Zemlja koja se ponosi demokratijom, dobija u poslednje vreme žestoke šamare sa raznih strana sveta zbog preoštre politike u oblasti proterivanja stranaca koji su izgubili boravišni status. Takvu politiku kreiraju vodeće ličnosti konzervativnih stranaka tražeći podršku sunarodnika preplašenih od konkurencije došljaka. Švajcarska se zato i našla na meti i specijalnog izvestioca UN-a čileanca Klaudija Grosmana. On joj je oštro zamerio zbog nacrta zakona kojim bi bilo odobreno da policija prilikom sprovođenja kandidata za proterivanje koristi i mere prinude. Grosman je posebno spomenuo tzv. taser (pištolj za smirivanje elektrošokom), pendreke i lisice, a Komitet za borbu protiv nasilja je saopštio da je reč o oruđima koja su u mnogim zemljima na listi sredstava za mučenje, uz podsećanje da je Švajcarska 1986. godine potpisala Konvenciju UN-a za borbu protiv prinude u mučenja.
Ispostavljaju račune
Švajcarska je i na ovom terenu potvrdila da je krajnje racionalna zemlja. NJena vlada je nedavno odlučila da izdatke za izdržavanje azilanata i izbeglica uračuna u ukupan iznos pomoći za razvoj zemalja odakle potiču ti ljudi. Istovremeno je odbila zahtev UN-a da kao bogata zemlja poveća pomoć Trećem svetu.
Nedavno je još žešća kritika stigla na račun vlade u Bernu od strane Ministarskog komiteta Evropskog saveta. „U Švajcarskoj ljudska prava uživaju visok nivo poštovanja, ali u politici prema azilantima ima još mogućnosti za poboljšanje“, navodi se u optužujućem izveštaju komesara za ljudska prava Alvara Gil-Roblesa. On je u decembru boravio u Švajcarskoj i na 52 stranice izveštaja izneo sijaset kritika: od načina na koji se ispituju kandidati za azil, uključujući karantin na granici u kojem 48 sati drže one koji ne pokažu (ili su uništili) pasoš, preko skraćenja rokova za žalbe onih koji su odbijeni (sa 30 na samo 5 dana), do prebrzog proterivanja tih ljudi u zemlje porekla.
Komesar je od švajcarskih vlasti zahtevao i zvaničan stav o položaju stranaca bez papira, kojih, prema procenama, ima gotovo 100.000.
Strah od došljaka
Švajcarsku i psihologiju njenih na 7,4 miliona stanovnika, možda i treba razumeti, jer 1,5 miliona stranaca mora da bodu oči. U nekim gradovima, poput Ženeve, došljaci već čine gotovo polovinu lokalnog stanovništva.
Vlada u Bernu je odbacila ove kritike, iako se s njima složila i međunarodna humanitarna organizacija Amnesti internešenel, uz objašnjenje da svaki kandidat za azil ili ilegalni doseljenik ima pravo na potpun zakonski postupak tokom rešavanja budućeg statusa.
Zlostavljanja, primena nasilja, uvrede – to je spisak grehova švajcarskih policajaca prema neželjenim došljacima iz grupacije izbeglica i azilanata koji tek stižu u Švajcarsku ili su određeni za izbacivanje, smatraju humanitarci iz Amnesti internešenela. Vlada je priznala samo da postoje izvesni nedostaci, ali nije najavila nikakve ustupke.
Najnoviju glavobolju donelo je otkriće, tačnije procena, da u zemlji živi gotovo 100.000 ilegalaca. Ti ljudi bez papira žive i rade tiho, u senci, izbegavajući bilo kakav kontakt sa vlastima koje bi ih rado pronašle i proterale. Kažu da ilegalci žive isključivo u gradovima jer su tu manje primetni, da su savesni – uvek kupuju kartu u javnom prevozu, jer bi ih švercovanje koštalo izgona iz zemlje, da ulicu prelaze samo na zeleno i da stalno strepe od svake kontrole ili zvaničnog obraćanja.
Crkveni azil
U poslednje vreme u modu je ušao tzv. crkveni azil. Kandidati za proterivanje koji su iscrpili sve legalne mogućnosti da ostanu u Švajcarskoj, poslednje skrovište nalaze u crkvama. Policiji je zabranjeno da ide iza oltara, ali sme da pretresa zgrade crkvenih opština i ako tamo pronađe došljake sa liste za izgon odvodi ih pravo na aerodorom.
Šef Saveznog ureda za izbeglice i migrante, Eduard Gnesa, smatra da među ljudima bez papira ima i mnogo odbijenih azilanata koji su posle uručivanja rešenja za obavezan povratak kući – nestali i prešli u ilegalu.
Švajcarska je strogom politikom prema došljacima uspela da u velikoj meri smanji raniju stopu doseljavanja azilanata. U poređenju sa stanjem pre desetak godina, „zemlja satova“ kao da je opustela, bar kada je reč o neželjenim strancima koji dolaze iz ekonomske nužde, ali to pokušavaju da prikriju političkim razlozima. U prvom kvartalu ove godine u zemlji je registrovano 17 odsto manje zahteva za azil nego lane u istom periodu.
Do koje mere su kantonalne vlasti, koje i kreiraju politiku u mnogim oblastima, spremne da primene mere prinude i tako ovim nevoljnicima umanje draž o(p)stanka u Švajcarskoj, pokazuje i primer iz kantona Soloturn gde je zabranjeno lečenje odbijenih azilanata. Savezni sud je kasnije morao da poništi ovu meru, ali je ostao opor ukus nedemokratskog u zemlji koja se diči svojim slobodama. Pokazalo se da odbijeni azilanti i ratne izbeglice uopšte nisu zloupotrebljavale pravo na zdravstveno osiguranje i ugrađivale veštačke kukove na račun domaćih osiguranika, kao što se tvrdilo, pa se pokazalo da se Švajcarska obrukala potpuno nepotrebno.
