Crkva je sira od lokalne zajednice, za nju ne postoji ova ili ona partija, za nju postoji samo covek, odnosno ikona Bozja koja je u coveku, i zbog toga se Crkva ne moze priklanjati ovoj ili onoj partiji ili ideologiji.
GOVORITI o sebi u najmanju ruku je neblagodarno. Kakvog je vladiku narod Sumadije dobio, verujem da ce sam moci da proceni, a glas naroda je, kaze se, i glas Bozji. Jedino sto mogu kazati jeste da sam covek koji je dao zavet Bogu, Crkvi i narodu, da cu im posluziti na spasenju, i da cu uloziti sve svoje snage kojima budem raspolagao i kojima me Bog bude obdario, da ono sto sam primio od Crkve – a primio sam mnogo blagodacu Bozjom – ako ne mogu da uvecam, bar da ne umanjim.
Ovako je na nase zapazanje da Kragucani i Sumadinci sa zanimanjem iscekuje da saznaju kakvog su vladiku dobili, odgovorio novi episkop, Njegovo preosvestenstvo g. Jovan (Mladenovic). Posle ustolicenja na tron sumadijskih episkopa, koje je bilo 1. septembra, on je svakodnevno zatrpan mnogim duznostima, ali je odvojio deo vremena i za razgovor za „Nezavisnu Svetlost“.
NS: Nasledjujete vladiku Savu, ugledno ime u nasoj Crkvi. Mnogi ce Vas, narocito ovde u Kragujevcu, porediti sa njim. Kako na to gledate?
EPISKOP JOVAN: Zaista nasledjujem umnog episkopa koji je zaorao duboku brazdu. Uz to njegovo episkopovanje ne moze se samo ograniciti na srpsku crkvu i na Sumadijsku eparhiju, on je mnogo siri od toga, sto je pokazao svojim zivotom i radom. Niko nije nezamenljiv u ovom svetu, samo je Bog nezamenljiv, ali je sigurno da nije lako naslediti vladiku Savu. Ipak, verujem da ce bogato iskustvo koje je ostavio iza sebe pomoci i meni, bar da ono sto je do sada bilo svetlo sada ne zatamnim.
NS: Episkopska sluzba je delanje „u sred zivotne tastine“, kako se cesto kaze u Crkvi. Cini se da drustvo danas, u postkomunistickom periodu, ima neka nova ocekivanja od Crkve i srpskih episkopa, a pre svega ocekuje da cuje njihov glas u politici, ocekuje da se angazuju u lokalnoj zajednici – Crkva i episkopi su im potrebni kao „partneri“. Kako cete se nositi sa tim?
EPISKOP JOVAN: Crkva je namenjena svim ljudima dobre volje, naravno onima koji zele i hoce da cuju glas Crkve. Ona nikome ne namece sebe, ali kao brizna majka svakoga prima na svoje krilo. Krilo Crkve je ogromno, siroko, toplo. Cilj Crkve jeste privodjenje bogolikog naroda Bozjeg, kroz svetu liturgiju, u zajednicu Carstva Nebeskog.
Sigurno da narod ocekuje glas Crkve. To je i prirodno. Ako posmatramo istoriju srpske Crkve, koja je s pravom nazvana narodnom, jer nije ostavljala narod ni u najvecim tragedijima, cak i u vremenu kada nije bilo drzave, onda je razumljivo sto taj narod ima potrebe da cuje njen glas, koji je opet glas Sina Bozjeg. A on kaze: „dodjite svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti.“ Zaista, ako je ikada potrebno covecanstvu, potrebno je u ovom vremenu, da cuje taj glas utehe u silnim nedacama i mukama koje su ga snasle, u duhovnim, a i drugim problemima.
Crkva je sira od lokalne zajednice, za nju ne postoji ova ili ona partija, za nju postoji samo covek, odnosno ikona Bozja koja je u coveku, i zbog toga se Crkva ne moze priklanjati ovoj ili onoj partiji ili ideologiji. Ona ne deli svoju decu, vec tezi da ih ujedini, mada se oni stalno razjedinjavaju iz ko zna kakvih sve ideja, principa… Crkva pokusava da nas nauci da smo mi jedno – jedna porodica, ne bi li sto vise u nas bio uliven osecaj za zajednicu.
Sto se tice „partnerstva“, sigurno da Crkva ne moze da se izoluje, niti sme da bude izolovana, prema tome ni ja ne vidim svoju izolaciju iz drustvenog sistema. Naprotiv, ja sam covek koji je naucio da saradjuje. To me je naucila moja sveta Studenica.
Dakle, odazivacu se svakom ko bude hteo da cuje glas episkopa sumadijskog ili glas Crkve, gde god me budu pozivali, ali, naravno, gledajuci uvek ugled Crkve kao zajednice Bozje. Ne mogu se pojaviti tamo gde nema svesti ni o Bogu ni o Crkvi, to jest – hocu i tu, ali da to ne bude na kompromitovanje Crkve. Primacu i verujuceg i neverujeceg i znati dokle se moci ici i za njihovo dobro i za dobro Crkve. NS: Cini se da se u Srbiji povratila napetost izmedju Crkve i drzave, za koju se verovalo da je jedno vreme popustila. Mislite li da rad jednih i drugih moze uzajamno da se dopunjava?
EPISKOP JOVAN: Ne mogu mnogo da govorim o toj napetosti, jer nisam neko vreme ziveo u zemlji, ali znam da ako Crkva i drzava ne saradjuju nece biti dobro ni jednima ni drugima. Problem je nastao jos u onom vremenu kada su zamenjene vrednosti, kada smo ono sto je bilo prvo na lestvici obezvredili i potisnuli. Stotine godina nas srpski narod je gledao kako da se nacionalno osamostali, s obzirom da smo bili pod mnogim ropstvima. Tu je bila i ideja o drzavnosti. Medjutim, svemu tome je prethodio stav Svetog Simeona Mirotocivog – Stevana Nemanje, da je drzava telo, a Crkva dusa i da telo bez duse ne moze da zivi. Kada je tu doslo do razmimoilazenje, izgubilo se saglasje Crkve i drzave. No one ce i dalje saradjivati neminovno. Naravno, niti Crkva treba da pretenduje da bude drzava, niti drzava treba da bude Crkva, ali zna se sta je starije, starija je vera, iz nje je proistekla drzava.
NS: Moralizam je neka vrsta prirodne istine Crkve. Crkva prirodno zeli da uzdigne vernike. Ipak, njene moralne ocene izazivaju revolt. To smo videli ovih nedelja, prilikom reagovanja Crkve na desavanja u djackim kampovima. Otkuda taj revolt?
EPISKOP JOVAN: Revolt nastaje kod onih ljudi koji nemaju dovoljno sirine, kod ljudi koji ne znaju, ili nece da priznaju, vrednosti coveka i njegov smisao. Ovde, na zemlji, je ostvarivanje Carstva nebeskog, a ne negde na nebu, zato je vrlo vazno kako se ovde odnosimo jedni prema drugima, ili prema toj deci u kampovima. Dete je svetinja, simbol nevinosti, cistote. Ono je raskravljeni vosak i dok je taj vosak topao oblikujete ga onako kako hocete. Zato je ogromna uloga i Crkve i drustva kako od njih stvarati licnosti. Mi se zaista bavimo mnogim problemima, ali malo problemom coveka kao ikone Bozje. I to dete, ako ga mi sada usmerimo pogresno, otici ce na pogresno.
Danas u celom svetu postoji problem vaspitanja. Licno mislim da je osnov svega u vaspitanju – porodica, zivot u porodici. Ono sto se ne ponese sa kucnog praga, to se ne nadoknadjuje diplomom. Dakle, kucni prag, ta domaca – prva Crkva, osnov je vaspitanja i u skoli. Ako vaspitavamo dete, mi vaspitavamo i porodicu. Ako vaspitavamo porodicu mi vaspitavamo drzavu. Nazalost, zanemarujemo te stvari, pa pocinjemo od krova da dizemo kucu, a temelja nemamo, ili nam je los. Temelj, zna se, treba da budu nacela Jevandjelja. Setimo se sta je Hristos rekao: „Ko sablazni jednog od ove male brace, bolje mu je da obesi kamen o vrat i da se baci u more.“ Prema tome ovo je ozbiljan poziv za ljude na funkcijama, i priziv, da ne budemo umesto roditelji – ubice.
NS: Povodom i ovog slucaja sa djacima, cuje se da drzava treba da se drzi svog dela posla, a Crkva svog.
EPISKOP JOVAN: Da svi rade svoj posao, ali uvek sa svescu da jednog dana treba da daju odgovor za ono sto cine – drugacije bi nam bilo. Neradjenje svog posla, pa jos – odgovorno, i stvara probleme. U Jevandjelju stoji da su razliciti darovi. Jedne Bog postavi uciteljima, druge prorocima, trece apostolima. Svakome je dat talenat da ga umnozi, strasno je kada taj talenat ne samo da ne umnozavam vec ga unakazujem. Sloboda coveka uzdize iznad svega, to je dar Bozji, ali sloboda koja nema odgovornosti nije dostojna ni Boga ni coveka. Sloboda koja nema odgovornosti je anarhija. Ta sloboda ne oslobadja nego jos vise porobljuje.
Apostol Pavle kaze: „Sve mi je dozvoljeno, – sve, ali mi nije sve na korist“. Sve mi je slobodno, kaze on, ali necu da zlo ovlada mnome.
NS: Na ustolicenju ste rekli da zivimo u „zlim vremenima“. Jedan svestenik je, analizirajuci trenutnu situaciju u Srbiji, ali i u celom hriscanskom svetu, zapazio da je nas covek dozvolio da ga zlo pobedi, da se nije snasao da bude bolji, poistovecujuci se sa onima protiv kojih je opravdano ustao. Sta biste o tome rekli?
EPISKOP JOVAN: Bog nije stvorio zlo vreme. On je vreme stvorio blagosloveno, jer kaze se na prvim stranicama Biblije, sve sto Bog stvori bilo je veoma dobro. I dok je postojala harmonija izmedju coveka i Boga zaista je covek ziveo u Raju. Ali onda kada je covek zloupotrebio svoju slobodu, kada je zloupotrebio taj plod, koji je bio plod poslusnosti, vreme je postalo zlo. E sad, gde je problem? Kada je Bog postavio pitanje Adamu da nisi slucajno prekrsio zapovest, Adam umesto da prizna greh pretovario ga je na suprugu, a ona na djavola. Dakle, problem je sto mi nismo kadri i nemamo te duhovne snage da priznamo svoju krivicu.
Vrlina je priznati greh, a ne zatrpavati ga. Greh vas otudjuje od brata, prijatelja, suseda i u tom otudjenju vi gledate da se sto vise izolujete, da se zastitite od neprijatelja, jer vise nemate poverenja u blagi povratak u zajednicu. Zato se sve vise tone i odvaja od drugih, a napreduje u zlobi. O drugome zeli da se cuje sve najgore, a o sebi nece da cuje. Medjutim, Sveti Jovan Zlatousti kaze: „Ne verujem u spasenje onoga, koji ne radi na spasenju drugoga“. Tu je sav nas problem.
NS: Vec je primeceno da se narodu obracate sa „rode moj“. Sta mislite sta je najvaznije u ovom trenutku za opstanak i prosperitet naroda kome sluzite kao episkop?
EPISKOP JOVAN: Da se vratimo svojim izvorima, svojim svetim precima. Ne velicam nas narod da je najveci, ali on je, kao retko koji i u najtezim momentima ocuvao svoju veru. I da cinimo dobro, sto kaze apostol Pavle – „da nam ne dosadi“, odnosno da ono sto ne zelimo sebi ne cinimo ni drugima.
NS: Ovo je Vas prvi razgovor za kragujevacki nedeljnik „Nezavisna Svetlost“. Mediji su danas neizbezni i mnogo se bave temama Crkve, ne uvek kako treba. Kakvo je Vase misljenje o medijima?
EPISKOP JOVAN: Mediji imaju nesumnjivo veliki znacaj i svako ko se bavi njima treba da bude dorastao. Ono sto preporucujem i sebi i njima je da se bavimo samo istinom, da istinu govorimo. Da ne pravimo nikakve bombaste naslove i recenice, samo da bi zainteresovali svet. Samo istina moze da obraduje coveka, da promeni svet, sve drugo, sto se drugacije predstavlja, kratkog je daha. Rekoh, mediji imaju ogroman znacaj, ali oni trebe da posluze da se u narodu bude ljubav, sloga i mir. Zato na kraju ovog naseg razgovora, molim se Bogu, da u celom svetu, tim pre u nasem narodu, i u ovoj sada mojoj novoj eparhiji, procveta ljubav bez senke, nada bez pokleknuca i vera bez sumnje.
