Aktuelna vlada Srbije je za minulih petnaest meseci skoro potrošila sve teme obmane javnosti i sada se, kako izgleda, okrenula obmanama u ekonomiji. Iako ključno pitanje svake zemlje i vlade, a posebno Srbije, ekonomija je nekako došla kao poslednja nada u obmanama. Ekonomija je oblast gde su mogućnosti obmane u osnovi veoma male i u suštini svode se na prevare i pljačke, ali Vlada Srbije, ako je suditi prema izjavama i onome šta se stvarno radi, veruje da se i ekonomijom može obmanjivati. Nije samo reč o klasičnim lažima sa zvaničnih mesta nego i o činjenici da je većina poslova ustvari tajna, da je najveći deo onoga šta se planira i radi zabranjeno za javnost. Nikada više medija, a nikada se nije manje znalo šta radi vlast, mada je u Srbiji realnu ekonomiju i industriju odavno zamenila industrija vesti. Ono što se nudi kao ekonomski oporavak je na nivou izdaje same Srbije jer je u suštini reč o produbljivanju modela koji je minulih godina uništio državu i njenu privredu.
Najomiljeniji instrument obmana su takozvane strane investicije, a među njima su glavni hit one koje navodno dolaze iz Abu Dabija. Taj deo obmana je i najzanimljiviji. Da ne ulazimo u to kako se to najednom stvori arapski šeik, kako se tvrdi, veliki prijatelj Srbije i prvog potpredsednika Vlade i na koji način bi on to mogao da spasi Srbiju nego da pogledamo ono šta se stvarno događa. Na primer, sudbina avioprevoznika Jat ervejza i njegovo strateško partnerstvo sa šeikovom kompanijom Etihad, kojim se stvara kompanija pod imenom Er Srbija. To je, tvrdi se, simbol šeikovog prijateljstva i poslovne sposobnosti aktuelne vlade u Beogradu.
Da li je to baš tako? Prvo pitanje je zašto se skoro 70 odsto ugovora sa Etihadom skriva od javnosti i na neki način je tajna. Šta tu ima da se krije ako je sve to tako dobro? Posebno je zanimljiv javnosti nepoznati deo ugovora, koji dozvoljava Etihadu da izađe iz zajedničke kompanije, i to bez ikakvih posledica, što bi u prevodu moglo da znači da bi Srbija u jednom času mogla da ostane bez nacionalnog avioprevoznika, kao što se to desilo Bugarskoj, na primer. Drugo, zašto se ne kaže da Etihad praktično dobija kompaniju jer, iako manjinski vlasnik, on upravlja Er Srbijom, i najmanje milionom i četiri stotine hiljada putnika a da nije uložio ni jednog evra. Za Er Srbiju se, ustvari, podiže kredit od 200 miliona evra od Abu Dabija, čiji je na kraju garant Vlada Srbije, koja je većinski vlasnik. Znači, Etihad nema investiciju.
ODLAZAK JATA U ABU DABI Zašto se od javnosti krije da se direkcija Er Srbije nalazi u Abu Dabiju, a ne u Beogradu. U Abu Dabiju, a ne Beogradu, sede dva prva čoveka te nove kompanije – Dane Kandić, kao generalni menadžer, zna srpski, i njegova desna ruka, Stevan Šipka, ne zna srpski. Samo imenovanje tih šefova, stranaca srpskog porekla, takođe je deo manipulacije javnošću. Zatim, zašto se ne kaže da je u Abu Dabi iz Beograda prebačena i služba finansija, naplate prihoda, a u taj grad je izmeštena i služba reda letenja. Drugim rečima, sedište Er Srbije je u Abu Dabiju, a u Beogradu su samo servisne službe. Nekim ljudima iz Jata je doduše ponuđeno da i oni pređu u Abu Dabi za platu od dve hiljade dolara i plaćen stan ali izgleda veoma malo je zainteresovanih.
Ključni delovi su prebačeni u Abu Dabi. Posebno je važna služba reda letenja jer Er Srbija će, kako izgleda, imati ulogu servisera interesa Etihada, a ne građana Srbije, pa bi se moglo desiti da mnoge linije budu strukturno smanjene, a samim tim i gubitak dosadašnjih putnika kada je reč o Srbiji i Beogradu. Aranžman sa Etihadom za sada Srbiju košta skoro 400 miliona evra, nepunih 200 miliona preuzetih obaveza od Jat ervejza i 200 miliona kredita za novu kompaniju. Etihad nije uložio ništa. Da li je to posao koji može da bude ekonomska perspektiva Srbije i zašto se sve to krije od javnosti, od onih koji sve to plaćaju?
Slično je i sa drugim projektima sa šeikom. Na sva zvona se oglašava kako stiže prvih 100 miliona evra kredita iz Abu Dabija za navodnjavanje. To je u stvari deo kredita od 400 miliona evra koji bi trebalo da bude uložen za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta, i to onoga koji bi u Srbiji šeikove kompanije trebalo da kupe ili samo preuzmu. Znači, Srbija diže kredit od šeika da bi mu pripremila zemljište koje će on kasnije da poseduje. Neverovatno. Ali niko ne govori šta je sa 360 miliona dolara kredita Svetske banke za navodnjavanje, koji već sedam godina stoji neiskorišćen na posebnom računu. Kako to da Srbija sedam godina nije uspela da pokrene bilo koji projekat navodnjavanja, a sada će uspeti. A da ne govorimo o čestim potpisivanjima pisama o namerama, a ne direktnim projektima sa kompanijama iz Abu Dabija.
Sumnje budi i to što je posle isterivanja iz Vlade u igri sa Emiratima ostao i Mlađan Dinkić kao potpredsednik očigledno privatnog Komiteta za saradnju sa Abu Dabijem. Zvanično, prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić kaže da je to zbog toga što njega vole ljudi iz Abu Dabija. Sve su, međutim, prilike da je razlog nešto drugo, da je zadržavanje Dinkića na javnoj sceni u funkciji tinjajućeg političkog rata između predsednika Vlade Ivice Dačića i prvog potpredsednika. Mada, ko zna šta će da se desi jer ima nekih informacija, u velikoj meri pouzdanih, da bi Dinkić uskoro mogao da ode u diplomatiju, u jednu od tradicionalno prijateljskih zemalja. Ako se to zaista desi, a sve je moguće, onda bi se Dinkićev odlazak u diplomatiju mogao protumačiti i kao napuštanje zemlje, a on odlazi jer valjda najbolje zna kakve su ekonomske perspektive Srbije pod ovom vladom.
Tačno je da je Abu Dabi, kao najbogatiji emirat Ujedinjenih Arapaskih Emirata, veliki investitor u svetu, ali on investira u zemlje koje onda kupuju naftu i gas iz Abu Dabija, finansira ustvari sopstvenu privredu, a ne zemlje koje su korisnici tih investicija. Srbija, kao što to pokazuje Etihad, nije izuzetak.
IZ UDŽBENIKA NEOLIBERALIZMA U tom svetlu bi možda trebalo gledati i na neočekivane kontakte sa Bugarskom o ideji izgradnje gasovoda između Bugarske i Srbije, koji su deo upornog odugovlačenja projekta Južni tok, tačnije nastojanja aktuelne vlade da se taj projekat minira. Bugarska, koliko je poznato do pisanja ovog teksta, nema ni gas ni naftu, ali ima Abu Dabi, pa bi se brodovima to moglo dovlačiti do bugarskih luka i onda ka Srbiji. To je izuzetno skup gas, ali to tako ide – ako želite novac, onda morate i da platite. A uz to po želji Zapada izbacujete Rusiju. Tu je ključ mnogih odgovora i besmislenih izjava kako Srbija sa Emiratima postaje čudo ili kako su Emirati sto puta vredniji nego MMF.
Ono što se sada predlaže za ekonomski oporavak Srbije će, kako izgleda, samo još više pogoršati situaciju. To je isti onaj takozvani neoliberalni model koji je uništio ne samo Srbiju nego i moćne privrede onih koji su ga i izmislili. Srbiji se sada nudi još pooštreniji model. Iza fraza o reformama i restruktuiranju javnih preduzeća krije se rasprodaja svega onoga što su generacije stvarale i jedinog što Srbija još ima. Pojačan elemenat je štednja. Kakva štednja? Problem Srbije nije što ne štedi, nego u tome što ne pravi pare. U budžetu Srbije je već najmanje 30 odsto manje prihoda od PDV. Između 30 i 40 odsto je minulih godinu dana opala prodaja benzina. U prevodu, narod nema para.
Zanimljivo je da se u novim ekonomskim merama malo pažnje poklanja reformi bankarskog sistema, a banke su jedan od ključnih problema i uzrok umiranja privrede. Ne, banke se ne diraju, a banke su opljačkale Srbiju. Maše se i šokantnim pričama o velikim subvencijama države. Subvencije jesu velike, ali to nije problem. Problem je kome se daju i kako se troše. U kriznim vremenima država mora da pomogne, i to je sasvim normalno. U Velikoj Britaniji, zemlji surovog tržišnog kapitalizma, subvencije u bruto društvenom proizvodu učestvuju sa 43 odsto a u Nemačkoj sa preko 60 procenata.
U citiranju programa prepisanog iz udžbenika neoliberalne ekonomije, za koji se tvrdi da je projekat obnove privrede, ministar finansija Lazar Krstić je jedino u pravu kada ukazuje da je za oporavak jedan od uslova i ukupan ambijent u društvu. To je, međutim, problem. Taj društveni ambijent stvaraju vlasti, stvaraju političari, a njihov talenat je već više nego očigledan. Politička scena je problem. Aktuelna Vlada najveći deo energije troši, to je valjda svima jasno, na politički rat između predsednika Vlade Ivice Dačića i prvog potpredsednika Aleksandra Vučića. To se, naravno, skoro svakodnevno demantuje, ali trebalo bi se prisetiti poruke Ota fon Bizmarka: Verujte tek kada se demantuje.
Tu je veoma zanimljiv nedavni intervju predsednika Srbije Tomislava Nikolića zagrebačkom Jutarnjem listu, u kojem dovodi u pitanje aktuelnu lidersku ambiciju Aleksandra Vučića izjavom da se on nije sam stavio na čelo borbe protiv korupcije, nego ga je on (Nikolić) postavio na to mesto. Uz to, predsednik Nikolić, tvrdi da predsednik Vlade Dačić sve radi u konsultaciji sa Vučićem sugerišući da je eventualni Dačićev greh i Vučićev. To zaoštrava politički rat unutar Vlade, koji praktično onemogućava stvaranje pozitivnog društvenog ambijenta i javni život svodi na lične ambicije, što onda urušava ključne institucije društva. A bez stabilnih institucija nema ni obnove privrede ni željenih investicija.
Kako sada izgleda, teško je očekivati skori ekonomski oporavak. Umesto gubljenja vremena obmanama sa novim-starim projektima, Srbiji je pre svega potreban istinit popis stanja, kao u stečaju. Srbija je ustvari već u stečaju, što priznaje i prvi potpredsednik izjavom da se zemlja nalazi pred bankrotstvom. Samo kada se zna tačno stanje, bez obzira kakvo je, mogu se praviti planovi i projekti oporavka. Sve drugo su obmane i, konačno, izdaja zemlje.
