*
DUŠKO RADOVIĆ Dobro jutro Beograde, šta ti rade?
Teško je govoriti i pisati o Dušku Radoviću, a ne biti svestan da on odnekud gleda na ta posla narogušeno. Jer, nema sumnje, od kako se lađa srpska nasukala na blato i otpad vremena-nevremena koje traje, njega sve više citiraju. Neki zbog poze, a neki iz očaja
„Danas će biti lepo svima onima koji ne traže mnogo“, reče jednom Duško Radović, duhovni otac srpskog gorkog humora, čovek čija je mudrost nastavila da živi i živeće u vekovima pred nama, dok života, ovog koji znamo, uopšte bude. Osetljiv na ljudsku prirodu, majstor isečka, hroničar velegrada koji je voleo iznad svega, pesnik i novinar, esejista i aforističar Duško Radović je napuštajući svoje gnezdo na 23 spratu „Beograđanke“ ostavio za sobom grad koji niko više na taj način neće opevati. Zagledan u život običnih ljudi, onih koje viđate svaki dan u autobusu, na pijaci, kladionicama i kafanama voleo je da kaže da „ne možemo živeti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju, drugi rešavaju probleme“. Ali Duško nije samo pesnik detalja iz običnog života, mada su se posle jedne njegove opaske, s kojom je počeo jutarnji program, da se na terasi susedne zgrade veš suši danima, te da ga domaćica može slobodno skloniti, svi kanapi na vertikali zanjihali prazni.
No, Duško je sluteći potonja strašna dešavanja koja će zahvatiti ondašnju Jugoslaviju, posebno Kosovo, znao i da sa svog 23 sprata „Beograđanke“ progovori: „Na Kosovu su nam demonstracije velike kao da su manifestacije. Zadnje rešenje za preostale Srbe i Crnogorce na Kosovu je da ih ubiju, i oni onda nestanu“. Bila je to za ono vreme opora i beskompromisna reč. Ta reč i slične koje će izgovoriti Duško Radović označiće i kraj njegove legendarne emisije „Beograde dobro jutro“. Od tog dana niko više nije budio Beograđane. Ne na način na koji je to Duško činio godinama… Tadašnji zahtev ondašnjih čelnika Saveza komunista Beograda za ukidanjem Duškove emisije, kao i sami nalogodavci, živeo je taman koliko i sam Savez. Ali pesnik Beograda, kojem je pošlo za rukom da iz boce pusti dobrog duha, nadživeo je sve prevrate i sva vremena.
Srećom, i za njega i za sve koji su ga razumeli i danas ga rado čitaju, a najviše za one koji ga nepoznatim čulima i dalje vide na beogradskim ulicama i čuju odnekud sa nebesa, on je daleko od onih kojima bi dobro došao kao dokaz osvojene demokratije. Mnogo godina pre nego što su sadašnji donosioci neopisive sreće upropastili sve, pa čak i reč „demokratija“, Duško Radović je sebi oslobodio taj teren i niko ga nije ni popreko pogledao. Samo je jedan nesrećni karijerista i poltron iz duboke provincije hteo da se dokaže, pa je postavio pitanje nadležnom komitetu: na šta on to misli kad kaže „sve što raste htelo bi da raste“? Ali su ga već oslobođeni samoupravljači odmah ućutkali, ne dajući da postavi još neko glupo pitanje. Trajalo je to. Jer, kako je i sam Duško govorio: „Kad je neko glup, ne možete mu to ni dokazati“!
SLOBODNI UM U DOBA JEDNOUMLJA
Koliko sam grad, podjednakom ljubavlju Duško je bio okrenut i redakciji, tom, kako su ga zvali, domu „svevideće družine“. Namrgođen, kako tvrde oni koji su ga dobro poznavali, znao je da sa hrpom papira u rukama prošeta kroz sve studije, sedne za sto i taman kada pomislite da iz njega, bar tog dana, neće iznići nikakva mudrost, zapalio bi još jednu cigaretu u nizu, zagledao se kroz prozor svoje svevideće palate i tada bi nastajali aforizmi, reklame, opaske — jednostavni i jedinstveni.
Kad je u avgustu 1984. godine napustio svoje visoko postavljeno gnezdo u Masarikovoj ulici u Beogradu, ovaj suri, oštroumni orao, letač u nedokučive visine, beskompromisni tumač života i nepokoreni glas slobodnog uma u doba opšteg jednoumlja, ostavio je na poklon Beogradu, Srbiji i dolazećim naraštajima neprocenjivo blago. A govorio je: „Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti“.
Ko je zapravo bio Duško Radović i kakav je u to vreme bio Beograd sa kojim je u sinegriji stvarao i menjao ga nabolje, svedoče sećanja njegovog prijatelja, kolege, tadašnjeg izvršnog producenta i direktora Poslovnog centra „Studio B“ Stanka Brkovića.
Duško je voleo Beograd i Beograd je voleo Duška. Bilo je dovoljno da se on iz svog studija javi, pa da njegovi verni slušaoci odahnu ili, potaknuti nekom njegovom opaskom, opkole zgradu „Beograđanke“, u želji da čuju još, s namerom da pomognu, da osvešćeni preduzmu nešto.
Tako se desilo i posle zemljotresa koji je potresao Bukurešt. Preko milion Beograđana u strahu od novih potresa izašlo je na ulice. Pometnja i strah uskomešali su ljude, izmešane sa sanjivom decom i prestrašenim domaćicama. Ko je imao automobil stajao je pored njega u očekivanju novih vesti sa „Studija B“. Obratio im se Duško: „Beograđani ne budite kukavice. Vratite se u svoje domove, jer se zemljotres desio 250 kilometara daleko od Beograda“.
Narod je odahnuo. Ulice su polako počele da se prazne. Beograđani su mu verovali. I to sa pravom, znajući da njihov Duško, novinar koji nikada nije pustio neproverenu informaciju i čovek koji je stajao iznad njih kao mera svega dobrog i pravednog, ne može slagati. Sumnjam da bi to za rukom pošlo nekom političkom čelniku.
Ranoranioci su ga sretali kako ujutru, u pet sati, hrli ulicama Beograda ka svojoj „Beograđanki“. A emisija je počinjala tek u 7.15 časova. No, on je voleo da se budi zajedno sa svojim gradom. Neretko je na putu ka poslu sretao kolege koji bi zajutrili u tada legendarnoj kafani „Prešernova klet“. Znao je Duško da nemaju novac za taksi. Tada bi iz džepa vadio po jednu crvenu novčanicu za svakog i klimajući glavom uz neznatan smešak napuštao veselu družinu. Pošto bi popili i novac za prevoz, drugi susret istog dana bio je neminovan. Nešto kasnije na vratima studija stajala bi cela ekipa, ovaj put ozbiljna u nameri da zatraži novac za odlazak kući. Duško bi svakom davao po šaku metalnog novca koji je sabirao u staklene tegle. Svi su ga voleli. A znao je da napravi internu šalu u kolektivu koja se dugo zatim prepričavala. Jednom prilikom je sekretarica, žena Zorana Modlija donela pihtije da počasti kolege. Duško se nećkao, ali na njenu tvrdnju da su posne, nevoljno je pristao: „Ako su posne mora da su od Modlijevih nogica“! Modli je inače bio suv kao grana. Ili, kako je, kao predsednik Zbora nakon učestalih nedolazaka koleginice koja se izgovarala obavezama oko deteta, istu na nekom od sledećih sastanaka „ulovio“ kako priča sa koleginicama, spustio naočare navrh nosa i rekao: „Ingrida vi nekada imate dete, a nekada ne“. Nekom drugom prilikom kada se igrao odlučujući meč između Cibone i Partizana na domaćem terenu, Duško, na pitanje slušaoca šta očekuje od utakmice, kao veliki Partizanovac, na svoj elegantan način izbegao je novinarsku objektivnost rekavši: „Pošto je Cibona ženskog roda molimo košarkaše Partizana da na večerašnjoj utakmici budu što muževniji“. Partizan je pobedio.
Onakav kakvim ga je Bog stvorio ulazio je uspravan sa šeširom i štapom pod rukom, bez koncepta, razume se, i onda bi tek iz njega samo isplovila neka snažno jezički oplemenjena impresija koja se desila, a koje verovatno u tom trenutku nije ni bio svestan, u prvom pozdravljanju sa gradskim jutrom.
Kad jednom svane nova zora i u njoj razbuđena bude jedna pametnija, pismenija i blagorodnija Srbija, valja se nadati da će Duško Radović da uskrsne na mestu gde je volšebno i nestao. Istina, ima njega, stalno je negde tu, zaklinju se u njega partijski komesari kulture (kao da im je bio rođak!), drže mu patetična slova i pozivaju se na njegovo delo (kao da su mu bili recenzenti!).
TRI MANE
„Jednom prilikom“, priča Brković, „organizovali smo akciju u saradnji sa ‘Večernjim novostima’, a pod nazivom ‘Berba kukuruza i repe’. Duško je sa Đokom Vješticom, autoritetom koji je uživao, uspeo da animira osnovce i srednjoškolce, kojima je, bar većini, ovo bio prvi odlazak na njivu. Kada je akcija uspela, Duško je odlučio da preko radio talasa najavi nagradu za prvih 50 mladih slušalaca. Nagrada je bila obilazak ‘PKB’-a. Duško je smatrao da gradska deca znaju veoma malo o životu na selu. Obilazak farmi krava, smatrao je, skopčano je sa njihovim doživljajem prirode koja im manjka.“
Afirmacija Ade Ciganlije bila je još jedan prioritetan zadatak družine sa 23 sprata. Svakodnevno su po dva reportera izveštavala šta se dešava na beogradskom kupalištu. Kada je u Beogradu zakazan Kongres bankara, upravo je „Studio B“ insistirao i uspeo u tome da skup bude organizovan u restoranu „Jezero“ na Adi. Za tu priliku je „BIP“ dovezao cisterne piva, a oduševljeni stranci dobili su posebno dizajnirane krigle. Ada je polako počela da živi. Bio je to početak koji će označiti ovo mesto kao posebnu ponudu Beograda.
U istoj meri u kojoj se srčano trudio da Adu približi svojim Beograđanima, Duško je smatrao da je zadatak medija da afirmišu mlade i talentovane ljude. Posle koncerta pijaniste Ive Pogorelića, kojem je Duško prisustvovao, svestan o kakvom maestru je reč, žurno je otišao do Gradskih vlasti i zatražio da mu se omogući dobijanje kuće kako bi ostao u Srbiji. Odbijen, pijanista je utočište našao u Zagrebu koji mu je ponudio dve vile na raspolaganje. To je bilo vreme kada je „Studio B“ dobio i Treći program, program ozbiljne muzike. U noći kada se prenosio pomenuti koncert, slušanost ovog programa porasla je za 20 odsto. Duško se ujutru obratio sugrađanima: „Sinoć smo gledali koncert maestralnog umetnika Iva Pogorelića. Imao je tri mane. Bio je mlad, lep i talentovan“.
Ali Duško je bio i slikar, minijaturista socijalnog miljea grada. Jedan od svakako upamćenih, kasnije sve češće ponavljanih aforizama bio je onaj kada je rekao: „Danas je velika borba između naoružanih kasapa i golorukog naroda“ ili „Danas je subota. Penzioneri su stajali u redu u mesari… Jedan penzioner je kroz vitrinu gledao teletinu i onako kao za sebe izustio ‘Jao, ali bih te rado’, a teletina će njemu: ‘Kada bi mogao'“.
Majstor reči znao je da oduševi i običnog čoveka i prefinjenog gospodara naoko neizvodljivih projekata. Kada se u Gornjem Milanovcu, priča Brković, otvorila fabrika „Eurokrema“, zahtevni Italijan, suvlasnik projekta, zahtevao je malo marketinško čudo: Sa malo reči predstaviti ovaj proizvod kao zavodljivo jelo, nikako samo kao poslasticu. Na konferenciji u to ime prisustvovalo je na stotine novinara. Duško nije, ali je samo Dušku pošlo za rukom da oduševi Italijana.
„Može prstom, može kašičicom. Eurokrem za generaciju koja raste“, nastao je slogan koji i danas živi.
Posle jedne posete Gornjem Milanovcu koji je usledio posle nagovora Brkovića da mu se pridruži, Duško je zaključio da je ekonomski procvat učinio ovaj grad gradom čuda. Potaknut privrednom ekspanzijom ovog grada, ujutru se Beograđanima obratio rečima: „Bili smo u jednom uspešnom gradu. Mislim da bi Smederevu bilo bolje da proizvodi grožđe, a ne gvožđe“. Bila je to aluzija na činjenicu da je u Smederevu reč o političkoj fabrici koja nije donosila profit.
Duško je voleo čiste račune. U to vreme, priseća se Brković, jedan veoma uticajan direktor voleo je da se hvali svojim poznanstvom sa Duškom. To svojatanje Duška brzo se pročulo po čaršiji i došlo do ušiju i našeg doajena novinarstva. Kada ga je sreo jednom prilikom u gradu, Duško ga je upitao da li je istina da se hvali poznanstvom sa njim, a ovaj valjda zatečen tutnu Dušku neke tekstove da ih sredi. A posle toga od direktora ni glasa, ni traga. Duško tada mimo procedure uze fakturu, napisa iznos i dopisa na koverti: „Ovaj račun možeš da pocepaš i baciš, a možeš i da platiš“. Sutra je legla uplata.
„Studio B“ je u ono vreme bio bastion slobodne reči. Kada se u Beogradu raširio talas nestašice kafe, Đoko Vještica je dobio informaciju da je magacin u „Centroproizvodu“ pun. Direktor je bio smenjen. Vještica je rešavao pitanje kašnjenja izgradnje stanova, nestašice mleka, ulazio u trag svakoj malverzaciji.
LAKO JE DUDU
Sam Duško nikada se nije bavio politikom, ali uprkos tome savršeno je znao šta je šta šta u politici, mnogo bolje od samih političara toga doba.
Znao je Duško i da Kosovo gori kada su iz Južne pokrajine stizale šture vesti o dobrosusedskoj ljubavi između Albanaca i Srba. Zato je odlazak jednog mladog, za to vreme veoma hrabrog, reportera na Kosovo, pozdravio rečima: „Televiziji Beograd ideja nije loša, što na Kosovo poslaše Miloša“.
Kada je iz Samodreže u Beograd doputovala Danica Milinčić, noseći kao živu ranu smrt sina kojeg su Albanci ubili na njene oči, Beograd je ćutao. Od Beograda se očekivalo da ćuti. „Studio B“ nije ćutao. Sićušna žena opasana sa tri crne marame sela je preko puta novinara Zvonka Pantića. I zakukala. Zvonku su, priča Brković, potekle suze. I ne samo njemu. Za njim je zaplakalo celo osoblje „Studiјa B“. Telefoni su se usijali. Pod punim imenom i prezimenom, neretko navodeći i vojnički čin koji uživaju, javljali su se ogorčeni građani. Oko zgrade „Beograđanke“ okupilo se oko 300 ljudi. Oni su ponavljali jedno: „Šta čekamo…?“
Duško je bio kratak, kao i uvek: „Na Kosovu su nam demonstracije velike kao manifestacije. Zadnje rešenje za preostale Srbe i Crnogorce je da ih ubiju i tako večito ostanu“.
Usledio je informativni razgovor. U dubini duše Duško je znao da pitanje Kosova nije, niti će biti lako rešivo i pre epiloga te drame, znao je koliko je ono kompleksno. Brković se priseća da su prilikom jednog obilaska Metohije i Pećke patrijaršije, seli pod stari dud da se odmore. Monahinje u manastiru ispričale su da je drvo starije od samog zdanja, te da su pre mnogo vekova na njega majstori graditelji kačili svoje torbe sa hranom. Vreme je činilo svoje, pa se stari dud pocepao na više stabala. No, začudo, svaka grana puštala je mladice. Zagledani u ovo neobično drvo života, rekoh, priča Brković: „E, čika Duško kada biste se vi ovako podmlađivali“.
„Lako je ovom dudu“, odgovorio je Radović, „on je rastao odvojen od države“.
Iza Duškovih alegorija iskrili su njegovi jasni i beskompromisni stavovi i kritike. Svestan neutaživih apetita vrlo malog kruga ljudi, bliskog politici, Duško se nije libio da uperi prstom na njih: „Živeli smo sa Titom. Nije nam bilo loše. Mogli bismo bez mnogih. Ne bi bilo nikakve štete“ ili „Jutros je lep dan. Ja se javljam sa 23 sprata ‘Beograđanke’. Senka Palate Beograda pala je na Palatu pravde. Danas je suđenje Rajku Medenici. Bilo bi dobro da prisustvuje suđenju. Mnogi bi ga podržali“.
Političke rasprave o njemu vođene iza zatvorenih vrata nikada nisu dospele u javnost, jer je proces priznavanja Duška Radovića kao fenomena već bio odmakao. Za Beograđane on je bio više i od politike i od ideologije.
Kada je iz Hrvatske tek procurila vest, priseća se Brković, da je direktor INE odgovoran za krađu nafte, posle čega su ondašnji mediji objavili da je pobegao u inostranstvo, Duško je pozdravio Beograđane: „Rukovodstvo Hrvatske uveliko pomaže ustašku organizaciju. I mi bi naše, ali smo još u svađi“. Telefoni su se usijali. Usledio je informativni razgovor.
I emisiji „Beograde dobro jutro“ bližio se kraj. O tome Radović je saznao iz „Sarajevskog svijeta“. Ciničan, kakav je umeo da bude, rekao je: „Sead Kurtović je u ‘Sarajevskom svijetu’ objavio da su gradski oci zabranili Dušku Radoviću da vodi ‘Beograde, dobro jutro’. Ovo govorim zbog onih koji slušaju ‘Studio B’, a ne čitaju ‘Sarajevski svijet'“.
Kasnije, kada je već emisija prestala sa radom, na pitanje jednog slušaoca zašto je ugašena, Duško je rekao: „Radio sam dok su slušali. Kada su počeli da me prisluškuju, prestao sam“.
Prošlost je po prirodi stvari uvek bolja od sadašnjosti. Ličnosti koje su doživele bolju prošlost i na vreme otišle iz nje deo su grupnog portreta te, naoko, idilične slike na kojoj nema greha. Da bi istorija bila kako valja, valja i greh retuširati. Ko je kriv za kažnjavanje Duška Radovića? Oni koji su se toga dana zatekli u redakciji tvrde da ga je posetio Ivan Stambolić. To je bio kraj emisije.
U neko vreme začela se u njemu i bolest. Dugo je ležao na „VMA“, uvek u društvu najvernijih prijatelja, Matije Bećkovića, Brane Crnčevića i Ljubivoja Ršumovića. Brković će ga, zahvaljujući poznanstvu sa jednim doktorom sa „VMA“, posetiti tako reći tajno, jer je to bilo strogo zabranjeno.
„Pustite ga. Taj ako ne uđe na vrata, ući će kroz prozor“, rekao je Duško doktoru.
Brković se seća da mu je na polasku rekao da prenese njegovoj deci da čuvaju knjige, jer „sada će više vredeti“.
Prilikom primanja „Sedmojulske nagrade“, onako prepolovljen od bolesti, nasmejao se sebi u brk: „Sada sam siguran da neću još dugo“, praveći aluziju na smrt nekoliko dobitnika. I Matija će biti taj koji će obavestiti „Studio B“ da ga više nema: „Umro je Duško“. Vest je prostrujila redakcijom. Dobri duh Beograda više nije živeo na 23 spratu Palate Beograd. Na sahrani je prisustvovalo 15.000 ljudi, izveštavala su tri reportera, ali nijedan izveštaj, zahvaljujući DB-u, nije stigao do njegovih Beograđana. Matija je prokomentarisao: „Hoće mrtvog da ga konfiskuju“.
Teško je govoriti i pisati o Dušku Radoviću, a ne biti svestan da on odnekud gleda na ta posla narogušeno. Jer, nema sumnje, od kako se lađa srpska nasukala na blato i otpad vremena-nevremena koje traje, njega sve više citiraju. Neki zbog poze, a neki iz očaja.
Ne bi mu bilo ugodno danas… Njegov „Studio B“, čiji rođendan je znao da pozdravi sledećim rečima „Danas je rođendan ‘Studija B’. To je najveće posleratno čudo. Kada ga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti“, danas je jedna mizerna, krotka i nedotupava informativna kuća koja opslužuje jednog čoveka i njegovu istinu. Morao bi da pazi šta piše i priča. Onakav kakav je bio, sigurno bi bio proglašen politički nekorektnim, optužili bi ga da se ne razume u rodnu ravnopravnost ili nešto slično tome…
Piše Nataša Jovanović | 22.08.2011. | Pečat
