Na toj pozornici dominirao je pocetkom ove nedelje ministar za rad (kako to gordo zvuci!) Dragan Milovanovic. Covek je, inace, po licnoj biografiji paradigmatican i možda, naivnima, cudan primer politicara. Neki drugi bi rekli da je primer koji obogacuje praksu apsurda u politici. Metalac, tome adekvatno školovan, dakle radnik koji se borio za nešto vlasti (do 5. oktobra bio je predsednik jednog od sindikata), ali, valjda, uz put i za prava radnika, rukovao se sa slavom i postao ministar. Prilikom prvih sindikalnih štrajkova ministar se uskopistio i okrenuo protiv svoje dojucerašnje baze. To je vec ukazivalo da ce covek daleko dogurati.
A da nije slucajno dobio tako tešku i zahtevnu ulogu ministar za rad, pokazali su njegovi nastupi prilikom obrazlaganja i pokušaja odbrane, cak i fizickim putem, predloga novog, nakaradnog zakona o radu. Neubedljivost i sklonost poštapanju na aktuelne šlagere („reformisticki”), nedostatak argumenata u odgovoru na primedbe poslanika opozicije, ali i nekih iz DOS-a, ministar je pokušao da amortizuje mitingaškom retorikom. U stilu nama je narod dao mandat da menjamo, može nam se! Citav njegov nastup u odbrani zakona koji u suštini štiti poslodavca od radnika bio je iritirajuci. U jednom trenutku ministar je izašao iz uskog repertoarskog okvira svog vokabulara i pokušao da bude kreativan. Optužio je bivšu vlast za pad nataliteta u Srbiji. A onda se uživeo u atmosferu i logiku seoske krcme obracajuci se poslanicima SPS-a sa „bando”, šaljuci ih da kolju svinje, jer, rece on, za drugo nisu, psujuci im usput, nimalo europejski, i oca i majku… Onda je neko ugasio svetlo, ali ne i TV kamere u krcmi balkanskoj i nastalo je gušanje, masovke slicne komediji del arte… Dotadašnji ministrovi pokušaji da nas ubedi kako je njegov zakon uskladen sa evropskim i svetskim zakonodavstvom, dobili su nušicevski zaplet, duh Živke ministarke se vijorio, pretila je opasnost da umesto vlade padne zakon i sednica je prekinuta. Satrapi i poltroni, kako je Milovanovic nazvao poslanike opozicije, bez obzira na to da li se smisao tih pojmova izucava u školi koju je on formalno završio, sigurno mu nece ostati dužni. Tim pre što lik i delo bivšeg sindikaliste koji protežira antiradnicki zakon (cije nelogicnosti brani lapidarnim priznanjem da tih nelogicnosti ima i u evroposkom zakonodavstvu) deluju inspirativno i neponovljivo.
Zanimljivo je da se u toj i takvoj skupštini žene, poslanici vladajuce koalicije, nisu usprotivile drasticnom smanjenju porodiljskog bolovanja i brisanju prva majke treceg deteta da odsustvuje s posla dve godine. Te poslanice, kako sebe nazivaju, isticu se inace agresivnošcu, dobacivanjima sa mesta, kako neko rece – džaftarisanjem, a narocito žvakanjem žvake (u cemu je zamenica ministra inostranih poslova Aleksandra Joksimovic, nesumnjivo prvakinja), i dabome zanimljivom vizuelnom prezentacijom. Za govornicom su retko, cast pojedinim damama (Živadinka Dacic recimo). Da li im manjkaju argumenti, ili je u pitanju samodovoljnost koja proistice iz uloge ikebane, vrag ce ga znati. Ovo je bila prilika da se oglase, ne samo kao borci za ljudska vec i za ženska prava. Da ne kažemo borci za nacionalnu stvar („bela kuga” nas desetkuje), jer to zvuci demode. A one bar, vidljivo je, prate modu. Elem, Aristofan je napisao vecitu komediju „Žene u narodnoj skupštini”, ali neki novi komediografi bi se ovajdili, pod uslovom da se žrtvuju i odgledaju skupštinsku predstavu u više cinova. Možda bi im sinula ideja, ili bi se prosvetlili, kao što to, nadamo se, cine biraci. Sve im je izgleda jasnije kome su dali, što rece ministar, poverenje. U tom kontekstu TV reklama u kojoj stranac izgovara, mnogo puta dnevno, besmislicu „poverenja svima znaci”, deluje kao rugalica. Nama samima. Što smo tražili, to smo dobili.
