Разлози
Ми Срби западно од Дрине и Дунава који имамо још увијек свјежа сјећања на концентрационе логоре у Н.Д. Хрватској и масовна убијања и изван њих, знамо да је опасно по живот у све чешћим случајевима изјаснити се као Србин. Дакле, за нас западне Србе је ово често опасно по живот. Источно-дринско-дунавски Срби немају ово искуство, осим у дијеловима садашње територије Србије која је тада била дата НДХ-ој.
Западни Срби из страха и угрожености голе егзистетнције се углавном не изјашњавају као Срби, него најчешће као Хрвати, ако су прије тога постали римо-католици. Понеко које био православни вјерник па желио остати у тој вјери, а бити Хрват, има у ту намјену формирану „Хрватску Православну Цркву“, нешто слично као и „Црногорска Православна Црква“. Понеко ко је родом или поријеклом из Црне горе се изјашњава као Црногорац, јер то није угрожавајуће ни за једну страну. Ријетки остају неизјашњени, јер је то чак опасније од изјашњавања припадности Србима. Личиш на Србина, додуше и на Хрвата, и да си Хрват тако би се изјаснио, а неизјашњеног сви знају да је Србин који неће да буде Хрват. Јер је као нешто позитивно бити Хрват, а као негативно је бити Србин.
Други разлог није страх, него чисто користољубље. Данас је најисплативије не бити Србин. Чак се и добро плаћа бити антисрбин. Таквим су широм сва врата отворена, свугђе у западном свијету и докле год продире западна медијска пропаганда. Поготово си пожељан у невладином сектору, а то је онај сектор којим управљају стране владе, али не и наше.
Један од битних разлога зашто неко неће да је Србин, тј. не може да буде, а то сви занемарују и праве се блесави као да ово не постоји, је свођење србства на србијанство. Радо Србијанци, тј. србијански Срби, не називају Србе ијекавце и икавце Србима него Хрватима, Црногорцима, Босанцима (под Босанцима сматрају обично само муслиманско становништво БиХ), Херцеговцима, Kрајишницима, Славонцима, Динарцима, Пречанима итд. Србија је матица Србијанцима, и сви преко Дрине и Дунава су Србијанцима Пречани. Нама несрбијанцима није матица Србија, више је то Југославија или неке друге старе области, као што су Босна, Херцеговина, Kрајина, Далмација, Славонија, Хрвацка итд., па су и за нас Србијанци исто тако Пречани.
Није свим Србима примамљив србијански стил живота и менталитет и не проналазимо се ту у подпуности. Па ако се настави инсистирати на изједначавању србства и србијанства, логична је посљедица одрођавање. Јер никада равничарски менталитет неће бити истовјетан брдско-планинско-поморском иако се одлично разумијемо и говоримо исти језик. Неки Србијанци желе ексклузивно право србства да задрже само за себе. Црна гора нема проблем са Србима, него неким Србијанцима. Kада се ово схвати садашњи пренапухани балон у Црној гори ће да издува.
Нама Србима и осталим срболиким нацијама проистеклим од нас, ваљда би требао бити циљ да се не сукобљавамо међусобно. Ваљда је циљ сваке православне цркве да у духу хришћанства којег се као држе, да шире љубав међу ближњим, а не мржњу и сукобе. Под ближњим се не сматра да нам је Рус, а поготово Англо-Американац ближи од онога ко говори србски језик, без обзира како га која групација људи називала.
Могућа рјешења
Проблем којег су направили србијански националисти, који су једнако са осталим националистима учествовали у разбијању Југославије је тај што у ствари они право србство називају југославенством. На овај начин раде за интерес наших окупатора или као плаћеници или као корисни идиоти, на омаловажавању свих уједињујућих идеја у Срба и других срболиких нација. Да нам огаде сваку помисао о некаквом поновном уједињавању свих југославенских Срба у једну државу. Гура се некаква балканска идеја, како би у то угурали и неславенске нације овог полуострва. Ради се на разбијању свеславјанског свијета којег су комунисти већ направили.
Да се одмах разумијемо, знам да се ово неће свиђети многим, али постоји само србски језик, све остало су његови жаргони који су добили политичка имена у циљу ширења антисрбизма и разсрбљавања најбројнијег народа Балкана. На том основу треба да иде уједињавање.
При чему се требају поштовати овим редом слиједећа права:
1. већинског народа
2. државе тј. нације
3. масовних вјерских организација, поготово интернационалних
4. мањинска права свих могућих и немогућих мањина
Једино је овај редослијед природан у данашњем степену развитка наше бјелачке цивилизације.
Kо су прави Срби
Kако данас свако себи узима за право, а то углавном најчешће и најрадије чине они са најмање општег образовања, који су учили о свјетској политици од својих баба и ђедова и имају боље оцјене из вјеронауке него науке, да процјењује ко је прави Србин, а ко није, ја такође узимам себи то исто право да тврдим да су једини прави Срби они који су били у партизанима и комунистима и њихови баштиници и поштоваоци. Јер је то једини покрет који одговара србском менталитету: слободарски, ослободилачки, објединитељски, хуманистички и овоземаљски. Kомунизам је као глобализам за нас био већи и значајнији од хришћанског глобализма, јер је направио највеће панславјанско царство на Земљи икада. Мало ли је то? Шта би то Срби хтјели више, да правимо царство на небу, ово земаљско је као небитно за живота?
Наши непријатељи највише то и желе да смо на небу, да им не сметамо на Земљи, па се труде да нас тамо свако мало у историји пошаљу, а ми се без поговора чак и миримо са тим. Вјерски фанатици су чак одушевљенији небеским царством од овоземаљског. Пуна су им уста тог царства. Мада за то небеско царство нико и не зна како изгледа нити у којем облику постоји. Зато може свако о њему да лапрда шта му падне на памет и да убјеђује друге да је једини у праву. Јер нико га не може ни побити у мишљењу или осјећању. Зато је лако организовати ратове на том основу са причама о недоказљивим стварима гђе свако може да буде у праву. А на крају буде у праву онај ко је најнаоружанији.
Изгледа да тако бог и функционише, воли оне који су најорганизованији и јаки, а не оне који му се моле и не радећи ништа чекају да се нешто разријеши у њихову корист. Молење је знак слабости, безпомоћности и неодлучности.
СПЦ не издаје цертификате о аутентичности Срба нити треба то да ради, црква се треба бавити првенствено вјером, а не политиком. Бављење политиком одвлачи од духовности, а и обрнуто важи. А ни бављење вјером није духовност, него је то како само име каже бављење вјеровањем. Духовност би требала бити успостављање везе према вишим енергетским стањима, а не вјеровање у нешто што можда и не постоји. Јер је сувишно вјеровати у нешто што постоји. Вјерује се у нешто шо се не зна. Вјера искључује знање, и обрнуто.
Оно што народе чини различитим једне од других јесте језик, а не вјера. А нама су управо вјеру наметнули као модел за одређивање припадности неком народу или нацији. А ми тај погрешан модел прихватили објеручке и примјењујемо га далеко изнад очекивања наметача овог правила. Увијек радимо ствари изнад очекивања угњетача. Осцилирамо између крајности.
Не треба бити посебно паметан да би се ово хтјело виђети и разумјети.
Душко Бошковић
Преузето Видовдан
