Možemo sada da postavljamo razna etička pitanja, ali prosečan građanin Srbije gaji tek mrzovoljnu toleranciju prema ogromnim razlikama u bogatstvu u našem društvu
Sećam se jednog tajnog američkog projekta iz 1946. godine, kada su određeni američki krugovi angažovani u vođenju političkog rata, hteli da zapadne kataloge za kupovinu robe koja se naručuje poštom pošalju preko granice kod Trsta nama u Jugoslaviju ne bi li naša njuškala dobila nadahnuće da svrgnu sa vlasti svoje ugnjetače, odnosno mrske nam komuniste. Projekat je brzo propao, jer se Tito okrenuo Zapadu, a kasnije su stigli i tržni centri.
Dakle, srpski kapitalizam, kakav je dosad viđen, podrazumeva da odabrani mogu da prisvajaju i rasprodaju društveno bogatstvo, proizvodnju ničega, radnike na ulici i šverc kao polugu razvoja. čast izuzecima, ali u Srbiji ih je malo. Kao što je, barem do sada, lopova još uvek malo u srpskim zatvorima. No, zima ovdašnjeg nezadovoljstva dostiže ovih dana vrhunac, jer možemo da čitamo kako se krao državni novac, kako su neki postajali narodni heroji nove srpske ekonomije, ili tranzicije, odnosno kako je tekla velika pljačka. Sa slomom socijalizma sa humanim likom, ili onog što smo u Jugoslaviji tako zvali, obećavali su nam svetlu budućnost u kapitalizmu, u najmanju ruku i austrijski standard za 20 godina. Sada, većina od nas priželjkuje standard iz sedamdesetih godina prošlog veka. A govorili su nam da je život suviše bogat mogućnostima da bi se uklopio u marksističke kategorije. A sada Obamu u SAD zovu marksistom. Jer, uvek kada sadašnjost uglavnom živi od projekcija bolje ili lošije budućnosti rađa se apatija. A u njoj se najbolje snalaze prodavači magle…
U međuvremenu, u Srbiji je stasala mlada generacija koja ne pamti sedamdesete godine prošlog veka, niti razume upotrebu najnovijih balkanskih ratova kao sveopšteg alibija. Oni vide da su neki njihovi rođaci poginuli, ili prolupali, većina osiromašila, a tek retki žive bolje. O njihovim željama, interesima i opredeljenjima naši političari nemaju pojma ili samo nagađaju. Mnogo mladih je otišlo iz Srbije, mnogo mladih ne vidi perspektivu ostanka. I to je možda i najbolniji poraz ove zemlje.
Kako smo došli do toga? Je li ekonomija bivše Jugoslavije bila moralno superiornija i s manje ekscesa od ekonomije posle 1991. godine? Mislim da jeste. Kao i celokupno društvo. Pa kako je započela epoha pohlepe: jahte, vile, banke, Kipar, računi na egzotičnim ostrvima… Individualno bogaćenje mimo rada i sposobnosti, prava eksplozija tajkunskog sjaja, opsesija novcem. Kako su tajkuni postali naši narodni heroji? Sebičnost je bacila senku na celu srpsku ekonomiju, zapravo gramzivost bez presedana bila je oznaka te tajkunske ekonomije ili špekulantske privrede po meri tadašnje vladajuće politike.
Možemo sada da postavljamo razna etička pitanja, ali prosečan građanin Srbije gaji tek mrzovoljnu toleranciju prema ogromnim razlikama u bogatstvu u našem društvu, zato što bi većina građana Srbije volela da postane bogata. Mnogi mrze Miškovića, ali većina sanja da bude Mišković. Naravno, ne u statusu u kojem je gospodin Mišković ovih dana.
Ali, kako nam se dogodio Mišković? Politička klima zasnovana na dinamičnoj ulozi tržišta, floskule o demokratizaciji društva, sve je to bio ambijent jedne nove intelektualne i političke mode u Srbiji posle 1991. a još više posle 5. oktobra 2000. godine. Klasa koja piše i priča, novinari, izdavači, komentatori, naučnici i drugi arbitri javnog ukusa, uglavnom se prezrivo odnosila prema sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka na jugoslovenskim prostorima. Sa socijalističkim samoupravljanjem svi su se sprdali i podsmevali mu se, a prezir ili entuzijazam te klase uticao je na popularno mišljenje. Ako je taj entuzijazam bio nagrađivan i tajkunskim parama, njihove predrasude imale su i lično iskustvo, lični pečat. Kod nas su štampa i nauka institucije srednje i više klase, čiji su mnogi članovi nesumnjivo profitirali u predatorskom kapitalizmu na srpski način. Pošto su u međuvremenu otkrili sopstvenu unutrašnju pohlepu, manje su je osuđivali kod drugih. Tajkuni su tako postali njihovi narodni heroji.
Glavni izvor predrasuda ipak je političke prirode. Novinari i urednici su ličnosti uglavnom liberalne i prodemokratske provenijencije. To takođe važi i za veći deo akademskog sveta. Ideja da je enormno individualno bogaćenje normalna stvar odgovarala je njihovom viđenju sveta. Po definiciji su ravnodušni prema siromašnima i obzirni prema biznisu. A ljudska priroda manje je prevrtljiva od političke mode. Podstrek privredi lako se pretvara u beskrupuloznu pohlepu.
U proteklih deset godina u Srbiji se praktično nije pojavio nijedan novi političar, tek poneki disident. Ideje koje se nude korespondiraju sa vremenom kraja dvadesetog veka. Mršavo, premršavo čak i za malu zemlju poput Srbije. Imamo pozive na jedinstvo, nekakvu bitku za južne granice, ili administrativne linije, hajku na nepravdu iz Haškog tribunala, ponekog potrošenog ministra i tajkuna, pravosudni vrh i, naravno, nova obećanja u bolji život u dogledno vreme. I svi kažu ne može biti gore. Može…
