Dušan T. Bataković, prvi ambasador Srbije u Kanadi, stigao je u Otavu sa ubeđenjem da se odnosi dve zemlje, kao i saradnja na ekonomskom i kulturnom planu, mogu znatno unaprediti i poboljšati. Važnu kariku u tom dvosmernom procesu, po njegovom mišljenju, činiće naši stručnjaci – naučnici, umetnici i kulturni poslenici koji žive u Kanadi, a žele čvršću vezu sa maticom. NJegovo kratko „ambasadorovanje“ u ovoj zemlji već je obeleženo jednim kuriozitetom. Naime, samo pet dana po preuzimanju nove dužnosti predao je akreditive generalnoj guvernerki Mišel Žan.
• Gospodine Batakoviću, šta Vama lično znači ovaj gest uvažavanja i Vašeg ličnog, i zemlje koju predstavljate?
– Mislim da je u ovom slučaju bila, pre svega, uzeta u obzir činjenica da sam ipak prvi ambasador Srbije u Kanadi, uz logističku podršku nekoliko kanadskih i srpsko-kanadskih prijatelja. Zbog toga je, mimo ovdašnjih diplomatskih običaja, lista od četiri povećana na pet akreditovanih ambasadora. Meni je to dosta značilo, s obzirom na to da se u punom kapacitetu prema zemlji prijema radi tek po predaji akreditiva, a sledeća runda bila je zakazana za više od mesec dana kasnije. Razgovor sa generalnom guvernerkom NJ. E. Mišel <đŽ>an, koja zastupa britansku kraljicu, suverena Kanade, takođe je bio duži od uobičajenog, a vođen je, na obostrano zadovoljstvo, na njenom maternjem, francuskom jeziku. Ona je, inače, naturalizovana Kanađanka, useljenica sa Haitija.
• Vi znate da je naša emigracija u Kanadi jako raznolika, još uvek podeljena ideološki, generacijski, interesno. Kako pomiriti ta različita stremljenja i stvoriti neki minimum zajedničkih interesa koji bi se, onda, prevodili u akciju prema kanadskom društvu i institucijama?
– Velika su, pre svega, očekivanja od države i njenih predstavnika, kao usmerivača određenih akcija. Mislim, međutim, da ta akcija treba da bude dvosmerna, u kreativnoj identifikaciji prioriteta koji će, povremeno, lične afinitete staviti u drugi plan, dok se prioritetni program ne ostvari i otvori prostor za onaj koji mu sledi. Uz jednu jaču nacionalnu disciplinu, udruženu sa našom već poznatom samopregornošću, s manje ličnog isticanja, a više sabornog rada i dobru logističku podršku biće, nesumnjivo, više rezultata. Ovako disparatne pojedinačne akcije, obično dobronamerne ali i preambiciozne, ne daju, uprkos ogromnoj energiji koja se u njih ulaže, odgovarajuće rezultate. Ja ću pokušati da uz pomoć našeg sveta koji je veoma brojan, obrazovan, kreativan, radan, a živi u Kanadi, definišem prioritete, pa da onda, svaki od njih krenemo, da u skladu sa mogućnostima, postepeno rešavamo. Mali koraci ka velikom cilju.
• I sami ste, nedavno, rekli da asimilacija više nije nužna, integracija je dovoljna. Nažalost, mnogo više je onih koji su potpuno asimilovani ili žive po „srpskim getima“ od onih koji su integrisani u ovo društvo. Šta se po tom pitanju može učiniti?
– Okupljanje po etničkoj ili kulturnoj srodnosti koja su prvi korak u osmišljavanju rada jedne iseljeničke zajednice, obično okupljene oko crkve, u Kanadi se, kao što je poznato, dodatno ohrabruju; treba još samo ugraditi takve projekte u dva kompatibilna smera, ka matici Srbiji, da se ostvari kreativna saradnja, ali i prema zemlji prijema, da se naš etnički korpus uključi u red onih koji imaju prepoznatljiv izraz i identitet u mozaičkoj etničkoj strukturi savremene Kanade. Zadatak je, dakle, dvostruk: učestvovati u preobražaju matice, kulturno, duhovno, stručno, tehnički ili naučno, a sa druge strane, pojačati prezentaciju naših vrednosti u kanadskom društvu i na severnoameričkom kontinentu, kako to već rade naši ugledni pisci David Albahari, Negovan Rajić i Vladimir Tasić.
Nema opravdanja za činjenicu da još nije otvorena nijedna katedra za srpski jezik, istoriju i kulturu pri nekom od većih kanadskih univerziteta, a koja bi ponela ime jednog od naših neospornih velikana Slobodana Jovanovića, katedri za književnost sa imenima Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Jovana Dučića, Vladana Desnice ili Meše Selimovića. Treba skupiti po nekoliko hiljada dolara od nekoliko hiljada rodoljuba i početi sa sistematskom prezentacijom vlastitog nasleđa.
Trebalo bi na engleski hitno prevesti najvažnija od kapitalnih dela iz istorije i kulture. Navešću samo nekoliko od ukupno tridesetak najvažnijih: „Istorija SPC“ (đoko Slijepčević), „Srpski narod i njegov jezik (Pavle Ivić), „Istorija Srba“ (Vradimir ćorović), „Istorija stare srpske književnosti“ (Dimitrije Bogdanović), „Moji savremenici“ (Slobodan Jovanović), „Gradovi i himere“ (Jovan Dučić) itd, iz prebogate riznice naše starije kulture, da se oseti da imamo tradiciju znanja i sposobnost promišljanja u svetskim okvirima. U suprotnom, ako se sami ne nametnemo, izlažemo se opasnim mogućnostima da nam drugi pišu i tumače istoriju, a da naša znanja i tumačenja koriste tek kao sirovu građu proizašlu iz navodno skučenih okvira našeg nemodernog mišljenja.
Izlazak iz geta se uvek najavljuje izlaskom kroz kulturu. Vreme je da kod nas upravljačka elita shvati da najvažnija ministarstva nisu ona koja se tiču sile, špijunaže ili finansija, nego ministarstva kulture, nauke i obrazovanja, jer jedini pravi resurs kojim neka zemlja raspolaže jesu njeni ljudi i njihovo znanje, bez čega ne može biti ni očekivanog napretka ni zasluženog blagostanja.
• Ovo je takozvana prekomorska dijaspora, daleko od matice i od „sedenja na dve stolice“ istovremeno, kako to rade naši po Evropi. Ipak, Kanada je specifična i po tome što mnogi žele ili nameravaju da se vrate u Srbiju, da ulažu tamo. Koliko ambasada i Vi kao ambasador možete da pomognete u učvršćivanju i poboljšanju tih odnosa sa maticom, odnosno kako dijasporu uključiti u preporod otadžbine?
– Polako su počeli da nestaju razlozi zbog kojih se i desila masovna imigracija u Kanadi posle 1991. godine. Iste firme otvaraju predstavništva i u San Dijegu i u Beču, Milanu ili Helsinkiju kao odnedavna i u Beogradu. Logično je da je za naše ljude Beograd ili Novi Sad, Niš, najatraktivnija opcija. Pogledajte ekonomsku razmenu između naše dve zemlje. Ona je, realno gledajući, neograničenih mogućnosti, ali je s obzirom na potencijale Kanade, apsorbcionu moć Srbije i naše iseljeništvo kao žive veze između dve države, više nego skromna, iako je u stalnom usponu. Ekonomska razmena je bila svega 23,6 miliona američkih dolara u 2006. godini: na uvoz iz Kanade 16,3 miliona američkih dolara, a na izvoz iz Srbije 7,3 miliona američkih dolara. U prvih sedam meseci 2007. godine uvezeno je robe iz Kanade u visini od 10,7 miliona USD, a izvezeno u visini 3,9 miliona USD.
I nama će krenuti
• Nakon isteka ambasadorske funkcije u Atini, do dolaska u Kanadu bili ste dve godine savetnik predsednika Srbije. čini li Vam se boljim život u Srbiji, je li lakše, organizovanije, funkcioniše li država, institucije, vidite li napredak?
– Napredak se osećao još pri svakom dolasku iz Grčke, odakle sam dovodio grčke banke da kupuju po Srbiji, ali sam zapazio da je taj najvidljiviji iskorak uglavnom obuhvatio Beograd i delove Vojvodine, dok su Šumadija, Pomoravlje i zapadna Srbija dosta zaostajali. Sada se i tu oseća određeni boljitak. Ja sam optimista za razliku od armije tužno zluradih titoističkih konvertita koji ne veruju u Srbiju i podsmevaju se njenoj navodnoj nesposobnosti za moderan preobražaj. Uz pretenziju da kao istoričar sa podužim stažom ipak dosta dobro poznajem mentalnu strukturu, istoriju i stremljenja našeg naroda, osećam da će, uz nešto sreće, i nama uskoro krenuti, a kad se oslobodi akumulisana energija i usmeri u pravom pravcu – dijaspora tu može mnogo da pomogne -nema razloga da ne bude i duhovnog preporoda i ekonomskog buma, kao u nekada siromašnoj, a danas bogatoj Irskoj.
Ukupna kanadska ulaganja u Srbiju već su dostigla 100 miliona USD, što je u poređenju sa skromnih dva miliona u 2001. statistički značajan, ali suštinski nedovoljan napredak, u poređenju sa investicijama iz nekih drugih zemalja iz G8, čija ulaganja u srpsku privredu u poslednjih sedam godina dosežu i često prelaze jednu milijardu USD. Dinamizovanje kanadskih ulaganja u narednom periodu otvorilo bi mogućnost da se mnogi naši stručnjaci iz Kanade vrate u Srbiju kao menadžeri, direktori ili predstavnici kanadskih kompanija ili firmi. Oni poznaju mentalitet, lakše uče nove zakone, brže se uklapaju u novi politički milje, a imaju i oslonac u svojim starim sredinama. Prostora za ulaganja i proširenje saradnje ima u metalskom, energetskom, poljoprivrednom, softverskom i svakom drugom sektoru. Bilo bi veoma važno da u Srbiji krene da obimnije radi i ulaže jedna velika firma poput kanadskog „Nortela“.
• Šta su prioriteti Vašeg mandata i kolike su mogućnosti kada je saradnja Srbije i Kanade u pitanju?
– Preostaje da se sklopi niz bilateralnih sporazuma: o naučno-tehničkoj saradnji, o socijalnom i penzionom osiguranju, o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, da „Jat“ obnovi letove za Beograd itd. To je preduslov da se zaokruži sistem bilateralnih veza i onda se u tom okviru otvaraju velike mogućnosti za naše iseljenike da kombinuju rešenja oko povratka, ulaganja, a mislim da bi bilo logično da se ovdašnji penzioneri umesto u Floridi trajno nastane u Vrnjačkoj Banji, na Zlatiboru ili Kopaoniku, gde će imati punu negu i komfor.
Isto tako, posebno mi je stalo da se u Srbiji i posle 2010. godine nastavi sa programima kanadske agencije za međunarodni razvoj CIDA, koja je postigla odlične rezultate u reformama u domenu zdravstva, pravosuđa i rodne ravnopravnosti. Ova agencija je od 1992. godine dodelila 220 miliona kanadskih dolara podrške Srbije, od čega je 150 miliona bilo uloženo na Kosovu i Metohiji. Tek po vaspostavljanju demokratije u Srbiji aktivnost CID-a je posle 2001. godine usmerena na socijalni, pravni i privredni oporavak centralne Srbije.
