AIM, Beograd, 11.jun. 1995.
Mir na rusevinama bivse Jugoslavije nece iznenaditi Borisa Vukobrata, Jugoslovena, po svetskim kriterijumima veoma uspesnog biznismena u Parizu. On se za taj trenutak odavno sprema, a poslednja u nizu akcija koje je incirao bila je Konferencija o ekonomskom razvoju Balkana i jugoistocne Evrope, odrzana u Parizu od 7. do 9. juna, u organizaciji Fondacije za mir i resavanje krize, ciji je predsednik.
Sa svih strana Jugosloveni
Iako se naziv odnosi na celu jugoistocnu Evropu, Konferencija je, pre svega, bila posvecena preduslovima da se medju nekadasnjim jugoslovenskim republikama, a danas drzavama, obnovi ekonomska saradnja.
U prilog tezi da je organizator predvideo uspesan ishod konferencije, ide sastav ucesnika. U delegaciji iz Beograda, najbrojnijoj u Parizu, samo je profesor dr Jurij Bajec bio iz krugova bliskih Vladi Srbije. Profesor dr Miroljub Labus i dr Ivan Vujacic veoma su angazovani u Demokratskoj stranci Zorana Djindjica, dok je profesor dr Dragan Veselinov predsednik vanparlamentarne Narodne seljacke stranke. Ostali se mogu smatrati nezavisnim ekonomistima, medju kojima je svakako najcenjeniji profesor dr Ljubomir Madzar. Grupu istrazivaca Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, koji inace zestoko kritikuju poteze savezne i srpske Vlade, predvodio je dr Tomislav Popovic, direktor.
Delegacija Hrvatske u svakom slucaju je bila zanimljiva po sastavu. Osim profesora doktora Branka Horvata, inace naucnog direktora ove konferencije, koji je u Hrvatskoj zestok protivnik hrvatskog predsednika dr Franje Tudjmana, tu je bio i profesor dr Stipe Suvar, koji je rado davao intervjue, uprkos tome sto sam sebe naziva „krepanom mackom“. Tu se zavrsava spisak vidjenijih Hrvata, posto je dr Bogdan Denic, iako profesor u Njujorku (ipak u timu sa Horvatom i Suvarom) primetio: „Kakva je to hrvatska delegacija koju predstavljamo Suvar, Horvat i ja!?
U slovenackoj delegaciji bili su profesori Joze Mencinger, Andrej Kumar i Janez Parasnikar, kao i ekonomista Franjo Stibler. Makedonsku je predvodio akademik Ksente Bogoev, a iz Sarajeva je uspeo da se probije profesor doktor Dragoljub Stojanov. Najpoznatiji clan crnogorske delegacije bio je profesor doktor Veselin Vukotic, nekada angazovan u Vladi Ante Markovica.
A okupili su se i bivsi Jugosloveni iz celog sveta: dr Mihajlo Crnobrnja iz Kanade, iz Vasingtona Kori Udovicki koji je sluzbenik Medjunarodnog monetarnog fonda i dvojica sluzbenika Svetske banke, Branko Milanovic i Zeljko Bogetic. Iz Italije su se odazvali profesori Milica Uvalic i Dejan Popovic, a Herman Stambuk je stigao iz Argentine, Zeljka Kozul iz Svajcarske, gde je angazovana u UNKTAD, dr Vladimir Gligorov iz Beca… Siri „balkanski dekor“ cinili su dve Albanke, doktori ekonomskih nauka i jedan Bugarin, njihov kolega.
Medju uglednim zvanicama bio je ser Ficroj Meklin, stigli su i ruski akademici Vladimir Volkov i Aleksandar Jakovlev, balkanolog iz Bolonje Stefano Bjankini, posmatrac iz Grcke Georgis Privilegis, a sam skup je odrzan pod pokroviteljstvom Zana Meteolija, predsednika Ekonomskog i socijalnog saveta Francuske.
Dijalog bez prepreka
U zakljucku skupa ipak se nije probila nota jugo-nostalgije, jer su se ucesnici potrudili da svoje zavrsno slovo ociste od politickih primesa i zadrze cistu ekonomsku logiku. Najveci deo Konferencije odrzan je na srpsko-hrvatskom, ili hrvatsko-srpskom jeziku i nikome to nije smetalo, ukljucujuci i Slovence i jednog ekonomistu sa Kosova, Genca Basotu.
Ipak, zavrsni dokument stampace se i cirilicom i latinicom, na srpskom, hrvatskom, slovenackom, makedonskom, engleskom i francuskom.
Najvazniji zakljucak? To, da se od Evropske unije, koja je sa priblizno 20 procenata finansirala ovaj skup, ocekjuje da pomogne u sprovodjenju neke vrste medjunarodnog (Marsalovog) plana za posleratnu rekonstrukciju balkanskih ekonomija. Nijednog trenutka nije izgubljena iz vida cinjenica da su i susedi nekadasnje Jugoslavije pretrpeli velike stete.
Sta je to sto bi balkanske zemlje uputilo na saradnju? Ekonomisti zakljucuju da su to nedostatak prirodnih, finansijskih i tehnoloskih resursa u novonastalim ekonomijama, kao i brojna ogranicenja u pristupu evropskim i svetskim trzistima. Evropska opcija, postepeno prikljucenje evropskim integracionim tokovima, misle ucesnici skupa, jedina je mogicnost da se prevazidje i zaostalosti iz proslosti i nestabilnost koja je u regionu izazvana neekonomskim ciniocima.
Toliko od ekonomije i ekonomista. A kada je rec o atmosferi koja je vladala medju ucesnicima, bilo je primetno da je rec o odabranom sastavu, o komunikacijama koje su uspostavljane bez ustezanja, kao da nikada nisu ni bile prekidane.
Uprkos neizbeznom naucnickom skepticizmu koji je morao da izbije, bar u neformalnim kontaktima, i iz koga je jasno moglo da se nasluti da Konferencija nije sasvim uspela da eliminise sumnju u svoj, pomalo utopijski karakter, ipak su ekonomisti istakli, da je vise nego dragoceno sto su mogli da razmene misljenja sa nekadasnjim zemljacima.
Sto se medija tice, u Parizu su Konferenciji prisustvovali samo novinari koji ne pripadaju rezimskim sredstvima informisanja, ma o kojoj republici da je rec. Bili su tu, dakle, sve sami „alternativci“, odnosno novinari nezavisnih medija. U samom Beogradu kao da vlada blago odsustvo koordinacije po pitanju ovakvih poduhvata, jer, dok su „Vecernje novosti“ i Tanjug napali Konferenciju i pre pocetka, drzavna telvizija je veoma blagonaklono, na primer, propratila skup predstavnika pravnih fakulteta sa balkanskih prostora, koji ne odudara po osnovnoj ideji, ali zato po mnogo cemu zaostaje za pariskom Konferencijom.
Naucnici su odradili svoje. Njima se ne moze zaneriti ni kada sanjare. Ali, kada se vrate kucama, i o njihovim idejama odlucivace politicari. I tu se moze rasprsiti ovaj jugo-balkanski san.
