Egzekucija Osame bin Ladena, najvećeg i najtraženijeg svetskog teroriste donela je slavlje na ulicama Amerike, prigušenu zabrinutost zbog eventuelne odmazde, ali i skok popularnosti njenog predsednika. Iako nismo primetili nekakvo olakšanje ovakvim raspletom, videli smo i skaredno zadovoljstvo, čak i ozarenost prvog čoveka Sjedinjenih Država dok je govorio o eliminacije najveće personalne pretnje SAD. Usledili su papagajski, ne manje odurni telegrami i izjave podrške iz celog sveta, uglavnom ulizički i angloorgazmički.
O uličnim slavljima, sreći i erupciji radosti običnih Amerikanaca šta da kažemo? Najveća svetska sila i njeni građani od srca su slavili jednu smrt. Smrt svog neprijatelja, doduše, ali ipak smrt. Nešto slično čine i neka plemena dok u transu igraju i uživaju u prizorima mrcvarenja leševa svojih zakletih neprijatelja…
Dakle, Amerikanci su pokazali to što im je jedino važno − da je Bin Laden mrtav. Kao da je time sve došlo na svoje mesto, a za druge stvari − koga je briga. Međutim, nama koji to gledamo kroz malo drukčiju optiku, saopšteni detalji, a zatim mnoštvo demantija, pa naknadna objašnjenja otvorili su više pitanja i nepoznanica nego što su ih razjasnili.
Osnovno je pitanje zašto je Bin Laden ubijen? Zvanični Vašington rekao je da se Bin Laden branio, a zatim je precizirano da nije imao oružje, kao i da je pokušavao da se spase krijući se iza sopstvene dece i žene koristeći ih kao živi štit (što je takođe kasnije demantovano). Ispostavilo se, međutim, da je likvidiran s predumišljajem, odmah po uslasku komandosa, čim su ga ugledali. Kome vredi Bin Laden više mrtav nego živ? Koje je sve istine odneo sa sobom u grob?
Vašington je takođe saopštio da Bin Laden nije imao značajno obezbeđenje, da je sa poslugom i porodicom boravio u vili u urbanom delu pakistanskog gradića neposredno pored najveće vojne baze te države. To bi mogao da bude razlog više za njegovo hapšenje, a ne za egzekuciju, ali hapšenje izgleda da nije ni razmatrano.
S druge strane, moramo se zapitati da li takav opis uslova boravka odgovara situaciji u kojoj se neko krije, ili se manje-više bezbrižno odmara u porodičnoj idili, dok tu idilu ne razruše američki komandosi foke? Da li je moguće da je najveći teroristički um današnjice bio toliko neoprezan i toliko bezbrižan da ni oružje nije nosio? Da li je i on u svom džepu imao neku vrstu holbrukovog sporazuma koji ga je uljuljkivao u fingiranoj samobezbednosti?
Odakle su se stvorili američki komandosi? Kako su sleteli neopaženo helikopterima u naselje od skoro 100.000 ljudi smešteno u pitomoj geografskoj oblasti. Koliko je to gluva i slepa pakistanska protivvazdušna odbrana? Da li je možda i Pakistan garantovao bezbednost Bin Ladenu? Koja je uopšte uloga te države ukoliko je to uopšte država kad joj strane trupe sa eskadrilom sporih letelica desantiraju duboko u unutrašnjost teritorijalnog suvereniteta?
A na drugoj strani sveta američki predsednik je verovatno u velikom problemu kada mu je za povećanje podrške birača potreban rijaliti program u kojem ubijaju, pred njegovim očima, a po njegovom naređenju možda i nevine ljude (poginuo je Bin Ladenov sin, žena i neki drugi ljudi, a agencije ne prenose detalje o tome). No, pošto je sve to odgledao u realnom vremenu rekao je naciji i celom svetu da je pravda izvršena. U ostalom delu sveta, pa čak i u njegovoj zemlji pravdu obično izriče sud, a svet i mi videsmo da van SAD predsednik Amerike preko svojih komandosa i njihovog oružja izriče tu pravdu. Predsednik SAD ne daje ni pola centa na pravo optuženih na suđenje, sudski postupak i na slične „gluposti“. I odgovorni za genocid uključiv naciste posle Drugog svetskog rata imali su to pravo…
Mnogo je pitanja otvoreno ovom egzekucijom. Nažalost, sva je prilika da nikada odgovore na njih i nećemo dobiti. Ko je zapravo bio i za šta jeste, a za šta nije odgovoran Osama bin Laden teško da ćemo saznati. On je svoju istinu odneo na dno mora ili gdekud. Ostala nam je samo ova američka istina kojoj je jako teško poverovati jer je nedorečena, kontradiktorna i konfuzna. Pravljena je po meri američkih građana i po njihovoj sposobnosti varenja, kao i po onome šta ti građani očekuju od svoje vlasti i svog predsednika. Zato, jasno je da su Amerikanci svega ovoga svesni, ali da im ta poznata teksaška bahatost služi samo jednom cilju: da svima najplastičnije pokažu da će po kratkom postupku, bilo gde, čak i bez prekog suda, eliminisati sve one koje smatraju svojom pretnjom.
Posle svega Obami ne preostaje ništa drugo nego da se slavodobitno još neko vreme raduje ovoj svojoj pobedi, da čvrsto kapitalizuje smaknuće Osame bin Ladena pred svoje predsedničke izbore, a da onda udarnički prione na traženje Osaminog naslednika − novog Neprijatelja Amerike Broj Jedan. Teško da takva demokratija i takav zaštitnik, baštinik i svetionik slobodarske ideje može da postoji neko duže vreme bez dostojnog neprijatelja kojeg će u dogledno vreme opet pobediti na ovakav ili sličan način.
