**
KRATKI IZVODI IZ KRITIKA O POEZIJI DUŠKE VRHOVAC
Ugo Manjanti (Ugo Magnanti), pogovor izabranim pesmama na italijanskom, 2015.:
Kao što sam već u drugim prilikama isticao, poezija Duške Vrhovac je odgovor na misterioznu težnju da se spasi izgubljena anima mundi, ali bez rizika da se zapadne u retoriku ili utopiju, jer je njen stil savršen, projektovan na vanvremensku stvarnost, stil za koji je karakterističan jedan minimalan registar, dubok, bogat reminescencijama i izvornim balkanskim sugestijama svedenim na neophodnu, ali i apsolutnu formu.
Evo, dakle, jednog dela koje teži univerzalnom saglasju, u kojem se „pejzaži“ pretaču u „reči“, „reke“ ulivaju u „krv“, „ruke tkaju mesečinu“, a lirsko ja postaje „zemlja“, urezujući se u brazdu one lirike dvadesetog veka u kojoj su neprestana uzajamna prožimanja čoveka i prirode, čoveka i pejzaža, izraz jednog iskrenog osećanja postojanja.
Milan Mihajlović, Otadžbina broj 6, 2007:
Poezija Duške Vrhovac je zanimljiva i provokativna. Ona tokom i posle čitanja, iza svih poetskih kulisa i metafora, deluju na čitaoca katarsično, lekovito i uzvišeno. Njene pesme su neosporno izuzetna ostvarenja koja se po mnogo čemu izdvajaju u savremenim tokovima srpske poezije. To su lirskim sredstvima ostvarene poetske forme od molitve do vrhunske satire.
Ljiljana Šop, ETNA, broj 64. mart 2007:
Znajući da je imenovanje krivaca za lokalno ludilo i opšti sunovrat u kojem nam protiču životi uzaludna rabota dostojna sudskog i istoriografskog a ne pesničkog pera, Duška Vrhovac vrhunskom ironijom proglašava Pesnika krivim za sve. Jer, ako se u poeziji ogleda ovakva stvarnost a da nikome ne pada na pamet da preuzme ili barem prizna odgovornost za njen nakaradni lik, mora da je krivo ogledalo, zar ne?
Milica Lilić Jeftimijević, Duška Vrhovac, „Operacija na otvorenom srcu“, „Alma“, Beograd, 2006:
No, treba skrenuti pažnju na slike koje tvori Duška Vrhovac, kojih ima u svakom stihu što shodno njenom profesionalnom televizijskom iskustvu, simultano prate misao i to je jedan jako izražen kvalitet u njenom pesništvu pored mnogih drugih.
Pomenimo samo konstrukcijske sposobnosti ispoljene u formalnom uređenju teksture koja je zgusnuta, komponovana iz različitih segmenata govornog iskaza koji se širi i uključuje u sebe gotove formule, kakvi su recimo, idiomi iz razgovornog jezika, ili stihovi iz neke tuđe pesme, a sve to čvrsto je povezano različitim pesničkim figurama, najčešće metaforom, poređenjem, sinegdohom ili drugima.
Bojana Stojanović-Pantović, Teskoba i čežnja, Duška Vrhovac, „Izabrane i nove pesme“, Politika, 31.maj, 2003:
U najdubljem ishodištu ove poetike jeste pesnikinjina volja, duhovno pregnuće da se ostane veran i što bliži sebi, ali ujedno i odan rodu, jeziku, precima i potomcima.
Ljiljana Šop, ZALOG, Srpska reč, decembar 2003:
Da je Duška Vrhovac pesnik intime, skladatelj celine od delova vlastitog života i iskustva, tanani posmatrač sveta oko sebe i u sebi, te da je jednostavnost izraza — do čega je najteže doći i što je po meni sinonim za zrelost i mudrost — središnji stub njene poetike, sasvim je izvesno i očigledno. Aksiomi se ne dokazuju, a ovo jesu aksiomi Duškine poetike.
Florika Štefan, Ulaznica br. 186/187 (2003), str. 107—108.
Duškina dobrota, osećajnost, duševnost, diskretna i nenametljiva obaveštenost i potpuna posvećenost poslu, takođe su njene karakterne osobine. Ona ih ispoljava i u poeziji i u novinarstvu. Zato ja kod Duške uopšte ne mogu da odvojim poeziju od novinarstva, niti novinarstvo od poezije. Ove dve stvaralačke oblasti međusobno se dopunjuju i potvrđuju.
Sergej Ščeglov, Književni list za mlade „Zrenije“, broj 8, 2002., strana 7. Krasnojarsk, Rusija:
„Verujem u dobrotu i lepotu“. Ovom defenicijom u suštini je prožeto čitavo pesničko stvaralaštvo Duške Vrhovac. I to podvlači njena duhovna, skoro kosmička veza sa još jednom srpskom pesnikinjon — genijalnom Desankom Maksimović. Dogodilo mi se da gledam jedan film Duške Vrhovac koji se zove jednostavno „MOJA DESANKA“. I baš ona ima potpuno pravo na takvu „privatizaciju“ velike srpske pesnikinje. To pravo časno je zaslužila svojim svetlim i čistim pesmama, koje s vremena na vreme liče na srpski herojski ep, narodne pesme i onu žensku liriku o kojoj govorimo da je napisala ne žena-pesnikinja, već žena-pesnik. Tako su govorili o Ani Ahmatovoj. Isto kažu i o Desanki Maksimović. Verujem, da će tako govoriti i o Duški Vrhovac.
Gojko Antić, iz studije „Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac“, Duška Vrhovac, „Izabrane i nove pesme“, Prosveta 2002:
Svojim stihovima ona ostvaruje melodijsko bogatstvo zvukova i ritmova i nudi prozračnu, sudbinsku lakoću lirskog trepeta i emotivnu gustinu savladane životne materije. Njena poezija je komunikativna sa pesničkim jezikom koji donosi bogatstvo ritmova, harmoniju, fakturu tonaliteta i prizvuka, začaranost i pevljivost… Vrhovčeva se ne odriče nasleđa i istorije, ali se ne libi ni da se bavi savremenošću i vremenom u kome živi. Oslanjajući se, dakle, na književnu baštinu, ona u svojim pesama istražuje nepoznato, otkriva postojeći svet iz dubine duše.
Gojko Antić, iz studije „Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac“, Duška Vrhovac, „Izabrane i nove pesme“, Prosveta 2002:
Misaonost ove poezije, zasnovana na sopstvenoj tradiciji, oštra i jasna poput Bećkovićeve, ali iskazana bez mnogo lokalnih karakteristika, daje joj onaj stepen univerzalnosti na kome se mesto i vreme brišu, a ostaje samo poezija i (s)misao, smisao ljudskog postojanja u sveukupnoj njegovoj kompleksnosti. Stepen emotivnosti, pak, i odanost Dobru kao etičkoj i estetičkoj ravni, ali i kao načinu života, mogu se ponajpre uporediti sa shvatanjima Vislave Šimborske.
Risto Vasilevski, Izabrane i nove pesme, Naši dani, 2002:
Raspon njene poezije, sudeći prema njenom pesničkom izboru Izabrane i nove pesme, kreće se od intimnog, emotivnog i egzistencijalnog, duboko unutrašnjeg i ličnog, do molitvenog, nacionalnog, svevažećeg i sveprostornog.
Ana Santolikvido (Anna Santoliquido), Le Voci Della Luna, Numero 14 Settembre 2000:
Velike metafore Duške Vrhovac ostaju san i deca, simboli želje i života koji cveta. Veo melanholije, osuda zla, snovi, slojevitost značenja, osećanja, raspaljuju znatiželju čitaoca za istoriju Balkana. Tako pesnička pobeda jedne žene postaje univerzalna materija i i prsten povezivanja.
Ljiljana Binićanin, Ilustrovana politika br. 1992, str. 57, 22. III 1997:
Ona je pesnikinja za sve dane u godini, za sva jutra i sva podneva, za sve uzraste i polove. Duška Vrhovac traje otkad se pojavila s prvom svojom pesmom pa u sva buduća vremena.
Za čitaoca su pravi blagoslov njeni neusiljeni, iskreni, jedinstveni, privlačni stihovi pa je stoga ovo knjiga koja se voli i koja na ljubav uzvraća ljubavlju — s njom pod jastukom, na uzglavlju, na kuhinjskom astalu, na radnom stolu, na bilo kom mogućem i nemogućem mestu — nikada niste usamljenik. Ma koliko usamljeni bili.
Ljubica Miletić, Žeđ na vodi, drugo dopunjeno izdanje, 1997:
Dok govori o strašnoj mašti zla, ona čvrsto stoji na strani dobra, i to je jedan vid svedočenja i otpora Duške Vrhovac, njene vere, ljubavi i svekolike nade da zlo nije svemoćno i da je prolazno.
Miroslav Egerić, Bagdala, broj 428-429, jul-septembar 1996:
Posebna vrednost ovih pesama jeste čistota jezika. Duška Vrhovac je uspela da pronađe reči, i da ih tako složi, da ih osećamo i kao ispovest i kao „muku duhu“. Telegrafski koncizne, one sažimaju polja problema ali ih ne čine pustim, dekirikovskim pejzažima. Iza njenih reči sjaji „zavetno slovo“: tamo negde, u daljini postoje „žarišni orijentiri“ — otac, mati, česnica; postoji jedan svet koji je znao šta je slava i čast, visinski moral i visinska odgovornost postojanja…
Predrag R. Dragić Kijuk, Knjiga koja govori, 1996:
Duška Vrhovac promišlja svesadašnje vreme i u tome su njene poruke univerzalne čak i onda kada u pojedinim pesmama možemo kao svedoci ili saučesnici određenih događaja prepoznati i aktere tih dnevnih drama. I već samo zarad tog univerzalnog koda ja njenu poeziju smatram veoma osobenom i važnom.
Nikola Milošević, Žeđ na vodi, 1996:
Retko biva da neko tako sigurnom i veštom rukom ureduje u dva toliko različita žanra: kamernom i estradnom. I u jednoj i u drugoj disciplini Duška Vrhovac pokazala je da suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja. Svojim odnegovanim i istančanim jezikom, natopljenim usto izvesnom gorkom mudrošću dosegla je Duška Vrhovac visoke umetničke domete…
Dragoljub Stojadinović, Večernje novosti, 1996:
Moglo bi se mnogo govoriti o ovom pevanju i još više povodom njega. No, najjači utisak je da je ono inspirativno, na izuzetan način odmereno i da je njegova delikatnost osobena i izazovna, a njegov tematski prostor širi nego što je u poeziji danas uobičajeno, kao i da su prozno i poetsko na začudan način tu izmenili mesta.
Slobodan Rakitić — S obe strane Drine, 1995:
Ako u njenim ranijim pesmama nejvećim delom preovlađuje pojedinačno, lično, estetsko, u novoj knjizi Duške Vrhovac u prvom planu je etičko, emocionalno, opšte i moralno. Nove pesme ove pesnikinje imaju jedno naglašeno emocionalno i senzitivno lirsko jezgro, što je i razumljivo kada se ima u vidu ne samo njihova tematsko-motivska osnova nego da poezija u jednom trenutku postaje kako estetski, tako i duboko moralni čin.
Ričard Bernz (Richard Burns), iz predgovora I WEAR MY SHADOW INSIDE ME, 1991:
Pesma Duške Vrhovac često ima kvalitet medaljona: otvorite ga i naći ćete u njemu tajnu i sećanje. Na malom prostoru ona uspeva da uhvati i zadrži ne samo tren već i svekolike njegove odjeke. Mnoge njene pesme imaju naizgled laku konverzacionu formu, ali ona ima moć da to što liči na uglačani oblutak otvori i učini da kao klica naraste u duši, u svesti. Na srpskom jeziku često pravi sopstvene kovanice i uživa u jakim sonornim i metaforičkim rezonancama svog maternjeg jezika. I, čvrsto ukorenjena u sopstvenom iskustvu, nikada ne preteruje, ali uvek ističe sopstveno nasleđe i svesnost savremene jugoslovenske žene. Ne stavljam svoj život u svoje pesme. Život je za življenje, kaže. U pesmu stavljam/ što u život ne stane. Ova kompleksna misao osvetljava čitavo njeno delo. Njene pesme su prefinjeno crtane minijature, slutnje (inklings) u svakom smislu te reči: bića koja žive i dišu kroz mastilo, trenuci uhvaćeni u vremenu, a ipak oslobođeni od njega, blesci i sveobuhvatnost, ispovesti, naslućivanja i prepoznavanja.
Ranko Risojević, Oslobođenje, Sarajevo, 8. jula 1987.
Od pjesme do pjesme, od sna do sna čitalac, u svojoj samoći prebire samoću pjesnikinje Duške Vrhovac, uvjeravajući se u autentičnost njenih stihova. Vrijeme poklonjeno ovoj poeziji vraća se udvostručeno–samoća se popunjava smislom.
Alek Vukadinović, pogovor u knjizi S DUŠOM U TELU, 1987:
Svojom prvom knjigom SAN PO SAN Duška Vrhovac je pokazala da je dušom i emocijama, kao i onom vrstom metafizičke mudrosti koja iz njih prosijava, nepobitno obdarena. Čitav niz osobina koje jednog pesnika sigurno preporučuju, otkrile su se i otvorile već u ovoj njenoj prvoj knjizi. Čistota tona, neka plavetna čednost i smernost unutarnjeg života, suzdržanost daha, i nadasve, jedna pročišćena i diskretna doživljajna melanholija, neke su od nezaobilaznih osobina koje je ona knjigom SAN PO SAN donela.
Đorđe J. Janić, pogovor u knjizi SAN PO SAN, 1986:
Harmonija stihova Duške Vrhovac ogleda se u jasnoj preciznosti između subjektivnog izvorišta i otelotvorene opštosti.
