Duhovni hor Singidunum iz Minhena obeležio 25 godina postojanja

U ovoj godini najstariji duhovni srpski hor u Minhenu Singidunum obeležio je 25 godina i to velikim koncertnom u bavarskoj prestonici. Bio je koncert i sećanja na maestra Vladimira Milosavljevića, osnivača i dirigenta ovog i drugih duhovnih horova po Nemačkoj.

U crkvi St. Ursula, na Kajzerplacu, na Švabingu uz članove i soliste hora nastupili su i gosti iz Srbije. Dirigovao je Marko Nešić, renomirani dirigent iz Kragujevca. „Singidunum je pre godinu dana ostao bez svog osnivača, jednog od navećih savremenih kompozitora, maestra Vladimira Milosavljevića. Imali smo čast i sreću da radimo sa najvećim umetnikom u ovoj oblasti. Singidunum je poslednji u nizu horova koje je maestro Milosavljević posejao diljem Nemačke. Čitav svoj život je posvetio komponovanju duhovne muzike, osnivanju i vođenju horova i negovanju tradicije i kulture svog naroda”, naglasili su članovi Singidunuma.

Foto: arhiva Singidunum

„Maestro Milosavljević je nas napustio iznenada, ne uspevši da čuje izvođenje svog životnog dela: velike, kompletne, pravoslavne liturgije. Mi, članovi hora koji smo je čuli, zadivljeni smo njenom lepotom i dubinom. Sem toga, to je posle Mokranjčeve koja nije potpuna, prva srpska liturgija napisana u celosti. Već i to je razlog da spasavanje njegove zadužbine ne bude samo misija njegovog hora već zadatak čitave srpske zajednice”, bila je jedna od najvećih poruka ovoga koncerta.
Prisutna publika je uživala u koncertu a posebno su bili oduševljeni delima Mokranjca i Milisavljevića.

Vere Bermel, sopran hora Singidunum posvetila je autorski tekst preminulom dirigentu Milosavljeviću, koga prenosimo u celosti:

Mi u Minhenu, smo imali tu sreću da nam je poklonio poslednjih 25 godina svog života. Članovi Singidunuma (poslednjeg u nizu horova koje je osnivao širom Nemačke) bili su svedoci njegovih odricanja, teškog i mukotrpnog nastojanja da u gotovo nemogućim uslovima održi svoju zadužbinu. Ali nije tu bio samo Singidunum: punih 25 godina kružio je maestro neumorno između Minhena, Štutgarta i Nirnberga, a pred kraj i Rosenhajma pokušavajući da održi u životu poslednje  od horova koje je stvorio. I sve to bez ikakve nadoknade ili licne koristi. Čak i bez kakvog priznanja ili podrške onih, od kojih se to najviše očekivalo.

Maestra VLADIMIRA MILOSAVLJEVIĆA ne treba posebno predstavljati poštovaocima duhovne muzike. On je svoje ime ugravirao u pamćenje svih koji su ikad čuli njegovu muziku širom Evrope i Amerike. Osim kompozicija neprolazne lepote koje nam je ostavio, maestro je takođe širom sveta posejao i MNOŠTVO HOROVA da nastavljaju njegovu MISIJU NEGOVANJA I ŠIRENJA PRAVOSLAVNOG PEVANJA. Njegova muzika pleni dubokom mistikom; vera, koja je čini živom, prodire u svačije srce, bez obzira na uzrast, veroispovest, naciju… i bilo koju odrednicu koja ljude deli. To je ona arhetipska nit koja je u svima ista, koja povezuje.

On muziku nije pisao, on je nju zaista živeo. I prirodno, kao što ljudi dišu, on je živeo svoje harmonije bojeći ih čistom dušom, ugrađujući sebe u taj večni hram i ne znajući da to čini. Nije tu bilo svesne namere. To je bila potreba duše za stapanjem sa Bogom i ta duboka ljubav pretakala se u sazvučja. Ne, on nije pisao note, on je beležio neizrecive razgovore sa Bogom. Muzika se samo pokazala kao način, kao jezik od onog sveta… jezik koji se na ovom svetu otvara svakom ko ima potrebu za njim. Otuda ta čistota i silina koji izbijaju iz svakog njegovog tona.

Maestro je čitavim bićem zračio neku iskonsku skromnost, iskrenost i nepatvorenost. Zato i nije čudo što se oko njega, kada se pre 25 godina pojavio u Minhenu, okupilo veliko mnoštvo ljudi, spremnih da ga prate, ma kuda krenuo.

A on nas je poveo u svet duhovne muzike i otvorio nam dveri čudesne lepote. To znaju samo oni koji su iskusili „druženja sa anđelima” (kako bih najprostije definisala pravoslavnu muziku). To je stanje blaženstva, stapanja sa silom koja je od višnjeg sveta i na potpuno neobjašnjiv način obnavlja i osnažuje čoveka. To je služenje istinskim vrednostima. Zahvalni smo maestru za svaki trenutak koji nam je posvetio, a davao se nesebično, ne očekujući za uzvrat ništa, sem naše posvećenosti. Za razliku od mnogih „velikana”, maestro Milosavljević se nije libio da zađe među običan narod i da „lovi duše” onih koji nikad nisu ni pomišljali da bi mogli pevati… Bio je poznat po tome da je sa neverovatnim umećem i strpljenjem, od potpunih amatera, stvarao horove koji su nastupali rame uz rame sa profesionalcima.

Znate li ikoga ko bi pristao na takvu žrtvu? Da čitav život podredi vrednostima koje se i ne primećuju a kamoli cene? Pravo je čudo kako je u takvim uslovima uspeo da završi svoje najveće delo, na kom je predano radio čitavog života: veliku pravoslavnu liturgiju, jedinu potpunu koju Srbi imaju. A to što nije uspeo za života ni da je čuje a kamoli da je izvede, neka ostane na savesti onima koji su trebali, a nisu je podržali.

Maestro Milosavljević nije ništa tražio za sebe. Živeo je uglavnom od pomoći nemačkih institucija, okružen malobrojnim poštovaocima i saradnicima. Nije se nikad zalio. Bolele su ga nepravde ali ih je nosio ćutke, kao krst vremena u kom nije bio shvaćen.

Ne, on nije shvatao kao odricanje to što nije imao porodicu, kucu, auto, stalne prihode, odmore, osiguranu starost… Jer, sve dok je muzika koju je stvarao pulsirala životom, sva odricanja su imala smisla. On je znao da postoji nešto daleko veće i važnije od njegovog ovozemaljskog života. I u to nas upravo uverava i njegova muzika: ljudi joj veruju na prvo slušanje, cak i kad ne znaju zašto, kad i ne slute da iza nje stoji čitav jedan život koji je svedoči.

I to je (ne računajući velelepnu ZADUŽBINU sazdanu od kompozicija neprocenjive lepote) možda i najvažnije što nam je maestro ostavio: OPOMENU koliko smo jadni u svojoj prolaznosti ako ne prepoznamo te večne vrednosti i ne okrenemo im se. Opomenu da, jureći za sitnim i sporednim, za svakodnevnim i nametnutim, gubimo sebe u sve gušćoj magli zabluda kojima služimo. Jer, da nije tako, prepoznali bismo ga za života i uzeli od njega mnogo vise. Ovako, ostale su njegove note kojima je zahvatio tek deo neiscrpne Božanske riznice. I upravo tu, opet svedočeći svojim životom, maestro nam daje poslednji i možda najvažniji NAUK: Gorka je zabluda kojoj robujemo, da su velikani živeli u prošlosti i da je sada „neko drugo vreme”… To „novo vreme” nas oslobađa moralnih obaveza, podržava najgore u nama ismevajući svaku vrlinu i odricanje… A velikana i dalje ima, ali mi ih ne vidimo. Gazimo po biserima hrleći kao krdo… radije verujemo zabludama nego istinama, biramo jeftinije jer je lakše… a junake ne primećujemo jer nisu vidljivi u svetu materijalnih vrednosti u koji tonemo. I uzalud nam je sada govoriti o maestru. Uzalud sve reci…

Srećom, o velikanima govore njihova dela. Maestro je najlepši deo sebe ovekovečio u svojim kompozicijama: ugrađivao je sebe u harmonije i ređao ih kao duge, otvarajući veličanstvenu kapiju koja vodi u nebo…