Evo dodjoh ranije sa posla, hladno danas u njujorku da nos se ledi a prsti na rukama otpadaju u hladne dzepove. Popravljah gejanje , rucah neki posan djuvec pa hajd malo odmor uz komp. Dobio sam sredjene neke tekstove za knjigu Brooklyn koje vam ovde serviram jer jedna prica bas i mene dirnu, mene odrtalu barabu po belosvetskim pristanistima i cumezima punih meni sličnih zalutalih moreplovaca.
Vi koji ste u beogradu javite mi se da vam posaljem pozivnicu sa lovom za odelo i taksi. He he, izmišljam promocije samo radi druzenja, i nazivam ih pijanke uz pricu. Ustvai sve na kraju tako ispadne, pijani prijatelji iz decackih i momackih dana, drugarice iz skole, one sa lepim velikim masnama sada pricaju kako će uskoro da postanu bake. Marini Cirakovic sin je još mlad za zenidbu a ona još uvek lepa, kulturna, uredna, nikako da opsuje, da kaže nešto nepristojno, a ja i Raja golubar joj slali pisma po belom golubu pismonisi koga smo kupili na pijaci od Chede Ciganina. Šta smo mogli, nije bilo kompjutera i emajlova pa sam nocu sanjao kako marina otvara prozor nasem golumu uzima pismo cita a zatim ga cepa i baca. Pismo leti kao konfete i mesa se sa prvim pahuljama.
Evo tog teksta;
Dojenje
Sinoć sam u jednoj kafani u Patersonu pričao o dojenju. Skupilo se za mojim stolom neko društvo, a ja im pričao kako sam dojio, to jest sisao majku do svog drugog rođendana, pa čak i dalje. Oni zadrigli tipovi, azbestaši i moleri, smeju se ko ludi i navrću neki alkohol, a ja im pričam jednu tako tananu, osetljivo duboku detinju priču, punu iskrenosti i prvih uspomena. Sad sam možda malo i preterao. Ja se zaista ne sećam da sam dojen do druge godine, ali mi je kasnije majka pričala da jesam. Kaže mi ona jednom tako, dok je dojila moju slabunjavu i nimalo ješnu sestru, da sam ja sisao do dve godine i da sam je jurio po dvorištu i čak nosio jednu malu stolicu, pa kad bih stigao majku koja na žici prostire veš, ja bih stavio onu stoličicu na zemlju, a nju počeo da vučem za suknju i tražim da sisam. Tako da ona nije imala gde: ostavi prostiranje veša ili pranje tegli i flaša za zimnicu, pa sedne, uzme me u krilo, izvadi sisu i tutne mi je u moja drčna, uvek crvena usta. Ja, kaže ona, vučem ne kao da sam gladan, nego kao da sam žedan pa sve brekćem, a tu prolazi Laza poštar, Mile Ptica, milicioner, Joca Pacariz, gradski švaler, pa Mile Crni, najveći strasni kibicer i voajer parova koji su se krili po vrbacima kraj reke. Sisam ja, a oni zevaju. „Drugarice, zašto dojite tolikog konja?”, rekao bi neko od njih zagledajući oblu i sočnu dojku moje mame. „Pa on još malo treba da pođe u školu i ima neku devojčicu!” „Jok, treba da se ženi i pravi decu”, ljutila bi se moja majka. „Što zevaš, some? Produži i ne zagledaj me! Da nećeš možda i ti malo?” Ljudi bi se postideli i nastavili putem, a moja majka bi ih opsovala i nastavila da me doji. Eto, takva je bila moja majka, pakerka u fabrici stakla. Dojilja. Pričala mi je i to da, kad me je rodila, u nekom porodilištu u Deligradskoj ulici u Beogradu, neke žene nisu imale mleko pa je ona dojila po pet-šest deteta na dan da bi, eto, pomogla. A neka bi žena i pobegla ostavivši dete u bolnici da ga babice i sestre čuvaju. I takvu je decu dojila i nije se bunila, jadna moja majčica, da joj je laka zemljica. A onda nastavim onim pijandurama da pričam i to kad sam pre par godina otišao da poslednji put obiđem već obolelu i iscrpljenu majku. Bio je to davni novembar 2000. godine, radih kao basboj u hotelu na samoj plaži mondenskog grada Fort Loredela. Bila je topla ponoć i talasi udarahu u dugu peščanu obalu, a ja sam sedeo na požarnim stepenicama i pušeći čekao da mi se prispava. Tada mi neki rođak javi da mi je majka na samrti. Ostavim ja rad u tom hotelu i pravac zemlja Srbija. Tamo, u jednoj polumračnoj bolničkoj sobi, leži moja majka u razdrljanoj, pocepanoj i od hranjenja uflekanoj spavaćici. Leži ona i tiho bunca, sva se oznojila, ali uhvatih i razumeh da reče: „Ja sam mučna majka udovica”. U onom mraku sobe nisam baš dobro video, ali sam dobro čuo da je baš to rekla. Da li se to ona predstavlja anđelima na ulazu na nebo, a oni je ne primaju? Možda predsmrtnim mukama mora da plati za grehe i svoje i moje. Izlazi li kroz njen samrtnički znoj i greh što od mene ne učini boljeg čoveka nego svet nagrdi jednom pokvarenom i nepoštenom dušom? Sedim na hoklici pored kreveta i gledam je. Obična žena, stara, bolesna, majka i samrtnik. Neko ko napušta svet, odlazi zauvek, a ispod one uflekane spavaćice su grudi na kojima sam toliko puta spokojno i zadovoljno spavao kao dete, smeškajući se u snu. Odlazi majka zauvek, i pravi u mom praznom životu još veću hladnu i beskonačnu prazninu. Ne mogah da izdržim nego glavu navalih na njene grudi, koje su lagano disale i, osetivši onu još uvek blagu majčinsku toplotu, tiho zajecah. Ležao sam dugo tako i tiho, tiho plakao… Sećao sam se ja tako do ponoći moje majke i sisanja, a one lopuže me u početku zezaše, a onda, kad se ponapiše, počeše i oni da se prisećaju svojih jadnih i napaćenih majki pa udariše u plakanje. Odjednom sam se našao za kafanskim stolom okružen pijanim tipovima koji su plakali. Ej, majka je to, dojilja, čak i najčvršće srce, oguglalo i očeličeno po njujorškim gradilištima i bruklinskim dokovima, zaplače i razneži se kad se pomene to ime. Doduše, nekom srcu treba i malo alkohola za prisećanje i suze, kao tim mojim drugarima…
