Етнолингвистика је у славистици прилично нова дисциплина. Њен оснивач је Никита Иљич Толстој, руски слависта, иначе рођен у Србији, у Вршцу, 1923. године. Животни пут и дело Никите Толстоја су увек били чврсто везани за Србију и њен народ: живео је и учио у Југославији, био учесник партизанског покрета. Касније је дошао у Москву, тамо завршио Московски универзитет и почео озбиљно да се бави науком. Имао је много ученика и сарадника који су прихватили његове идеје о словенским језицима и словенској народној култури, о њиховом заједничком нераздвојивом проучавању.
Никита Иљич Толстој са супругом Светланом
Светлана Толстој, супруга Никите Толстоја, након његове смрти (1996) преузела је руковођење московском етнолингвистиком и наставила, заједно са колегама, рад на једном од најобимнијих етнолингвистичких подухвата – на речнику „Словенске старине“ у пет томова.
У њему се истражује архаични словенски модел света поређењем словенских традиција. Аутори речника „Словенске старине“ узимају у обзир све словенске народне културне групације мада је у почетку речник био замишљен само као одраз традиције архаичног источнословенског региона Полесја. Толстој је Полесје сматрао најархаичнијом словенском зоном, оно се простире на тромеђи руског, белоруског и украјинског дела источнословенског терена. Проучавао га је заједно са својим сарадницима, колегама, ученицима и студентима на терену током више од двадесет година, све до чернобиљске катастрофе. На основу овог теренског рада настала је Полеска архива драгоцених етнолингвистичких података. Заједно са колегама пратио је аналогије и везе архаичне полеске грађе и источносрпске и западнобугарске односно – полеске и јужнословенске.
Дела Вука Караџића служе као непосредни извор за речник „Словенске старине“, и то, пре свега, „Рјечник“ из 1818. године. У кругу извора за Московски етнолингвистички речник (1995–2012) налази се и друго, проширено, издање Вуковог речника из 1852. године, али се неки важни подаци могу наћи само у првом издању које је заправо слика језичке и културне традиције Вуковог завичаја. Тако, у првом Вуковом „Рјечнику” налазимо чланак Бабине. После превода речи на немачки и латински следи детаљан опис овог обичаја код Срба. Вук пише: „Код Срба трају бабине обично седам дана. За тије седам дана долазе дању жене на бабине (и доносе част, н. п. пите, уштипке, ракију, вино итд.) и ђетету дарове, те се часте и веселе; а ноћу дођу комшије и комшинице, познаници и познанице, те чувају бабине, тј. сједе сву ноћ код породиље, и разговарају се и пјевају, а особито трећу и седму ноћ („Није седму ноћ дочуван“ – имају обичај рећи ономе који је мало сулудаст)“…
Вукова примедба о пореклу вербалне формуле сасвим је етнолингвистичка у савременом смислу речи. А иначе цео наведени одељак о чувању породиље и детета из Вуковог „Рјечника“ укључен је у чланак „Бдение“ (што би у преводу на српски језик значило „суздржавање од спавања“, или „бдење“), као део низа сличних обичаја код Лужичких Срба, Словенаца и Бугара. Сви тамо наведени примери одражавају превентивну функцију обредне радње – бдења. И даље, Вуков податак о обележавању треће и седме ноћи у „Словенским старинама“ укључен је чланак о теми „Суђенице“.
Даље, на крају овог већег Вуковог описа налазимо веома важне фолклорне примедбе. Вук пише: „На бабинама пјевају свакојаке пјесме, а неке имају које се само тада пјевају, нпр. Ој, на долу голему боб се зелени, / А ко га је посејао те се зелени? / Мирко га је посејао те се зелени, / Ружа га се назобала, срце је боли“.
Ово је важан податак о симболичном значењу биљке боб код свих Словена. У чланку „Бобы“ (боб, пасуљ) Вукова забелешка помаже у тумачењу целог низа словенских обичаја и израза који се односе на боб као симбол зачећа детета. Израз „најести се боба или граха“ значи затруднети у руском и пољском језику, а исто тако и код карпатских источнословенских народа. Није случајно да се боб и пасуљ користе током божићних обичаја код свих Словена у сврху подстицања плодности поља и берићета у кући. На пример, пасуљ се обавезно једе на Бадњи дан код Јужних Словена; боб се разбацује на исти дан по ћошковима у кући „за душе умрлих“ код Западних Словена и тако даље.
И то би био само један пример, а у Вуковом „Рјечнику“, као непосредном извору за грађу речника „Словенских старина“ наравно, има више (Милати се је коришћено у чланку „Дијалог–ритуал“, Варица – у чланку „Панспермија“, Вукодлак – у чланку „Вампир“ и тако даље).
Наредни, 16. конгрес слависта, овог пута ће се коначно одржати у Београду, у августу ове године. На конгресу ће бити представљена најзначајнија научна достигнућа у славистици. Треба да кажем да етнолингвистика заузима важно место у раду конгреса, и то на више места и у више секција, округлих столова и тематских блокова. Методолошки допринос етнолингвистике се огледа скоро у свакој секцији и у више реферата. Рецимо, у првој секцији са темом „Прасловенски језик“ Светлана Толстој ће поднети први реферат, посвећен лексичкој расподели словенских глаголских основа. У основи њеног излагања стоје семиотичке методе које се, осим у етнолингвистици, користе у више других дисциплина. Друго заседање почиње са излагањем Харија Валтера и Валерија Мокиенка „Прасловенска фразеологија – мит или реалност?“ такође заснованом на вези језика и слике света која садржи митолошко схватање живота, онако како је о томе мислио руски филозоф и филолог Александар Веселовски у 19. веку. И тако даље, ако погледамо програм, видећемо ту реферате Толстојевих ученика, следбеника, колега. Међу млађим истраживачима неки су представници руске етнолингвистичке школе, наравно да има следбеника ове школе у свим словенским земљама, а реферати су распоређени чак у два заседања у засебној секцији „Етнолингвистика“, што је иначе важна новина у славистичким конгресима.
Др Ана Плотњикова
Институт за славистику Руске академије наука, Москва
Извор: Политика
О Никити Иљичу Толстоју препоручујемо диван чланак Љубинка Раденковића објављеног у “Словенском вѣснику“: Никита Иљич Толстој – знаменити слависта, грађанин Србије и Русије
