Sedim tako sam popodne kad neko zvoni li zvoni. Zvoni kao da je smak sveta. Ko je, šta je? Otvorim vrata, kad tamo – stoje.
Dobar dan, dobar dan.
Ko ste vi?
Mi smo vaši đubretari.
Ma nije moguće? Vi ste znači moji đubretari?
Vaši đubretari.
Vi ste, znači, oni u čijim se kantama za đubre sve završava? Oni što iznose ohlađen pepeo, neke nade, jučerašnje novine što su tako lepo mirisale na svežu štamparsku boju. Vi ste, znači, oni?
Mi smo znači, oni.
Pa?
Pa, srećna vam Nova godina!
Hvala, dragi moji đubretari, hvala. Evo vam za pivo, a evo vam i adresa neke đubradi i nekog đubreta.
I taman ja tako sednem i nešto kao mislim, kad neko zvoni li zvoni na vratima. Zvoni kao da kuća gori.
Dobar dan, dobar dan.
Ko ste sad, pa vi?
Mi smo vaši poštari, srećna Nova godina!
Znam i vas. Vi ste, znači, oni što donosite kazne za parkiranje i opomene za neplaćene knjige, vi ste oni što donosite razglednice dalekih gradova u koje su umesto mene putovali moji prijatelji. Znam vas, vi ste oni što donosite pozivnice za mesta na kojima se gube osmesi i vreme! Dam i njima za pivo, pa sednem i nešto kao mislim, kad opet neko, zvoni li zvoni; ko je, šta je?
Mi smo vaši pisci! Srećna Nova godina.
Pogledam bolje, kad ono stari O’Henri, stari Stendal, a tu nam je i Mark Tven beo kao ovca, a do njega bradati Hemingvej. Kome zvono zvoni, pitam Hemingveja, on kaže: ne pitaj nikada kome zvono zvoni, ono zvoni za tebe, čoveče! Stari čehov se naslonio na dovratak, kašljuca i samo gleda. Gleda nekako sažaljivo, šta li? Razume, valjda, stvar.
Dam i njima za piće: Stendalu francuski konjak, Tvenu i starom Ernestu po viski, čehovu zna se: čaj s limunom, pa se vratim sebi i nešto kao mislim, kad neko, zvoni li zvoni! Zvoni kao da je smak sveta.
Ko je, šta je?
Mi smo vaši odžačari, srećna Nova godina!
Ma, nije moguće, moji odžačari, a grejem se na struju!
Drž’ za dugme, kad tamo, nema dugmeta – rajsferšlus! Šteta. Dam i njima za piće, sedim tako, sedim i nešto kao mislim, kad ono, zvoni mi u ušima!
Koje mi uvo zvoni? – pitam sam sebe.
Levo!
Tvoj glas.
Ko li je sad, šta li je sad?
Ko ste sad, pa vi?
Mi smo vaši…
Dam i njima za pivo, pa taman sednem i nešto kao mislim, kad neko zvoni li zvoni! Zvoni kao da kuća gori. Ko li je sad?
Dao sam đubretarima đubretarsko, poštarima poštarsko, dao sam davljenicima davljeničko i Tvenu tvenovsko i odžačarima odžačarsko i našima naše, i vašima vaše, svima sam lepo davao i ničeg više nema u meni; ko li je sad i šta hoće?
Nova godina.
Koja Nova godina?
Nova.
Nisam kod kuće, kažem, i zatvaram vrata.
