Krstovdan je bio i onda, 27. septembra 1987. godine, kada su Veselin đuranović, tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, Ivan Stambolić, predsednik Predsedništva Srbije i Marjan Rožič, predsednik SSRN Jugoslavije svečano, uz prisustvo dvadesetak hiljada gostiju iz ondašnje Jugoslavije, označili završetak radova na Kući jugoslovensko-norveškog prijateljstva, a na Krstovdan ove godine svečano je obeležen dvadeseti rođendan ovog zdanja koje mnogi smatraju najlepšim ukrasom Rudničko-takovskog kraja i čitave Šumadije.
Krstovdanskoj svečanosti prisustvovala su i petorica preživelih interniraca, od 25 koliko ih je još živo sa teritorije čitave bivše Jugoslavije: Miroljub Bisenić iz čačka, Branko Nestorović iz Parmenca, Petar Krasulja i Svetislav Nočić iz Beograda i čedomir đomparin iz Kikinde. Svi već davno rastrošili devetu deceniju života, nisu krili svoja osećanja, a ni suze za onima što su preživeli i za one sa kojima su delili dobro i zlo, više zlo, a koji su zauvek ostali u studeni Norveške.
– U partizane sam otišao od prvog dana ustanka, ali su me, nakon borbi za Kraljevo i još nekoliko drugih, na prevaru uhvatili četnici i predali Nemcima, a ovi mi odredili logor Botn u Norveškoj. Hladnoća, glad, žeđ, svakodnevne batine, izdaja onih koje su Nemci zavrbovali da rade za njih… Ma, jedna velika muka koja te tera ili da se ubiješ ili da pokušaš da pobegneš, pa šta bude. I, izabrao sam ovo drugo, ali da nije bilo nekih norveških prijatelja – Otara Jansena i Johana Ševolja iz Saksovika, i ja i moj prijatelj Ostoja Kovačević, koji se posle rata vratio da živi u Oslu, teško da bismo pronašli put do Finske i pobegli od Nemaca. Zahvaljujući norveškom narodu i njihovoj pomoći živ sam, ali ne samo ja. Bio sam na otvaranju Kuće jugoslovensko-norveškog prijateljstva i sećam se svih detalja kao da je bilo juče. A, bilo je veličanstveno. Više od 20.000 ljudi je prisustvovalo otvaranju kuće koja je vremenom zaista postala kuća prijateljstva – priseća se Miroljub Bisenić (88).
Niko imenovan, niko zaboravljen
Rođendansko slavlje Kuće jugoslovensko-norveškog prijateljstva, kakav je i red, započeo je na milanovačkom Brdu mira polaganjem cveća na spomenik svim nastradalim internircima. Spomenik je jedinstven i na njemu je na norveškom i srpskom jeziku napisano: „Niko imenovan, niko zaboravljen“ čime je, valjda, sve rečeno.
– Jeste, nije me sramota da zaplačem i u ovim godinama jer su ovo trenuci sećanja na one koji su imali manje sreće od nas koji smo preživeli golgotu nacističkih logora u Norveškoj u kojima je bilo tačno 92 odsto Srba. Međutim, bilo je pripadnika i drugih naroda i narodnosti i sasvim je u redu da Društvo nikada ne promeni naziv – istakao je čedomir đomparin, nakon polaganja venca svojim saborcima.
I Branko Nešković (84) iz čačka život posle nemačkih logora u Norveškoj živi zahvaljujući prijateljima iz Norveške.
– Logor Erland sam preživeo samo zahvaljujući prijateljima iz Norveške koji su nam doturali hranu i lekove. A bilo je mučno i teško. I danas na leđima nosim ožiljke od batina koje sam dobio jer sam pokušao da bežim iz logora, ali, eto, ja sam imao sreće da preživim, ali moj brat od strica Milijan nije. NJega su jedne noći udavili neki naši koji su se prodali Nemcima za nešto veće parče hleba. Eto, to preživeh, a doživeh ovo što se danas dešava i što nije bio san ni nas koji smo preživeli, a još manje onih koji su umirali verujući da stvaraju nešto mnogo više i plemenitije. Šta ćeš, došli neki novi ljudi, a ovo danas baš nije dobro – govori po duši starina Branko.
Rođendan, kao i svaki rođendan, imao je i posebne goste. Pored bivših logoraša i oko stotinak gostiju koji su samo za ovu priliku stigli iz daleke nam i prijateljske Kraljevine Norveške, obeležavanju značajne godišnjice Kuće jugoslovensko-norveškog prijateljstva prisustvovali su i Hokun Blakebor, ambasador Kraljevine Norveške u Beogradu i Snežana Samardžić-Marković, ministar sporta i omladine u Vladi Republike Srbije.
– Da nije bilo događaja iz Drugog svetskog rata i prijateljstva rođenog u najtežim trenucima i za jugoslovenske i za norveški narod, ne bi bilo ni ovoga danas. Prijateljstvo je rođeno kao najiskrenije i kao takvo opstalo toliko decenija. U međuvremenu, prijateljstvo rođeno u pepelu rata preraslo je u prijateljstvo dve države koje se nadograđuje i ekonomskim odnosima koji će se još više razvijati – naglasio je ambasador Blakenbor, obraćajući se mnogobrojnim gostima.
Da ambasador Blakenbor govori istinu, najbolje znaju Milanovčani, ali i mnogi drugi u Srbiji, koji su izgradili mnoge značajne objekte infrastrukture zahvaljujući Norvežanima.
