EMIR KUSTURICA O DEMONTAŽI TRADICIONALNE SRBIJE
TRANZICIJA JE OTIMAčINA
• Korporativni kapitalizam ruši sve ispred sebe i zapravo nas vodi u totalitarni režim, kaže dobitnik francuskog Ordena viteza reda umetnosti i književnosti
Ime Emira Kusturice se ponovo našlo čak i u novinama čiji urednici ne mogu očima da ga vide. Morali su da zabeleže da je u Parizu na svečanosti u Ministarstvu kulture francuske vlade Kusturica primio orden viteza reda umetnosti i književnosti, najviše priznanje francuske države u tom domenu.
Nisam pravoslavni fanatik
Nije političko korektno – ali javnost se dugo bavi vašim krštenjem, prelaskom u pravoslavlje…
– Da bih prešao s jedne religije u drugu morao bih da pripadam ovoj prvoj, a kako sam ja prethodno bio čovek bez religioznih predznaka nema govora o bilo kakvoj religijskoj konverziji. Na praškoj Akademiji lepih umetnosti dve godine sam izučavao Stari zavet i to pismo mi je bilo bliže nego što je Kuran bio bliži bilo kojoj od mojih nena. Prvo, mislim da je tu presudno što sam Stari zavet čitao na srpskom jeziku, a moji preci su morali da čitaju na arapskom i najčešće nisu znali šta izgovaraju. Dakle, nije bilo reči o prelasku sa islama u pravoslavlje, posebno ne na način na koji su sarajevski „Dani“ krivotvorili moj intervju „NJujork tajmsu“ povodom filma „Život je čudo“. Oni su napisali lažni naslov tog intervjua. „Od sekularnog muslimana do pravoslavnog fanatika“. Niti sam ja pravoslavni fanatik niti je iko mogao da bude sekularni musliman. Musliman ne može biti sekularan.
„Nin“ je nedavno u razgovoru sa Kusturicom nedavno – pre nego što mu je dodeljen orden – posvetio pet strana. Na početku, „Nin“ piše:
Kao čovek koji uživa ogromno poštovanje u Kanu i selima oko Mokre Gore, koji radije za filmove angažuje naturščike iz Šargana nego ozbiljne svetske zvezde koje mu se nude, Emir Kusturica je stekao veliki broj neprijatelja u beogradskoj eliti, koja oduvek neuspešno želi da postane priznata na Zapadu a pobegne od ruralne Srbije. Kusturica im deluje kao ozbiljna opasnost, kao crna tačka pucanja svih teorija kako su srpska tradicija i Evropa zauvek nespojive, kao model uspeha koji neće nikada doživeti i podsetnik za poreklo i korene od kojih nikada neće pobeći.
Bećković kao merilo štetnosti
– Imam jednu jedinu temeljnu ideju u svom životu a ona se zasniva na tom očuvanju identiteta, pre svega kulturnog, koji uopšte ne ugrožava druge i zato mi je nepodnošljiva i opasna ta njihova ideja predstavnika nevladinih organizacija koja govori o superiornosti Amerikanaca. Kada je Boris Tadić rekao nekoliko poštenih rečenica o Kosovu, i kada je pustio suzu, odmah se u „Vremenu“ pojavio komentar u kome se otprilike kaže taman smo pomislili da imamo pristojnog predsednika, kad iza njega iskače Matija Bećković. Zamislite narod u kome se jedan od najvećih umetnika uzima kao merilo štetnosti, kao osoba sa kojom predsednik ne sme da ima ništa zajedničko.
Prenosimo delove intervjua
– Kada se u Srbiji u centar pažnje postavi srpski domaćin kao kočničar napretka, ja to čitam kao ideju rušenja onoga koji stvara viškove. Tranzicija je specifičan vid otimačine a progres je poseban vid zločina, dok je korporativni kapitalizam kao veliki starozavetni povodanj koji ruši sve ispred sebe i zapravo nas vodi u totalitarni režim. Demokratiju kao lipsalog konja u Srbiju uvoze mali vazali koji se bore protiv domaćina i njegovih viškova. Oni su manekeni korporativnog kapitalizma odeveni u nevladine organizacije. Liče na prave heroje, udaraju pesnicom o stolove, prizivaju progres, smeta im tradicionalna Srbija. Oni zapravo glume hrabre momke, pošto je lako biti hrabar kada iza tebe stoji Pentagon. Meni to sve liči na jednu anegdotu koju je izgovorio Zuko DŽumhur kada su ga u Avganistanu pitali: Ko ste vi, a on im je odgovorio: ja sam em Musliman, em turista. A ovde se pojavljuju ljudi koji govore: Em Srbin, em globalista. Plašim se da jedno drugo isključuje.
Mera za glupost
– Nikad svet nije bio napetiji, od polonijuma koji hara Londonom, do sukoba u Palestini, rata u Iraku, ali se to ne primećuje u filmu jer je postao ružna, odvratna industrija koja zapravo pomaže korporativnom kapitalizmu da demokratiju prevede na jezik totalitarnog društva. svaki film koji dođe iz Holivuda je mera za glupost. Nesreća je što se taj koncept prenosi u Srbiju. Nekad je srpski film imao pola miliona, 700 hiljada, 800 hiljada gledalaca. Ministarstvo kulture treba da zaštiti domaći film tako što će jednu trećinu karata od holivudskih, komercijalnih filmova odvojiti za domaće.
– Moj problem i sa Zapadom i sa Srbijom je što me svaki put kad stižem sa Zapada u Srbiju postavljaju u veštačku dilemu. Da li da postanem istomišljenik Harolda Pintera i Biljane Srbljanović. Na Zapadu se naviknem da živim sa istinom koju izgovara Harold Pinter koji na mesto ratnih zločinaca prvo stavi Tonija Blera i DŽordža Buša, prateći ideju da ova dvojica generišu svetsku volju i da im tako pripada takva optužba, a Biljana Srbljanović nas podučava kako su zločinci, zapravo, uglavnom Srbi.
