelektualnih sloboda dovela je do stvaranja civilizacije otvorene za promene više nego ijedna druga i u to vreme, a i u celokupnoj istoriji. I unutar Evrope pokazalo se da budućnost pripada onima koji su tolerantniji na razlike i spremniji za promene. Tako je zbog straha od reformacije Katolička crkva postepeno ugušila slobodu intelektualne misli u Italiji. Sudbine Bruna i Galileja simboli su te promene.
Simbolički centar Evrope je premešten. U renesansi je temeljna podela Evrope bila između severa i juga, a ne između istoka i zapada. Italijani su smatrali svoje prekoalpske susede varvarima. Francuska invazija na Italiju 1494. godine, a još više nemačka pohara Rima 1527. godine, doživljavani su kao udarci severnjačkih varvara, uporedivi sa gotskim poharama Rima iz petog veka. Od vremena renesanse do vremena prosvetiteljstva evropski centri kulture i privrede odmakli su se od Rima, Firence i Venecije ka sada dinamičnijim Parizu, Londonu i Amsterdamu. Stare zemlje varvarstva i zaostalosti preselile su se na Istok. Posle tog procesa svet je vekovima ostao podeljen na „the West“ i “ the Rest“, Zapad i ostale. Posle zapanjujućih pobeda takozvanih carstava baruta nad svim neevropskim carevinama, posle ogromnog uvećanja proizvodne moći severozapadne Evrope uzrokovanog naučnom i industrijskom revolucijom, svaka sumnja o tome ko je „centar“ a ko „periferija“ (da upotrebimo Valerštajnove pojmove) postala je, za neko vreme, bespredmetna.
DIVLJI MORLACI, A MOŽDA I „PLEMENITI DIVLJACI“: Srbi su doživeli kulturnu regresiju pod Turcima. Gradsko stanovništvo, i inače malobrojnije nego u zapadnoj Evropi, dalje opada i gubi svoj identitet. Već krajem XVI veka u gradovima je živela tek manjina hrišćana. Veliki rudarski gradovi s vremenom potpuno nestaju. Srbi ne samo da postaju skoro isključivo seljaci, već u velikoj meri postaju stočari koji žive u plemenskom društvu, organizovanom u velike patrilinearne porodice. Po rečima Trajana Stojanovića, pred Prvi srpski ustanak deo Srba u Beogradskom pašaluku bio je bliži neolitu nego srednjovekovnoj državi. Srećom, veliki broj Srba je živeo u evropskim državama, pod mletačkom ili habzburškom vlašću.
Za istočne susede Italije, za razliku od njenih severnih i zapadnih suseda, njen „zapadni“ karakter nikada nije bio sporan. Širom istočne obale Jadrana Italija je smatrana zemljom kulture i prefinjenosti, od srednjeg veka nadalje, bez prekida kontinuiteta.
Stanovnici dalmatinskih gradova gnušali su se stočara u svom zaleđu, uprkos zajedničkom poreklu, a možda baš i zbog toga. Te svoje nevoljene susede nazivali su raznim imenima, od Vlaja do Morlaka (zanimljivo je kako je ovaj drugi naziv stekao svetsku slavu jer je H. Dž. Vels tako nazvao divlje stanovnike svog podzemnog sveta). Morlaci ili Vlaji mogli su biti i katolici i pravoslavci. Lari Volf u svojoj knjizi Venecijanci i Sloveni opisuje odnos Venecije sa Južnim Slovenima, sa kojima je ona imala najviše dodira od svih krajeva Italije. Otkrio je, između ostalog, jedan venecijanski pozorišni komad iz XVIII veka u kome se radnja vrti oko razlika u kulturi između latiniziranog (poitalijančenog) primorskog življa i „divljih“ ljudi u zaleđu. Ta razlika je oličena u dvojici mladoženja, jedan je Kariska (Carisca), drugi se simbolično zove Dušmanić. Dušmanić pokušava da omalovaži Karisku kao razmaženog mekušca, dok Kariska pripisuje Dušmaniću divljaštvo i nedostatak prefinjenosti. Obojica, pak, tvrde da su pravi pripadnici „morlačkog“ naroda, s tim što, naravno, drugačije razumevaju taj svoj narod. Treba napomenuti da, po Volfovom mišljenju, Mleci ne prave veliku razliku između Srba i Hrvata, jer i jedne i druge zovu Morlacima.
U svakom slučaju, Venecija ne samo da je u ranim modernim vremenima bila najbliži italijanski grad, već je za južne Slovene bila i najbliži zapadni grad uopšte (kasnije će to svakako biti Pešta i Beč). Stav prema Veneciji nije bio samo divljenje. Poput pomenutog Dušmanića, brđani sa istočne obale Jadrana imali su ponekad tipičan pogled „plemenitog divljaka“ prema „čudnim“ i „nemuževnim“ osobinama barokne civilizacije. Taj ironičan stav prema Veneciji i nekim njenim karakteristikama sažeto je prikazan u Gorskom vijencu. Vojvodu Draška pitaju: „Pričaj štogod, Draško, od Mletakah! Kakav narod bješe na te strane?“ Njegovi odgovori predstavljaju pravi mali katalog različitih vidova mletačkog života viđenih očima jednog rusoovskog „plemenitog divljaka“. Osim divljenja materijalnoj kulturi („Bjehu kuće na svijet divota!“), kod Draška nalazimo mnogo više kriticizma. On veruje da imetak kvari, a blagostanje čini ljude detinjastim („bogatijeh bješe pogolemo; od bogatstva bjehu poluđeli, đetinjahu isto kao bebe“), da mnogobrojni žbiri zagorčavaju život Mletaka („Oni straha drugoga nemahu, do od žbirah i do od špijunah; od njih svako u Mletke drhtaše. Kad dva zbore štogod na ulicu, treći uho obrne te sluša“). Za njega je najveći kulturni šok pozorište („Dok se jedna podiže zavesa… Bože dragi, tu da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka, to ni u san nikad doć ne može, svi šareni kao divlje mačke; dok ih stade po kući krivanja, đe ko bješe zapljaska rukama; imah mrtav padnut od smijeha!“). Međutim, najčudniji utisak dolazi na kraju:
„I jošt ću vi jednu sprdnju pričat
(a znam čisto vjerovat nećete):
Vidio sam ljude u Mletkama
đe na konop skaču i igraju.
Knez Rogan:
To ne može bit istina, Draško,
Nego su ti oči zamaštali.
Vojvoda Draško:
Ne znam ništa, no sam ih gledao;
i sam mislim da je maštanije.“
S druge strane, istočna obala Jadrana je zaista bila „najbliži Istok“ za Mletke. Jedna ekspedicija je 1770. godine pošla iz Mletaka da istraži Morlake, kao ostatke drevnih varvara; na dohvat ruke, s druge strane Jadrana. Jedan od učesnika te ekspedicije, Alberto Fortis, napisao je uspešnu knjigu Put u Dalmaciju. I on je kao Draško, u rusoovskom maniru, našao da su Morlaci superiorni po svojoj iskrenosti, poverenju i poštenju. Civilizaciju kulturne Evrope shvatao je kao iskvarenu, dok su primitivni narodi prirodno moralni. Fortis je priznavao da su Morlaci ponekad užasni i varvarski zbog svoje nasledne krvne osvete, ali tvrdi da je čuo kako su u Albaniji efekti krvne osvete još grozniji. Uprkos svim svojim simpatijama za Morlake, još uvek ih je poredio sa sibirskim Tatarima i američkim Indijancima. U svakom slučaju, privukao je pažnju Getea i Herdera na kulturu Južnih Slovena, a time je za Vuka Karadžića otvoren put u srce romantičarske Evrope.
SRBI I „ŠVABE“: Druga evropska država sa kojom Srbi imaju još bliži kontakt nego sa Venecijom jeste Habzburška monarhija. Naseljavali su Ugarsku kraljevinu još od vremena pada Despotovine, ali je posebno značajna Velika seoba iz 1690. godine, ne samo zbog broja već zbog strukture. Patrijarh je uspeo da uz mnogo muka zaštiti srpsku veru privilegijama, čime će biti udareni temelji samostalnoj srpskoj kulturi, a oficiri i trgovci će stvoriti novu srpsku društvenu elitu, sasvim spremnu za evropeizaciju, olakšanu verskom tolerancijom reformatorskog XVIII veka. Obrazovali su se u „nemačkim“ i „latinskim“ školama zadržavajući čvrst oslonac u veri i svesti o tradicijama. Najvidljiviji trag te evropeizacije jeste barokna crkvena arhitektura. Ni Grci ni Bugari nisu imali taj kulturni sloj u svojoj istoriji umetnosti. Moglo bi se reći da su se Srbi od svih balkanskih pravoslavaca najviše približili Evropi u XVIII veku. U tom približavanju najviše su se isprepletali sa „Švabama“, pod kojima se ne podrazumevaju samo Nemci.
Nemci nisu samo zapadnjaci sa kojima su Srbi najčešće, najduže i najintezivnije dolazili u kontakt, već su oni ti zapadnjaci preko kojih su Srbi dolazili u kontakt sa modernom i modernizacijom na svim nivoima društvenog, kulturnog i privrednog života. Kolokvijalni naziv „Švabe“ za Nemce u Srbiji počeo je da označava mnogo širi pojam, kao što je pisao profesor Konstantinović:
„Karakteristično je da kod nas oznaka ‘Švaba’ počinje da podrazumeva čak sve stanovnike zapadne i srednje Evrope, te se na ovaj način približava značenju ‘tuđinac’. U ovom smislu i Ivo Andrić u svojoj Nobelovom nagradom nagrađenoj hronici Na Drini ćuprija pripoveda kako je stanovništvo Bosne, pošto je okupirana od strane Austrije, nove činovnike sve zajedno zvalo ‘Švabe’, bez obzira na to da li su oni bili Austrijanci nemačkog jezika, česi, Poljaci, ili čak Slovenci i Hrvati. Zanimljivo je da ni Andrić pod ovim nazivom ne obuhvata Mađare, koji su tada također bili došli u Bosnu. Oni su ostali Mađari.“ I ne samo to. čak su i evropeizirani Srbi koji su živeli u Austro-Ugarskoj, ili su samo tamo školovani, nazivani Švabama. čini se da je taj kolokvijalni etnički naziv za Nemce postao naziv ne samo za zapadnjake, već i za evropeizovane i modernizovane sunarodnike. Modernizacijske tekovine su rutinski pripisivane Nemcima. Jedan od učenijih Srba svog vremena Vladan đorđević je 1891. godine da je železnica „blagoslovena izmišljotina đavolskog Švabe“. On je verovatno znao da je železnica britanski izum, ali je termin „Švaba“ upotrebio ovde kao sinonim za zapadnjaka. Francuski uticaj je bio nadmoćan samo u jednom kratkom periodu, i bio je srazmerno ograničen. čak i u međuratnom periodu, kada je bio najjači, bio je ograničen samo na neke sfere života (obrazovanje, visoka kultura, vojna organizacija i tehnologija, donekle administrativna organizacija). Britanski uticaj bio je znatno ograničeniji i kulminirao je pred sam Drugi svetski rat. Američki uticaj je otpočeo u međuratnom periodu. Osim toga, za razliku od, na primer, Britanaca ili Francuza, kontakti sa Nemcima su mnogo ravnomernije raspoređeni po oblastima društvenog života, kao i po društvenim slojevima. Od povrtarstva i zanatlijskih termina do elitnih oblasti kulture i velikih poslova, nemački uticaj prožima sve sfere našeg života. On je do te mere bio odomaćen da dugo u XIX veku nije bilo potrebe prevoditi knjige sa nemačkog jer su ih svi čitali u originalu, a čak i u XX veku, kada je taj uticaj opao, još uvek je, po istraživanju Radine Vučetić-Mladenović, više ljudi čitalo Remarkovu knjigu Na Zapadu ništa novo u originalu, nego u prevodu.
NOVA SRPSKA DRŽAVA: Vodeći Srbi Karađorđevog vremena nisu ni imali izbora kada je reč o opredeljivanju: na jednoj strani bila je Evropa, a na drugoj Otomansko carstvo – orijentalna despotija koja je ulazila u najakutniju fazu svoje viševekovne krize. Nije slučajno to što je prosvetu ustaničke Srbije vodio Dositej, ne samo simbol epohe prosvećenosti kod Srba, već verovatno i Srbin koji je najviše putovao po Evropi
Danas često suprotstavljaju Dositeja i Vuka, pripisujući Vuku „populističku kulturnu strategiju“ i zanemarivanje „elitističkih“ tradicija svog vremena. Zapravo, i Vuk i Dositej kretali su se ka istom cilju, čak im ni putanje nisu bile toliko različite.
Vuk Karadžić je uspeo da napravi neverovatan skok na tom putu približavanja tadašnjim centrima svetske kulture. On je pronašao „prečicu“ do samog srca romantičarske Evrope. Romantičarska epoha je, inače, ludovala za „narodnom“ umetnošću, do te mere čak da su ponegde, kao u Škotskoj, izmišljali narodne pesme. Srbi su, kao retko kada, u tom trenutku u prilici da Evropi ponude baš ono za čim je žudela: nepatvorenu narodnu kulturu. Svi znamo za ushićenost kojom su braća Grim ili Gete dočekali srpske narodne pesme. Onda se, pak, desilo nešto što će postati tipično za srpske uspehe i na drugim poljima. Srbi su nastavili da pevaju u duhu narodnih pesama i onda kada se „moda“ promenila (pročitajte šta o tome piše Svetozar Marković), a njihova kultura se vratila u balkanski budžak na jedan duži period.
Počeli smo s kulturom, jer je u toj oblasti integracija moderne Srbije u Evropu bila najspektakularnija. Na drugim poljima to je išlo teže, ali je bitno da je orijentacija bila jasna, što je bio slučaj i sa Sretenjskim ustavom – tim „francuskim zasadom u srpskoj šumi“. Pogledajmo samog knjaza Miloša koji na prvi pogled pre podseća na turskog velikaša nego na evropskog vladara svog vremena. Taj prvi utisak, naravno, nije tačan. Sve Miloševe strateške odluke vodile su stvaranju jednog modernog društva.
Da podsetimo: Kneževina Srbija je bila jedna od prvih evropskih država koja je ukinula feudalizam. Da, reći ćete, ali to je bio turski feudalizam. Jeste, ali je tačno i to da kodžabaša Miloš nije dopustio stvaranje domaće zemljoposedničke aristokratije, kao što je to, bio slučaj u Rumuniji. Verovatno je engleski putopisac preterao kada je Srbiju tog vremena nazvao „raj malog čoveka“, ali ostaje činjenica da su stanovnici Srbije XIX veka imali neka politička prava koja nisu imali čak ni stanovnici susedne Habzburške monarhije, a da su ekonomski bili manje-više nezavisni ljudi.
ANTIMODERNIZAM I ANTIZAPADNJAŠTVO: Ne slažu se svi autori s ocenom da je srpska država XIX veka u suštini bila proevropski i modernizacijski usmerena. Deo naše istoriografske i teorijske literature kritikuje srpsku elitu XIX veka za antimodernizam i antizapadnjaštvo. Pojedini autori (Latinka Perović, Olga Popović-Obradović, Dubravka Stojanović) pokušavaju da dokažu dubinu antizapadnjačkih tradicija u srpskoj istoriji. Dokazi za antievropejstvo su proruske izjave radikalskih političara, ili onaj čuveni govor protiv železnice jednog seljačkog demagoga (nije slučajno ovaj govor toliko citiran devedesetih godina XX veka, kada su oživele priče o „antimodernizmu“ Srba). Ili se isticalo, kako je komunalna polítika bila neuspešna, jer su političari bili obuzeti velikim nacionalnim ciljevima, umesto „prozaičnijim“ temama kao što je izgradnja kanalizacije. Pri čemu se zaboravlja da je najveći grad tadašnjeg sveta, London, rešio problem kanalizacije tek 1858. godine.
A sam asfalt, kao simbol modernizacije, prvi put je postavljen u Njujorku 1877. godine (u Beogradu pred Prvi svetski rat).
Međutim, u periodima kada su radikali bili na vlasti nije bilo nikakvog usporavanja izgradnje železnice, ili industrije. Naprotiv. I pored toga što su radikali nabeđivani da su prisvojili ideologiju ruskih narodnjaka, između ruske i srpske stvarnosti u XIX veku nije bilo nikakve veze. Kakve veze, na primer, ima njihova borba za očuvanje malog seoskog poseda sa ruskim selom? Zapravo, Srbi u XIX i XX veku nisu imali nijedan značajni kulturni ili politički pokret koji se suprotstavljao modernizaciji, to jest vesternizaciji (ljotićevci se više pominju danas nego u vreme kada su delovali). Time su se Srbi razlikovali od ostalih zemalja srednje, istočne i jugoistočne Evrope u kojima su sasvim ozbiljno razmatrane teorije o „trećem putu“ između Zapada i boljševičkog Istoka (taranisti u Rumuniji, populisti u Mađarskoj). Zanimljiva je činjenica da su intelektualno profilisan „antioksidentalizam“ (svesni antizapadnjački intelektualni diskurs) u Srbiju doneli ruski emigranti posle Oktobarske revolucije, kao i tradicionalno antilatinsku Grčku (po istraživanjima Klausa Buhenaua).
Zanimljiv obrt u odnosu prema Zapadu i evropskim vrednostima nastupa tek posle 1945. godine. Dotada potpuno preklopljeni procesi „modernizacije“ i „vesternizacije“ razdvajaju se. Komunisti, naravno, prihvataju „modernizaciju“ kao osnovni kredo svoje razvojne politike (industrijalizacija + elektrifikacija = socijalizam). čak se i u njihovo vreme, kao i ranije, pripadnost Evropi skoro podrazumevala. Moguće je, doduše, da su se vojvođanski Srbi XIX veka osećali više Evropljanima od, na primer, Albanaca pod Enverom Hodžom. Naravno, većina Srba Titove Jugoslavije nije imala problema sa svojom pripadnošću Evropi.
ISKLJUčENJE IZ EVROPE: Tek je isključenjem iz Evrope, u neobičnom eksperimentu sankcija, dilema „Europa ili ne“ postala opsesivno pitanje kod Srba. Deo srpske intelektualne elite je optuživao svoj narod za antievropejstvo. Bilo je i onih koji su smatrali da malo kažnjavanja ne bi škodilo u procesu „prevaspitavanja“ Srba u prave Evropljane. Možda je takva priča bila zgodan uvod u kaznene mere, ali ona ne odgovara stvarnosti. čak i za vreme bombardovanja NATO-a ispitivanja javnog mnjenja pokazuju većinsko opredeljenje za evropske integracije. Dakle, opredeljenje za „Evropu“ je izuzetno jako, makar „Europa“ bila novi mit našeg naroda. Ne mislim da je „ulazak u Evropu“ isključivo očekivanje obilnih donacija i pomoći. Srpski narod, u kome se u skoro svakoj porodici nalazi poneki gastarbajter, dovoljno je upoznat i sa obavezama i sa ograničenjima „evropskog načina života“, možda čak i više od onih stanovnika koji su pre od Srbije postali građani Evropske unije. „Evropeizacija“ verovatno znači za današnjeg prosečnog Srbina ne samo standard već i uređenost, uljuđenost, stabilnost.
„EVROPEIZACIJA“ I/ILI „GLOBALIZACIJA“: Uostalom, kao što su se nekada mešali „evropeizacija“, „vesternizacija“ i „modernizacija“, sada se često, umesto ovih pojmova, ili naporedo sa njima, koristi „globalizacija“. Međutim, kao što je za Srbe „modernizacija“ manje-više bila isto što i „evropeizacija“, moguće je da je za njih danas „globalizacija“ nastavak „evropeizacije“ uz dodatak fascinacije Amerikom, a nešto kasnije i divljenja japanskom i korejskom, a u najnovije vreme i kineskom uspehu.
Punopravna pripadnost evropskoj porodici naglo menja značaj u prvoj polovini XXI veka. To će biti vreme kada će se, po svoj prilici, završiti ono ranije pomenuto „evropsko čudo“, to jest proces pretvaranja Evrope u centar svetske politike, privrede i kulture (naravno, i evropskih prekomorskih izdanaka). Za početak, dovoljno je razmotriti demografski razvoj. Pre samo nešto više od pola veka, 1950. godine, Evropa je imala više stanovnika od svih kontinenata osim Azije. Imala je skoro isti broj stanovnika kao Afrika, Južna i Severna Amerika i Australija zajedno (ova četiri kontinenta imala su 579 miliona stanovnika, a Evropa 547). Da nije bilo Drugog svetskog rata, Evropa bi imala više stanovnika od svih njih. Danas Afrika ima nešto više od milijardu stanovnika, u odnosu na evropskih 730 miliona, Latinska Amerika 560 i Severna Amerika 350 miliona ljudi. Za četrdeset godina sama Afrika imaće skoro tri puta više stanovnika od Evrope, a Latinska Amerika skoro isto toliko. Dok je 1950. godine svaki peti Zemljanin bio Evropljanin, 2050. godine će to biti svaki četrnaesti. I to je u pitanju čitava Europa do Urala, a ne samo Evropska unija. Dve države, Indija i Kina, biće svaka više nego dvostruko mnogoljudnija od Evrope, a možda i privredno i tehnološki jača. Iz evropske perspektive to izgleda kao veliki preokret, ali iz kineske i indijske, to je samo povratak u normalno stanje. Pet-šest vekova evropske dominacije možda će postati samo epizoda u milenijumskoj dominaciji ovih starijih civilizacija.
