Zakon blagovernago cara Stefana, odnosno Dušanov Zakonik, najglasovitiji je spis srpskog srednjovekovnog prava. Nastajao je u dve etape u drugoj polovini pete i prvim godinama šeste decenije četrnaestoga veka. Sačinjen je od osnovnoga Zakonika (članovi 1‡135) i dopuna koje je namah uzrokovala primena Zakonika u praksi (članovi 136‡201). Osnovni deo Zakonika ukazuje na Dušanovu težnju da novonastalu carevinu učini što pre pravnom državom. Dopune, pak, sadržajem, isticanjem onoga što mora naknadno i dodatno da se pravno reguliše ‡ nedvosmisleno odslikavaju svu krhkost i moralnu klonulost novozasnovane carevine.
Prvi, osnovni i veći deo Zakonika usvojen je na državnom saboru održanom u Skoplju, na Vaznesenje, 21. maja 1349. godine, a drugi manji deo potvrđen je na saboru održanom u Serezu, ne zna se koga datuma, ali svakako u razdoblju između prvog septembra 1353. i 31. avgusta 1354. godine. Stotinu trideset pet članova Zakonika prihvaćenog 1349. godine predstavlja krunu Dušanovih napora da novovaspostavljenu carevinu, njegovom ličnom upornošću i borbom znatno uvećanu državu ‡ učini u potpunosti pravnom državom (monarchia legalis) i da time nastavi putem koji su omeđili i usmerili utemeljivači srpske države i dinastije Nemanjića ‡ Nemanja i sveti Sava (tzv. zakon Simeona i Save). Iz pojedinih odredaba Dušanovog Zakonika (član 84, na primer) proizlazi da su do njegovoga donošenja u praksi primenjivane i neke odredbe običajnog, narodnog prava (dokazivanje vlastite ispravnosti vađenjem vrelog gvožđa iz ključale vode, tzv. mazija; postupak udave itd.). Običaj vađenja vrelog železa, Dušan u jednom slučaju ukida (čl. 84), ali ga potvrđuje u dodatnim odredbama, kada je reč o utvrđivanju lopovluka, odnosno o postupku demaskiranja lopova (član 150). Iz nekih drugih odredaba očigledno je da je i kralj Milutin doneo veći broj zakona, pa se Dušanov Zakonik u određenim slučajevima (npr. članovi 152 i 153) poziva na „Zakonik svetoga kralja“, na zakon koji je bio u upotrebi „za deda carstva mi, za svetoga kralja“.
Neposredno pre donošenja Dušanovog Zakonika, svakako u vreme kada je rad na Zakoniku uveliko bio u toku, po Dušanovoj želji preveden je sa grčkoga na srpski jezik glasoviti Sintagmat (ili znamenita Sintagma) Matije Vlastara, najpotpuniji građanski zakonik vizantijskog carstva načinjen u Solunu oko 1335‡1336. godine. Pored Sintagme korišćene su i tzv. Vasilike iz vizantijskog prava, zakon cara Justinijana. Dušanov Zakonik predstavljao je poslednju veliku carevu državnopravnu akciju dalekosežnih posledica.
Dušanova vaskolika vladarska karijera bila je uspešna. Započeo ju je veoma mlad, kao delimični savladar bolesnog i fizički svakojako ograničeno sposobnog oca, kralja Stefana Dečanskog.
Titulu mladi kralj nosio je od januara 1322. godine. Sukobio se sa ocem (tačnije ovaj sa njim) nakon sjajne pobede nad Bugarima kod Velbužda, 28. jula 1330. godine. Mlađa vlastela, oduševljena vojnom pobedom, ali i Dušanovim vođenjem ratnih operacija, smatrala je da je dospeo čas da stari kralj prepusti presto sinu. Do sukoba oca i sina, očevih i sinovljevih pristalica, došlo je u proleće 1331. Ratna sreća prelazila je s jedne na drugu stranu. Sukob se okončao porazom kralja Stefana i njegovim zatočenjem u zvečanskoj tvrđavi. Za očevoga života (kralj Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331) Dušan je ponovo krunisan 8. septembra 1331. godine. Postao je kralj. Princezom Jelenom, sestrom bugarskoga cara Jovana Aleksandra, oženio se na Uskrs 1332. Od 1334. uspešno vodi ratove. Ambiciozne, agresivne Mađare potiskuje potpuno iz Srbije 1335. Započinje izgledne vojne akcije u Makedoniji. Posebno koristi smutna i zla vremena koja nastaju u vizantijskom carstvu nakon smrti cara Andronika III (15. jun 1341) i osvaja znatan deo vizantijskih oblasti. Za vreme vladavine kralja i potonjeg cara Stefana Dušana, srpska država je za kratko vreme postala najmoćnija država na Balkanu. Osvojene su oblasti u Makedoniji, Albaniji, a godine 1345. osvojena je i izuzetno značajna Serska oblast, kao i sam grad Ser. Dušanovim osvajanjima bitno je izmenjena politička karta Balkana. Pod vlast ambicioznog vladara dospele su čak i one oblasti koje su u Vizantiji uživale poseban status i bile pod direktnom upravom vizantijskog cara. Smatrane su svojevrsnim atributima carskog dostojanstva, gotovo jednako koliko i kruna i žezlo.
Vojni uspesi doveli su Dušana u položaj u kome je imao i pravnih osnova da pomišlja na uzdizanje srpske države ‡ kraljevine, na nivo carevine. Prvo je srpsku arhiepiskopiju podigao u rang patrijaršije, a potom je srpski patrijarh, kir-Janikije, na Uskrs 1346. godine, svečano krunisao u Skoplju Dušana za cara. Postavši titulaturni car „Srbljem i Grkom““,1 imperator trenutno najmoćnije vojne sile Balkana, car Dušan je nastojao da novonastalu veliku državu načini pre svega pravnom državom i da tim činom bitno pomogne privredni i kulturni razvoj zemlje, kao i međunacionalno zbližavanje i nacionalnu jednakost. Bila mu je očigledno potpuno jasna opasnost koja se krije u naglom uvećavanju državnih granica, a još više u eksplozivnom povećanju broja državnih podanika druge nacionalnosti, drugačijih običaja, bliske, ali svakojako ine kulture. Osvajanje novih oblasti uslovilo je hitno rešavanje različitih nedoumica u pogledu društvene i privatne svojine, javnog, građanskog i procesnog prava, međusobnih odnosa. Pravnici cara Dušana pripremili su i sistematizovali Zakonik koji je, u kombinaciji sa građanskim zakonikom Matije Vlastara, do kraja uređivao pravne odnose u novonastaloj carevini. Međutim, praksa je munjevito pokazala da Zakonik prihvaćen na državnom saboru u Skoplju 1349. ne rešava mnoge ozbiljne probleme i dileme. Zbog toga je osnovni Zakonik naknadno dopunjen sa još 66 članova.
Pažljivije iščitavanje Zakonika nedvosmisleno pokazuje da prvih 135 članova čini sistematizovanu celinu, a da je 66 članova ne samo naknadno pridodato, već je taj čin obavljen i na brzinu. Prilikom „pridodavanja“ nije vođeno računa o uzajamnoj pravnoj, a i svakoj drugoj vezi i logici dodatog sleda pravnih odredbi.
Pravne odredbe u Dušanovom Zakoniku grupisane su u nekoliko prepoznatljivih celina. članovi Zakonika od prvog do, zaključno, trideset osmog, tiču se utvrđivanja prava crkve, obezbeđivanja čistote vere, borbe protiv svakojakih jeresi. U nekojim članovima se utvrđuje obaveza crkve i njenih ljudi prema sirotinji, prema meropsima. članovi Zakonika od 39. do 62. tiču se vlastele, njihovih prava i obaveza, njihovog kažnjavanja u slučaju dokazane krivice. članovi 63. do 73. odnose se na carske činovnike (npr., na kefalije po gradovima), ali pretežno na niže klase, na robove, merophe, sirote, sebre, popove. članovi 74. do 83. regulišu različne odnose u župi i selu, problem seoskih međa, veličinu koju obuhvata seoski atar, a koja podrazumeva odgovornost seljana za sve što se tu dogodi. Nekoliki propisi iz ove grupe regulišu određena pitanja zemlje koja je u vlasništvu crkve, tzv. crkvene zemlje. članovima 84 do, zaključno 117, rešavaju se nekoji problemi iz tzv. krivičnog prava, odnosno procesnog prava. članovi 118 do 123 bave se problemima trgovaca, carinika, njihovih prava i obaveza, a članovi 124 do 128 regulišu prava i obaveze gradova, obavezu kuluka za zidanje gradova, kao i za zidanje kuća i dvorova za potrebe cara. članovi 130 do 135 uređuju probleme vezane za vojsku i za ponašanje vojske i vojnika. Naknadno pridodati članovi 136‡201 ne pokazuju posebniju sistematičnost. Nekoji članovi imaju zadatak da obezbede posebne statuse, posebna prava i obaveze gradova koji su dobili carske hrisovulje; znatan je i broj članova čije prisustvo u dopuni Zakonika očito pokazuje kako je nagli prostorni razvoj srpske države bio praćen očiglednim padom društvenog i ličnog morala. Brojni članovi se odnose na razbojnike i razbojništva, na grabljivu, caru neposlušnu vlastelu, na ljude koje su smutna vremena slomila psihički i fizički, stvorivši od njih pijance, lopove, sitne varalice. Mnogi članovi se odnose na sudije i porotnike. Loše stanje u zemlji uticalo je na pisce zakona da u Dopunama predvide iznova primenu nekojih metoda iz narodnog običajnog prava, koje je Zakonik, u prvom delu isključivao (mazija, primerice). Zanimljivo je da u ovom pridodatom delu Zakonika car Dušan uviđa potrebu da istakne kako će svakome u njegovome carstvu biti suđeno samo po Zakoniku, a nikako „po babu“ ili „po stričevima“, nikako ne „u strahu od carstva mi“. U tom smislu ističu se tri člana Dušanovog Zakonika: član 172 ‡ o sudijama, član 171. ‡ o zakonu i član 139 ‡ o pravu meropha da se, ako smatra da mu je naneta nepravda, parniči slobodno sa svakim u carstvu:
„Sve sudije da sude po zakoniku, pravo kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi“ (član 172).
„Još zapoveda carstvo mi: Ako uspiše pismo carstvo mi, ili iz srdbe ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo ruši zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako zakonik piše, sudije tom pismu da ne veruju, nego da sude i izvršuju kako je po pravdi“ (član 171).
„U zemlj i carstva mi da nije vlastan gospodar išta učiniti meropsima preko zakona, osim što je carstvo mi zapisalo u zakoniku, to da mu rabota i daje. Ako li mu učini što protiv zakona, zapoveda carstvo mi, svaki meropah da ima prava parničiti se sa svojim gospodarom ‡ ili s carstvom mi, ili s gospođom caricom, ili s crkvom, ili s vlastelom carstva mi i s kim bilo. Niko da nije vlastan zadržati ga od suda carstva mi, nego da mu sudije po pravdi sude. Ako meropah dobije parnicu protiv gospodara, neka sudija carstva mi ujemči kako da gospodar plati merophu sve na rok; i potom da nije vlastan onaj gospodar učiniti zlo merophu“ (član 139).
Dušanov Zakonik je postao u nas iznova poznat od vremena istoričara Jovana Rajića. Rajić pominje Zakonik pišući u drugoj knjizi Istorije o caru Dušanu i njegovoj vladavini, ali tom prilikom izrikom napominje kako nijedan prepis Zakonika nije imao u rukama. Međutim, tekst Zakonika štampan je naknadno, u dodacima četvrtoj knjizi Istorije. Prvo izdanje Dušanovog Zakonika, načinjeno prema rakovačkome rukopisu, donelo je svome navodnome izdavaču ‡ Jovanu Rajiću ‡ više štete, nego li slave. Izdavač Rajićeve Istorije, Stefan Novaković, zloupotrebio je nekoliko puta činjenicu što je izdavač, kao i Rajićevo ime, pa je Istoriju on sam snabdeo dodacima, ali je čitaoce ostavio u uverenju, kako je sve to Rajić načinio. Pri tome je postupak priređivanja rukopisa za štampu obavio loše. Najviše je Rajića optuživao i ismevao Jernej Kopitar, kome je, inače, bilo odlično poznato da Rajić nema veze sa izdavanjem Dušanovoga Zakonika u dodatku četvrte knjige. O navodnom Rajićevom lošem izdanju Zakonika, Kopitar je pisao i stručnu kritiku, a detaljno je obaveštavao u pismima i neke prijatelje i poznanike, poput Dobrovskog i Kepena.2 Sledeće izdanje Dušanova Zakonika načinila je, prema tzv. Tekelijinom rukopisu, Matica srpska (u 14. i 15. svesci Letopisa za 1828. godinu). Najbolje izdanje Dušanovoga Zakonika u DžIDž veku pripremio je Stojan Novaković 3 i sva ostala izdanja, sve do naših dana, do izdanja Srpske akademije nauka i umetnosti, pripremana su prema principima koje je utvrdio Stojan Novaković.4 Poznato je dvadesetak različitih rukopisa Dušanovog Zakonika:
Narod je na svoj osoben, usmeni način, vekovima pamtio brojne odredbe Zakonika. To se ogleda u mnogim običajima, u običajnom pravu, u mnogim narodnim umotvorinama. Narodne pesme, na primer, o mučnom zidanju gradova i kula, o teškom argatovanju, sačuvale su bledo sećanje na članove 127 i 128 Zakonika:
Za zidanje grada: Gde se obori grad ili kula, da ga naprave građani toga grada i župa, koja je predeo toga grada;
Kada gospodin car ženi ili krštava sina i ustreba mu dvor i kuće praviti, da svako pomogne, mali i veliki.
Znamenita pesma o smrti vojvode Prijezde, iz Vukove druge knjige bečkog izdanja Srpskih narodnih pjesama, peva kako je turski sultan zatražio od vojvode Prijezde da mu pošalje „do tri dobra svoja“: sablju, konja i suprugu. Smisao zahteva biva jasan kada se ima na umu član 48. Zakonika:
Kada umre vlastelin, dobri konj i oružje da se daje caru, a velika biserna svita i zlatni pojas neka budu sinu mu, i da mu car ne oduzme; a ako ne uzima sina, a ako ima kćer, to neka je vlasna uzeti ih kći i slobodno ih prodati ili pokloniti.
Posle vlastelinove smrti caru se povraća ono što je car simbolično i darovao kao znake osobenog dostojanstva. Deca umrlog imaju pravo da zadrže skupocene predmete, predmete koji se mogu čuvati za uspomenu, mogu koristiti ili dobro unovčiti. Na konja i oružje nemaju prava. ćerka ga nema nikada, a sinu može (ali ne mora) car kasnije da dodeli znake dostojanstva i vazalstva. Sultan Memed traži od živoga Prijezde da mu se potčini (da preda konja i oružje) i da prizna vrhovnu tursku vlast (da mu ustupi i suprugu).
Nekoje odredbe Zakonika pokazuju da u vreme njegovoga donošenja mnogi paganski narodni običaji nisu iščezli, štaviše da postoji potreba da se gone izričnim slovom zakona. Takav je, na primer, član 20, koji govori o grobovima, zapravo svedoči o verovanju u vampire:
I ljudi koji se vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, selo, koje to učini, neka plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo.
Slično je sačuvano i u članu 109, koji je posvećen otrovima, odnosno trovačima:
Ko se utvrdi kao mađioničar i otrovnik, da se kazni po zakonu svetih otaca.
O Dušanovom Zakoniku pisano je u nas mnogo, govoreno neuporedivo više. često se isticalo kako je Dušanov Zakonik jedini srednjovekovni zakonik u kome je moćni vladar sebe podredio sudu i zakonu, jedini zakonik koji dopušta i najsiromašnijem da se, u traženju pravde, parniči i sa crkvom i sa carem. U mnogo čemu Dušanov Zakonik jeste odraz i izraz vremena u kome je nastao. To jeste klasni, staleški zakonik, posebno u odeljku o kaznama. Ne biva svima jednako za jednake prestupe. Imućniji, ugledniji ‡ prolaze bolje, siromašni, neugledni ‡ prolaze lošije, katkada i sasvim rđavo. Jedni za prestup plaćaju, drugima se za isti prestup seku ruke, odsecaju nosevi. Međutim, nesumnjiva je činjenica da je Dušan svesno tražio da se načini zakonik u kome je „stalešku državu svog vremena… hteo da potčini jasno određenom idealu pravne monarhije (monarchia legalis), to jest pravne države… u kojoj je opšteobavezan zakon jači od samovolje pojedinca, od staleških borbi i feudalnih zahteva, čak i od ćudi i samovolje samoga vladara“.5 Pokušali su da slično učine i nekoji Dušanovi znameniti suvremenici ‡ češki kralj Karlo IV Luksemburški (1316‡1358) i poljski kralj Kazimir
III Veliki (1310‡1370). Sa polovičnim uspehom. Nastojanja Karla IV (češki kralj od 1346) da češkoj daruje zbornik zasnovan na rimskom pravu nisu urodila plodom. Otpor vlastele bio je previše snažan. Kasnije, 1356. godine, u času kada je već bio i car Svetog rimskog nemačkog carstva objavio je „Zlatnu bulu“ i zasnovao na prostorima slobodne, nezavisne češke, stalešku državu. Kazimir III Veliki, pak, jeste 1347. godine doneo na saboru u Visilici, tzv. Višilički statut, zakonik Poljske. Karlo IV i Kazimir III uspeli su da u vlastitim državama osnuju i prvi slovenski (i evropski) univerzitet u Pragu (Karlo IV), odnosno akademiju u Krakovu (Kazimir III). Može se pretpostaviti, sa izvesnošću, da bi jednakom cilju težio i car Dušan da ga nije smrt nenadno ugrabila.6 Potpuno je drugo pitanje da li bi Dušanova duga vladavina, znatno duža nego što je uistinu bila, sama sobom omogućila tako što. Ako je suditi prema sadržaju dopuna Zakonika ‡ Dušanovo carstvo je nastalo prebrzo; u zajednici su se našle različite kulture, nejednaki sistemi vrednosti, različni narodi. Prema dopunama reklo bi se da je nastalo vreme grabeža, nasilja, razočarenja i beznađa. Na takvim temeljima nema izglednog zidanja.
