Promenljiv majski dan, malo prohladan, sa tamnim oblacima koji iznenada doplove iz pravca planine Voz i donesu jake prolećne pljuskove… Meteorološke neprilike nam pokvariše plan za vikend… Ostajemo kod kuće i ćaskam preko Skajpa, uz kaficu, sa prijateljicom koja je tamo daleko, u belom gradu. Reč po reč i kaže ona meni, uz uzdah – ma lako je vama tamo…
Mila, zašto to kažeš, pitam ja ? Ti si u rodnom gradu okružena brojnom porodicom, prijateljima, kad ti nešto zatreba, samo okreneš telefon i neko ti pritrči… Nama ovde ako zatreba, jedino vatrogasci mogu pomoći… Ti se zezaš na maternjem jeziku, nisi okružena raznoraznim nacijama, nemaš kultoroloških ni ideoloških dilema… Ne stojiš ni finansijski tako loše, zar ne?
Jeste, bolje ti je, jel’ ti bre ne slušaš i ne gledaš ove nebuloze svaki dan… jedno ti pričaju a ti vidiš svojim očima da je realnost nešto sasvim drugo… Nemaš ti pojma kako je biti ovde svaki dan… Bombarduju te sa svih strana kojekakvim glupostima, ako ih pratiš poludiš, ako ih ne prati, možda i imaš neku šansu… Ali Mila, ti si ipak još pri pameti… Pa jedva… ne gledam onaj «treš» iz Skupštine, ne čitam vesti, zabranila sam i Grand paradu i Farmu, da se ne pretvorimo u zombije… Izbegavam i novine da kupujem, samo neke afere, ko je koliko pokrao, proneverio, ubistva, silovanja, otmice…a tek Kosovski boj…ma strašno.
E Mila, gledala sam na «jutjubu» onog Šojića; genijalan je Lane, majstorski je skinuo našeg političara/gedžu… Da, tebi je smešno, a nama se plače što su nam takvi na grbači svakodnevno …ne staj mi na muku, molim te…
Ne razumete vi tamo u vašoj državi naše muke, sit’ gladnom ne veruje… ’Ajde bre, nisi gladna, kažem ja… a stalno kukaš da moraš na dijetu… Bogami kako je krenulo sa poskupljenjima, Tvigi linija bez problema… Kod vas bre tamo red i zakon, isti za sve; čim ti nešto nije po volji dignete frku, udarite blokadu, štrajkujete, nešto se ipak reši…Ne vredi nama više da lupamo u šerpe, niti da zviždimo…
U Strazburu baš ne cvetaju ruže: Demonstracije građana Strazbura protiv penzione politike u Francuskoj, 27.5. 2010. (foto AFP)
Gubiš vreme, a znaš da ćeš opet dobiti neki kilavi kompromis, prerušene likove, koji su kobajagi od vuka postali jaganjci…Vi znate tamo i kad će plata i kad će godišnji odmor i kad će povišica…Ja bre svaki mesec idem k’o Inspektor Radiša da proverim da li mi uplaćuju socijalno i penziono… Moram, jer te zavrnu, bez pardona, nikom ništa… Mila, pa i mi plaćamo jako visoke poreze na zaradu, taksa za stanovanje, taksa na imovinu, taksa na … I nas ovde šišaju, što više zaradiš, više te oporezuju… Ma ‘ajde bre ćuti, tebi nešto ostane, a mi stalno u minusu… Svi zinuli, svi dizu cene k’o pomahnitali, vade se na svet, krizu…Evo dinar nam prešišao stotku…
Ma Mila, nisu ni ovde bas tako savršeni, daleko od toga…I ovi pričaju jedno tokom kampanje, a posle rade drugo…Evo digli su granicu za penziju, nije više 60 godina… Cene i ovde skaču…doduse ne ripaju ko u Srbiji…Uvode i nove takse…Ma znam ali vi tamo imate neki pojas za spasavanje, državu koja će ti pružiti ruku…Ako te ne daj bože nešto zaboli, ne moraš da brineš, a ja da mi se nešto desi, moram da jurim vezu po celoj familiji i prijateljima, da me prime na pregled ili snimanje preko reda…Jeste Mila, ali ti to ne plaćaš puno, nije to tržišna cena kao ovde…e da ti vidiš ovaj lekarski taksimetar…
I prošle godine je bilo „veselo“ u Strazuburu: demonstracije antiglobalista iz aprila 2009. u kojima je pričinjena velika materijalna šteta. (foto AFP)
Kako ne plaćam? Pa moram svakom nešto da tutnem…Nema ništa džaba…Možda samo za ove na vlasti…Njima ni operacije napolju nisu skupe… A usluga nikakva, glava u torbi…Ljudi bre ovde umiru na rutinskim operacijama…a najteži bolesnici skoro u nehumanim uslovima…Bogu se moliš da te neka boljka ne strefi, jer će biti ili plati ili crkni… Nema više ovde ni socijale ni humanizma… teški kapitalizam, najgore vrste…
Stvarno ne znam Mila, šta da ti kažem, rastužila si me, reci ako nekako mogu da ti pomognem, kaži slobodno, svoji smo…Jel’ ti treba neka pozajmica ? Taman posla, da pozajmljujem, nemam ja odakle da ti posle vratim pare…Nisam ja ko ova naša vlast, uzimaju kredite na sve strane, k’o da ih tuku ako ne uzmu…Ti znaš da ja ne volim da reskiram…ne igram ni Bingo, ni loto, ne grebem, nisam se prijavila ni za jedan rijaliti šou, nemam šta ni da nasledim… A ti mi jesi drugarica, ali nisi ti bre EU donacija…
Nego ova moja ‘ćera, znaš, njoj je drugi jezik francuski, pa sam mislila da je pošaljem malo kod vas tamo, preko leta, kad bude na raspustu… Jezik se najbolje uči na izvoru… A sad ne traže ni vize…E da hoće da joj se posreći da i ostane tamo, da se više ne vraća ovamo… bože me oprosti i nama bi značilo da imamo jedna usta manje na hrani …A i da malo udahne neki drugi vazduh, da vidi neki drugi svet…A i ja pravo da ti kažem da malo odmorim ovu moju dušu, bar preko leta, da je ne slušam kako mi zvoca o deci bogatih privatnika i funkcionera…
Ma Mila, naravno, svoji smo i uvek se obradujemo dragim gostima…E baš ti hvala…sutra ću da pojurim neku vezu da «izbunarimo» pasoš za dete što pre!
