Jasna Krsmanovic (27) i Deana Mijovic (25) su dve devojke iz Sidneja rešile su da, ovde, u Australiji, naprave film „Atomsko sklonište“ cija je tema NATO-bombardovanje Beograda.
Sada su u fazi prikupljanja novca za taj posao, a njihov zahtev za finansiranje vec se nalazi na adresi nekoliko nadležnih australijskih fondova. Deo sredstava od oko 250.000 dolara koliko film košta u osnovnom predracunu, Jasna i Deana imaju nameru da potraže kod – ovdašnjih Srba. Racunaju da ce, vec pri pomenu dve reci: NATO i Srbija, naši ljudi biti nesumnjivo zainteresovani da podrže njihovu ideju.
Scenarij za „Atomsko sklonište“ nastao je, u stvari, iz diplomskog rada Deane Mijovic:
– Za vreme bombardovanja bila sam u završnom razredu ovdašnjeg Glumackog koledža za film i televiziju i trebalo je da radimo monodramu za diplomski rad – predstavu od 20 do 30 minuta. Jedino na šta sam mogla da mislim u to vreme bile su bombe koje padaju na moju domovinu, na moje prijatelje, uništavaju moju i druge škole, videla sam u mislima decu koja placu. Živela sam u Australiji, a bila sam, kao onaj „nevidljivi“ avion – u Srbiji.
Vece muzike i filmova u pabu
Jasna Krsmanovic i Deana Mijovic organizuju 14. septembra vece srpske pop i rok muzike i kratkih filmova u sidnejskom pabu Royebery (184 St John’s Road, Glebe). Vece ce biti iskorišteno za prikupljanje sredstava za njihov filmski poduhvat.
Jasna Krsmanovic diplomirala je na Tehnološkom univerzitetu u Sidneju 1998. godine, na filmskoj i TV-produkciji. Od tada je radila na više kratkih i dokumentarnih filmova. Radi za SBS Televiziju i za nezavisnu video-kompaniju koju je osnovala sa svojim ocem Draganom.
– Deana i ja samo imali dva razlicita useljenicka iskustva. Ona se sa porodicom doselila u Sidnej, a moja porodica i ja došli smo sa izbeglickom vizom iz Bosne. Nakon što sam procitala Deanin diplomski rad shvatila sam da je to tekst koji treba da se prevede na filmski jezik. Tako smo nas dve napravile scenarij – kaže Jasna.
„Atomsko sklonište“ je, isticu dve devojke, prica o seriji likova koji se iznenada nadu u nenormalnim okolnostima i rade sve što je u njihovoj moci da bi ostali – normalni.
– Ti dogadaji 1999. veoma su me podsetili na 1992. godinu. Posebno sam bila zaprepaštena zapadnim informisanjem. Ono se svodilo na brojke, a nevine svrstavalo u „neizbežne žrtve“. Te „neizbežne žrtve“ su junaci našeg filma i o njima treba da se sazna – objašnjava Jasna.
• Kako to izgleda praviti cak u Sidneju film sa bombardovanim Beogradom ili Novim Sadom kao poprištem?
Krsmanovic: – Lokacije koje cemo mahom da koristimo su uglavnom podzemni, podrumski prostori, mesta zbivanja su vrlo neutralna, tako da nije bitno gde se snima. Gledala sam i jedan kompleks stambenih zgrada u Redfernu i Liverpulu koje izgledaju dosta slicno našim naseljima.
Mijovic: – Znate li da u Sidneju nema atomskog skloništa? To je informacija koju sam saznala pre dva dana. Ima, medutim, podzemnih prostora, tunela i to cemo da koristimo. Ceo film je u stvari nadrealan, apsurdan na neki nacin i baš takvi prostori nam odgovaraju.
Necemo menjati sinopsis
• Ocekujete li da australijske fondacije možda nece biti preterano oduševljene da finansiraju takvu tematiku?
– Dešavalo se da nas cudno pogledaju, ali mi smo odlucne da ne dozvolimo bilo kakve promene u sinopsisu – kaže Jasna Krsmanovic.
• Zanimljivo je da svi likovi govore engleski, izuzev jednog koji govori srpski. Da li je ovaj zadnji izuzetak da bi se ipak opsovalo kako treba ili…?
Krsmanovic: – Engleski jezik ima prakticnu primenu – da bi poruka bila pristupacnija gledaocu. Jedini lik koji govori srpski je 70-godišnjak koji je prošao tri rata i povezuje sve karaktere.
• Govorite o kratkom igranom filmu od oko 40 minuta. Da li to znaci da ce biti prikazivan u bioskopima?
Krsmanovic: – Da, svakako. A osim toga, sinopsis dozvoljava i dužu verziju.
• U srpskoj zajednici 250.000 dolara nisu male pare.
Krsmanovic: – Naravno, zato mi i racunamo sa australijskim fondovima, gde postoji veliki novac iz kojih se redovno izdvaja za ovakve i slicne projekte.
Mijovic: – Znate šta, mi cemo definitivno uraditi ovaj posao. Ako ni zbog cega drugog, a ono zato što se vec oseca da NATO-kampanja iz 1999. godine odlazi u zaborav. Mi necemo da se to zaboravi.
