Male plate, loš standard, ljudi traže bolji život… To su predvidljivi odgovori na pitanje zašto se ljudi iseljavaju iz Srbije. Ali takva objašnjenja ipak nisu dovoljna da objasne fenomen emigracije u razvijenije zemlje.
Svakako da su ekonomski motivi dominantni kada je reč o emigraciji u zapadne zemlje, ali u slučaju Srbije postoji čitav niz dodatnih motiva koji zbunjuju – kako širu javnost, tako i političare. „Vi sa jedne strane imate odlazak visoko obrazovanih kadrova, koji u odlasku vide priliku da profesionalno napreduju, ali i da finansijski obezbede svoje porodice“, kaže za DW Vladimir Petronijević, direktor Grupe 484. „A sa druge imate nisko obrazovane kadrove koji u sistemu azila – koji inače neće dobiti – na primer u Nemačkoj, vide priliku da obezbede svoju osnovnu egzistenciju. Nemačka je u oba slučaja u samom vrhu atraktivnosti za emigraciju iz Srbije“.
Ali, iako su ekonomski motivi primarni, oni nisu jedini, naglašava Petronijević. „Ljudi su nezadovoljni kvalitetom života u Srbiji u nekom dubljem, suštinskom smislu. Pre svega su nezadovoljni jednim sistemom vrednosti koji se ne menja na ovim prostorima, a nametnut je još devedesetih godina, kada su mnoge stvari koje bi trebalo da budu na dnu – isplivale na površinu. Jednostavno, ljudi traže jedan uređen sistem u kome se život odvija na jedan normalan način“.
Vladimir Petronijević: Ljudi su nezadovoljni sistemom vrednosti koji se ne menja na ovim prostorima
Partokratija – jedan od uzroka emigracija
Ako bismo dodatno pokušali da prevedemo tu vrstu nezadovoljstva na svakodnevni jezik, moglo bi se reći da je ljudima preko glave jurnjava za vezom i poznanstvima povodom svakog životnog problema – od upisa deteta u vrtić do poseta lekaru. Na sve to se naslanja naopak sistem vrednosti u onome što je u Srbiji ostalo od kulture, a na kraju čitavog tog lanca se nalazi napredovanje po političkoj liniji, ili prosto jedan partokratski sistem u kome je životni i profesionalni uspeh vezan isključivo za partijsku pripadnost.
Na taj momenat pažnju za DW skreće i ekonomista Milan Kovačević, koji kaže da je u Srbiji politika ispred profesije, i da je mnogima to motiv za odlazak iz zemlje: „Takva situacija je pre svega u javnom sektoru, iako toga ima i u privatnom sektoru koji je nastao iz procesa privatizacije. Vi imate vlast koja se samo brine da kontroliše medije, a onda u takvoj situaciji nemate ni pritisak od naroda da se to promeni. A onda u nekim sektorima poput medicine, iz kojeg je recimo veliki broj odlazaka u Nemačku, imate kadrovska postavljenja koja izazivaju revolt kod zaposlenih, jer nije reč o stručnjacima koji su u vrhu svoje profesije. Sve se to može ubrojiti u razloge za odlazak.“
Moć i nemoć države
Bogatije i razvijenije zemlje na ovaj način dobijaju visoko obrazovanu radnu snagu ili jednostavno potrebne kadrove, ali taj proces s druge strane svakako ostavlja demografske i socijalne posledice u Srbiji. Napori države Srbije da utiče na taj proces i da eventualno smanji broj odlazaka, nisu baš veliki. A nisu velike ni srpske mogućnosti, jer govorimo o zemlji u kojoj je prosečna plata negde oko 400 evra. Migracije su prosto neminovan proces, a takođe nije moguće jednostavno zabraniti nekome da ode tamo gde postoji potreba za njegovim znanjem i sposobnostima.
Milan Kovačević ističe da je država „recimo donekle shvatila značaj IT-sektora i da sada pokušava da tom sektoru nekako obezbedi da posluje u Srbiji“. Međutim, kaže Kovačević, „tu postoji opasnost i od prevelikog mešanja države. Država koliko može da pomogne toliko može i da odmogne. Tu pre svega mislim na poreski sistem države, koji prevelikim opterećenjima veoma negativno može da utiče na razvoj biznisa u Srbiji. A ovde još ne postoji svest da šta god država radi ona to uzima iz džepova građana i privrede.“
Srbija – deo globalnog kretanja migracija
Emigriranje iz Srbije se u svakom slučaju može podeliti na dve grupe, legalnu i ilegalnu. Vladimir Petronijević smatra da se ilegalna migracija može smanjiti samo u saradnji sa državama u koje odlaze državljani Srbije, ali i procesom liberalizacije legalne migracije. Najveći problem u tom smislu Petronijević vidi u činjenici da je „migracija u Srbiji u najvećem broju slučajeva karta u jednom pravcu. Ne postoji ono što zovemo cirkularnom migracijom. Nije, dakle, problem što ljudi odlaze, mobilnost je na kraju krajeva osnova Evropske unije, već to što se ne vraćaju i nemaju kontakte sa zemljom porekla kada jednom odu. Oni neka znanja mogu steći samo na Zapadu, ali je pravo pitanje zašto mi ta znanja ne koristimo u Srbiji“.
Na sličan način taj problem vidi i Milan Kovačević, koji kaže „da na primeru Bugarske i Rumunije vidimo da članstvo u EU nije garancija da ćete vi sprečiti odlazak ljudi iz zemlje“, i dodaje da je u tom smislu „loše to što se u Srbiji situacija sporo popravlja i niko se ne vraća. A tu bismo imali dvostruku dobit, neko bi se najpre usavršio u Nemačkoj, recimo, i doneo to znanje nazad“.
Vladimir Petronijević zaključuje da bi Srbija na neki način mogla nešto da nauči od razvijenijih zemalja, koje pitanje emigracije rešavaju pojačanom imigracijom. „Problem medicinskih radnika u Nemačkoj je nastao jer su njihovi lekari krenuli da odlaze u sredine gde su mogli još bolje da zarađuju i da se usavršavaju, kaže Petronijević. „Sada bi trebalo videti da li možda postoje neke zemlje u Istočnoj Evropi, ili na Istoku generalno, iz kojih bi Srbija mogla da privuče kadrove koji joj nedostaju? Mi moramo biti deo tog globalnog kretanja migracija i moramo postaviti sistem koji je u stanju nešto da ponudi“, ocenjuje direktor Grupe 484.
izvor : dw.com
