Prelaskom na savremeni, elektronski nacin poslovanja i razvojem informatickih tehnologija Jugoslavija i druge balkanske zemlje uspele bi da znatno snize troskove, poboljsaju privredne aktivnosti i zauzmu povoljnije mesto u medunarodnoj podeli rada. Glavni „adut“ nase zemlje su sposobni ljudi i dosta dobri infrastrukturni uslovi. Nedostaje nam pravni okvir (mada se ocekuje donosenje Zakona o elektronskoj trgovini sredinom godine, a u pripremi je i Zakon o digitalnim potpisima), ali i tehnicka podrska. Prema nekim procenama, svega desetak odsto Jugoslovena raspolaze racunarima, a svega tri odsto koristi Internet. Situacija bi, medutim, i kod nas mogla uskoro da se promeni, s obzirom da se cene kompjutera iz godine u godinu smanjuju (sa 2.000 dolara u 1996. na manje od 800 dolara u 2000) a pristup Internetu je jevtiniji, u mnogim zemljama cak i besplatan. Koliko zaista kosta gubitak od nekoliko sati nedeljno po postama i bankama, da bi se platili racuni, podigla gotovina ili novac promenio vlasnika u nekoj drugoj poslovnoj transakciji?
Koliko kosta nepotrebno visednevno cekanje kamiona i cisterni na granicnim prelazima? Sigurno, mnogo vise nego sto se moze knjigovodstveno iskazati ili uracunati kao „prihvatljiv trosak“ vremena i para.
Zato su razvijene zemlje sveta uveliko presle na bespapirno poslovanje, u kojem se svi dokumenti razmenjuju elektronskim putem, posredstvom medunarodno usvojenih standarda i procedura. Skorasnja studija Ekonomske komisije UN za Evropu pokazuje da je ovaj nacin poslovanja ne samo hiljadu puta jevtiniji od klasicnog i neuporedivo brzi, vec i uklanja mogucnost greske, nesporazuma ili zlonamernih manipulacija. Narocito je pogodan za mala i srednja preduzeca jer im omogucava ravnopravan pristup globalnom trzistu i olaksava utakmicu sa velikim multinacionalnim kompanijama.
U SAD – cetiri biliona dolara na dan
Prema jednom istrazivanju, koje je nedavno u beogradskom sedistu Evropskog centra za mir i razvoj Ujedinjenih nacija predstavio Pol Kaningam, iz Medunarodne korporacije za informaticki menadzment (Dablin, Irska), ista bankarska transakcija koja se obavi „peske“ u nekoj poslovnici kosta jedan dolar, preko bankomata kosta 0,1 dolar, a elektronski, preko Interneta, svega 0,01 dolar! Otuda je jasno zasto je obim elektronskog bankarstva, recimo u SAD, sa sest odsto u 1998. godini premasio polovinu ovih aktivnosti u poslednjim danima 20. veka, da bi, prema procenama strucnjaka, u naredne tri godine obuhvatio 86 odsto bankarskog poslovanja. Broj banaka koje nude „on lajn“ usluge preko svojih veb-sajtova u istom razdoblju ce porasti sa oko hiljadu na gotovo 16.000.
Do 2003. godine, kazuju druge prognoze, broj personalnih racunara povecace se na 600 miliona u svetu, pored ostalog i zahvaljujuci padu njihovih cena (sa oko 2.000 dolara 1996. godine na ispod 800 dolara pocetkom ove), uz vise od dve milijarde pristupa Internetu. Dodatno, vecina razvijenih zemalja je drasticno pojevtinila pristup Internetu ili ovu uslugu cak ucinila besplatnom.
Vise od pola miliona preduzeca sirom planete, i to oko 50 odsto iz SAD, 35 odsto iz Evrope i petnćstak odsto iz jugoistocne Azije vec koristi standardizovane elektronske dokumente u svom poslovanju, navodi Dubravka Komanovic, generalni sekretar YUEDI, Jugoslovenske asocijacije za elektronsku razmenu podataka. Medu ovim firmama je, na zalost, mali broj onih iz jugoistocne Evrope, dakle i iz Jugoslavije.
Zemlje ovog regiona uglavnom jos rade na izgradnji zakonske i tehnicke infrastrukture za prelazak na elektronski nacin poslovanja, usaglasene sa medunarodnom, a posebno regulativom Evropske unije. Najdalje se odmaklo u oblasti bankarstva i finansija (unutrasnji i medunarodni platni promet, berze), a najmanje u stvarima koje ce uz pomoc racunara i digitalne tehnologije olaksati zivot obicnim ljudima, pocev od masovnog koriscenja „pametnih“ (smart) kartica i bankomata pa do izmirivanja racuna i kupovine „iz fotelje“. Poredenja radi, navedimo da je samo u SAD vrednost naloga koji se elektronskim putem razmenjuju dostigla oko 4.000 milijardi dolara dnevno!
– Internet jos nema pravu poslovnu namenu u Jugoslaviji, elektronska trgovina je jos u zacetku, a vecina preduzeca svoje veb-sajtove koristi vise iz pomodarstva nego za stvarnu komunikaciju sa stranim partnerima. To i ne cudi ako se uzme u obzir da svega desetak odsto domaceg stanovnistva raspolaze racunarima, a svega tri odsto koristi Internet – primecuje dr Predrag Bjelic iz Instituta za medunarodnu politiku i privredu.
Dodatna „otezavajuca“ okolnost, uz nizak standard gradana koji sebi ne mogu da priuste licni kompjuter i zastarele opreme i softvera koji koristi domaca privreda, jeste nedostatak odgovarajuceg pravnog okvira za elektronsku (poslovnu) komunikaciju. Zakon o elektronskom poslovanju u Jugoslaviji jos ne postoji, mada se rad na predlogu takvog dokumenta, zapocet pre par godina u Saveznom zavodu za informatiku, uz angazovanje i svih relevantnih strucnjaka iz drugih ustanova, privodi kraju. Njegovo donosenje se ocekuje sredinom godine.
U pripremi zakon o digitalnim potpisima
– U pripremi je i Nacrt zakona o elektronskim (digitalnim) potpisima, koji bi trebalo da usvoji Savezna vlada kao prvi korak ka „ozvanicenju“ elektronskog nacina poslovanja u zemlji. Ovo je vazno zbog utvrdivanja validnosti potpisa pred sudom ili arbitrazom, za koji bi potvrdu o verodostojnosti izdavalo nadlezno sertifikaciono telo (NBJ). U izradi ovog dokumenta koriscena su iskustva ostalih evropskih zemalja, pre svega Slovenije i Irske – objasnjava dr Jelena Vilus, profesor uporednog prava i specijalni savetnik Evropskog centra za mir i razvoj za oblast elektronske trgovine.
Nasa sagovornica, inace autorka nedavno objavljene knjige „Elektronsko trgovacko pravo“, ukazuje da su takode koriscena resenja UNCITRAL-a (Komisije UN za medunarodno trgovacko pravo) kako u zakonskom regulisanju digitalnog potpisa, tako i u oblasti elektronskog prenosa sredstava, odnosno elektronskog placanja, ali i pravila Medunarodne trgovinske komore o stend-baj akreditivima i Konvencija UN o nezavisnim garancijama. Kod nas se primenjuju, doduse u ogranicenom obimu, i medunarodni dokumentarni akreditivi koje je za potrebe elektronske razmene standardizovanih dokumenata doneo CEFACT, Centar za olaksavanje procedura i prakse u oblasti uprave, trgovine i transporta pri Ekonomskoj komisiji EU za Evropu.
Sto pre Jugoslavija i Balkan prihvate „tehnologiju 21. veka“ i svoje zakonodavstvo i prakticno poslovanje prilagode zahtevima elektronske komunikacije, tim pre ce se ukljuciti u jedinstveno evropsko trziste i naci svoje mesto u medunarodnoj podeli rada, istice dr Jelena Vilus.
O znacaju brzeg prelaska na novi, elektronski nacin poslovanja u ovom delu Evrope, a narocito u Jugoslaviji, veoma ilustrativno govori primer Irske. Ova zemlja je do pre dve decenije bila jedna od najsiromasnijih, a onda se opredelila da iskoristi pamet i sposobnost svojih ljudi i usmeri ih na razvoj savremenih informatickih tehnologija. Danas je nacionalni dohodak u Irskoj medu najvisima u Evropi, istice Pol Kaningam. On smatra da bi i Jugoslavija mogla veoma uspesno da pode istim putem, jer ima dobre informaticare i solidnu podlogu za razvoj ove vrste proizvodnje. Prelazak na elektronsko poslovanje i uspesno ovladavanje informatickom tehnologijom otvorilo bi nam „virtuelnu“ kapiju za svetsko trziste mnogo efikasnije nego bilo koja druga vrsta napora.
Znacajnu pomoc „informatickom napretku regiona mogla bi da pruzi specijalizovana Agencija za elektronsko poslovanje u Jugoistocnoj Evropi (u osnivanju) ciji direktor je Pol Kaningam, a inicijator Evropski centar za mir i razvoj UN i koja bi za rad „na terenu“ okupljala strucnjake iz Irske, Škotske, Engleske, Nemacke, Italije, Ceske, Grcke i Slovenije.
