Ilija Lubarda Lunjo, rođen podno Cetinja, magistar bibliotekarstva na Kolumbijskom univerzitetu, punih 46 godina bio je politički emigrant u SAD! Kako nam je i lično u razgovoru rekao, njegov mladalački bunt protiv komunizma i Titove epohe u staroj Jugoslaviji nije bio toliko ideološki ostrašćen, koliko opterećen stradanjem srpskih nacionalnih interesa i pravoslavlja. – To me je navelo da postanem antikomunista – priseća se danas nekih davnih vremena gospodin Lubarda. – Još kao dete sam shvatio da ne želim da budem žrtva njihove prakse i ideologije. Nisam želeo da prihvatim da nam istorija počinje sa sedam ofanziva i da se radi na štetu Srba i pravoslavlja… Njegovo lično nacionalno-političko sazrevanje nekako se poklopilo sa studentskim demonstracijama s kraja daleke 1954. godine u beogradskom Studentskom gradu tek što je stigao iz Crne Gore u Beograd. Bio je student druge godine ekonomije… – Nisu to bile nikakve dirigovane demonstracije, već spontani mladalački bunt. I, moram to da kažem, nisam ja bio nikakav vođa, mada sam bio osuđen na kraću zatvorsku kaznu. I, što je bilo posebno interesantno, posle odležane kazne nisam smeo da napuštam Beograd bez odobrenja ondašnjeg Osmog odeljenja Udbe za grad Beograd! Tako sam obeležen kao protivnik socijalizma i tekovina revolucije, što ja u suštini nisam bio, jer sam bio isuviše mlad za jednu, u to vreme, tako tešku kvalifikaciju… Time je bio trasiran životni put Ilije Lubarde. Snaga mladalačkog bunta i usađena vera u svetovne i duhovne sposobnosti sopstvenog naroda nosili su ga u beli svet sve do današnjih dana. Kao neprijatelj Titove Jugoslavije, bez pasoša, ilegalno beži u inostranstvo. Prvo u Nemačku, gde dobija politički azil, a vrlo brzo zatim odlazi u Ameriku, gde se školuje i postaje cenjen i iznad svega aktivan u našim svim antikomunističkim organizacijama i poduhvatima toga doba! Zašto baš Amerika? – Imao sam pogrešno mišljenje, jer sam znao da je Amerika nešto veliko! Bilo je veoma teško, jer sam prvo morao da naučim jezik radi školovanja… I nisam siguran da sam je i danas, posle toliko decenija, upoznao. Teško je upoznati jedan kontinent! Postao sam odmah politički aktivan. Postao sam član Crkvenog saveza i drugih srpsko-kulturnih društava, bio vrlo aktivan kroz organizaciju SNO (Srpska narodna obnova), imao najrazličitije kontakte s najznačajnijim političarima toga doba… Dosta teško, ali pratili smo i našu štampu, osluškivali šta se piše i priča o našoj zemlji… Naravno, niste mogli da dolazite u Jugoslaviju. Da li se znalo gde ste emigrirali? – Naravno da su znali! Otišao sam ilegalno, ali su znali gde sam i siguran sam da su imali i moju adresu stanovanja i sve drugo… Mogli su me naći u svako doba! Da li se američka štampa i javnost bavila Titovom Jugoslavijom, odnosno, da li je podržavala srpske organizacije na svom tlu? – Vrlo retko! Do pre 15 godina, recimo, Njujork tajms je veoma retko pisao o Srbima i uglavnom se dodvoravao Titovom režimu. Mada smo mi u Americi bili dosta respektovani od strane domaćih političara, jer smo bili ipak deo zajedničkog antikomunističkog bloka, počev još od Huvera i planova CIA… Ali, kad su počeli ratovi na tlu stare Jugoslavije, štampa je počela da piše samo negativno o Srbima i Srbiji, dok su nas političari odjednom počeli da izbegavaju! Utisak je da je Amerika uvek imala negativan stav prema Srbima i Srbiji, mada najnoviji potezi Bušove administracije (između ostalog, dodela ordena generalu Draži) ukazuju da se i to konačno menja… – Tačno! Američka spoljna politika od 1943. godine, otkad su okrenuli leđa pokretu Draže Mihailovića, radi protiv interesa srpskog naroda! Tek sada se pojavljuju novi vetrovi poboljšanja, što naša vlada mora da iskoristi! Zašto je to tako bilo? Da li ste kroz svu dosadašnju političku aktivnost i kao visokoobrazovan čovek, školovan u Americi, ipak odgonetnuli tu tajnu? – To je tema koju je teško u par rečenica objasniti. Moje je mišljenje da su prihvatili licemeran, pokvaren stav Britanije, koje im je odavno nametnut! Takozvana kembrička struja, pobornik komunističke propagande, nametnula je takav stav Americi prema Srbima i pravoslavlju uopšte… Preko Kaira i Hjumana stavili su veto na zbivanja u SFRJ, filtrirajući i vesti za Bi-Bi-Si, tako da su objavljivali sasvim suprotno od dešavanja u Titovoj Jugoslaviji. Admiral Amstrong je u Njujorku govorio o štetnom delovanju po nas „kembričke grupe“, što je dovelo do zvaničnog okretanja Brozu i izigravanju četničkog pokreta… Ruzvelt je smatrao da čerčil brine o toj teritoriji na osnovu izveštaja britanskih generala. General Aleksander je smatrao da iskrcavanje saveznika u Drugom svetskom ratu ide preko Jugoslavije, ali… Šta je vama onda preostajalo u takvim okolnostima – da delujete politički, ali i praktično… – Glavni cilj emigracije bio je dokazivanje pogrešnog stava američke politike prema Srbima, zatim očuvanje tradicije i vere i jedinstva srpskog naroda. A, praktičan rad je počeo 1972. godine, ali o tim detaljima ipak nije uputno ni sada pričati… Da li ste zbog toga imali problema s američkim zakonima? – članovi SNO su radili u okviru postojećih zakona, tako da nismo imali problema. Ona je, s obzirom na to da je bila osnovana daleke 1908. godine, a potom je Mihailo Pupin obnovio 1942. godine, bila glavni stub okupljanja svih naših u Americi. Imala je svoj „operativni“ ogranak SOPO, koji je ipak bio usaglašen s američkim antikomunističkim načelima… Kada ste uspostavili prve kontakte s našim opozicionarima iz Jugoslavije? – To se desilo tek 1972. godine, kada su napravljeni prvi ozbiljniji kontakti s političarima iz matice… Mi smo bili osnivači i SPO u Americi, i to pre ikakvih političkih organizovanja u zemlji, odnosno Staroj Pazovi. Mislim da je to bilo 1988. godine. Srpska antikomunistička emigracija je prihvatila ljude iz otadžbine, Vuka Draškovića, na primer. Lično, svideo mi se, bez obzira na to što nije poticao iz četničke porodice. Vuka smo u početku i finansijski pomogli. A, u Njujorku, Klivlendu, čikagu i Torontu su osnovani prvi odbori SPO! Predsednik SPO u Njujorku bio je moj dugogodišnji prijatelj Boško Radonjić, dok sam ja bio predsednik objedinjenih svih odbora. To je bio jedan široki antikomunistički pokret. Tek kasnije je nastala stranka SPO… Ljudi poput gospodina Ilije Lubarde i pored rušenja komunizma ne smatraju da je njihova višedecenijska misija okončana. Zato su sada tu, posle mnogo godina, da pomognu razvoju novog društva, koje se i njima baš ne čini da korača putevima demokratije i progresa za srpski narod…
Prvi dobitnik nagrade „Dragiša Kašiković“ Ilija Lubarda je inače dobitnik prve nagrade za životno delo Matice iseljenika pod imenom Dragiše Kašikovića, jednog od najpoznatijih i najsposobnijih srpskih emigranata u SAD koji je ubijen pod još nerazjašnjenim okolnostima u kancelariji SNO 1977. godine! Ondašnje vlasti u SFRJ pokušale su da to ubistvo pripišu četnicima, što je bila klasična komunistička podmetačina! Ove godine gospodin Lubarda došao je u rodnu zemlju, kako bi kao prvodobitnik uručio ovogodišnje priznanje Nikoli Živkoviću, piscu, esejisti iz Berlina…
„Sinje kukavice“… Kako Srbi u Americi ocenjuju stanje u Srbiji i Crnoj Gori? – Više nema onog višedecenijskog straha kod ljudi od posete otadžbini! Ogromne su promene, ali ne ide se željenim napretkom! Žalosno je da se stranke u zemlji ne mogu usaglasiti ni po pitanju vođenja spoljne politike, što je za nas u tuđini najbolnije. Ne osporavam im patriotizam, ali zameram na načinu kako ga ispoljavaju i deluju… Mi smo decenijama bili “ sinje kukavice“ u borbi protiv Titovog režima. Vreme će pokazati da li ova zemlja korača pravim putem…
Šef Udbe sa 12 godina! – U podmetanjima protiv mene, ondašnja Udba nije birala ni načine ni sredstva! Kad su me povodom jednog događaja u Ohaju ispitivali službenici Ef-Bi-Aja, čudili su se jednom podatku koji je bio u dosijeu – da sam bio šef Udbe na Cetinju! Pošto sam rođen 1935. godine, onda nikako nisam mogao sa 12 godina da budem to što su mi „oni“ podmetnuli…
