Amerika sve više liči na katoličku, latinoameričku državu – Argentinu • Katolička crkva u Americi i FBA su nedodirljive institucije • Amerika na Balkanu zadovoljava svoje, katoličke, saveznike • Kod amerikanaca sa jedenjem rastu apetiti • Jugoslavija je razbijena jer je Papa Vojtila tražio od Amerike da se zalaže za nezavisnost Slovenije i Hrvatske • Srpska teritorija postala je kolač od koga treba rezati američkim saveznicima: Hrvatima, muslimanima i Albancima • Moj strah od novih komplikacija na celom Balkanu mnogo je veći od mojih sposobnosti da trezveno razmišljam o tome • Zapad je učinio toliko povreda međunarodnog prava i morala da se od njih ne može očekivati nikakva promena u ponašanju • Globalizacija je negacija svih kultura
• U jednom razgovoru izjavili ste da berlinski zid može pasti i na naše glave.
– Padanje Berlinskog zida još nije dovršeno. Varali su se svi koji su verovali da ”Hladni rat” niko nije dobio i niko ga nije izgubio. Tako je barem mislio nemački naučnik Georg Šild 1995. godine sa tezom da postoje dve teorije o uzrocima pada komunizma – unutrašnje urušavanje zbog gubitka ekonomske utakmice i suprotna teza, da je glavni faktor nametanje trke u naoružavanju koja se nije mogla izdržati. Iskreno priznajem da još nisam do kraja ubeđen da ta ocena nije tačna.
U svoje vreme sam rekao da su američki apetiti u jugoslovenskoj krizi od 1991. do 1995. rasli sa jedenjem. Nikada se oni nisu zadovoljili sa onim što su kao srpski ustupak potpisali u sporazumima i uvek, posle toga, još tražili više. To će se nastaviti, jer njihovi apetiti još rastu sa jedenjem.
Kuvari i američki apetiti
• Znači li to da je ”Hladni rat” okončan?
– Muke muče kuvari sa rastom američkih apetita na ovom piru posle pobede. Nikad da dokuvaju đakoniju koliko je u početku izgledalo da treba. Konačni američki ciljevi nisu definisani. Možda je mašina već pobedila čoveka – američka vojna mašina vodi politiku, a ne obrnuto.
• Da li se još mogu sresti reči kritike Katoličke crkve?
– Sada više nema kritike nedemokratskog ponašanja Katoličke crkve i u anglosaksonskoj prošlosti se to više ne pominje. Ušla je u modu konverzija iz protestantskih sekti u Katoličku crvku. Njujorški Jevreji u tome prednjače.
Nedavno je donesen zakon o stvaranju jedne nove institucije – unutrašnje, tajne, policije za kontrolu svih građana u društvu. Da je kritika zadocnela i tek sada se razgoreva, pošto je ta ustanova sa blizu 50 milijardi dolara godišnjeg budžeta čvrsto stala na noge, treba zahvaliti ne samo strahu od međunarodnog terorizma, nego i tradicionalnoj spremnosti katoličke podloge da se autoritarna država oberučke prihvati i propoveda kao jedino rešenje. Sjedinjene Države sve više liče na jednu katoličku, latinoameričku državu – kakva je Argentina.
Ove godine je istaknuti američki književnik Norman Majler, vatreni kritičar američkog novog militarizma, napisao da Katolička crkva u Americi ima isti značaj kao obaveštajna služba FBI i Pentagon: ”Nakon Drugog svetskog rata i duhovna arhitektura Amerike poduprta novim gotovo mitskim institucijama bezbednosti, od kojih su FBI i Katolička crkva najistaknutije, jednake specijalnom i nedokupivom položaju koji imaju Ustav i Vrhovni sud”. U drugom eseju veli da su ”klasični bastioni američke vere korporacijski integriteti (Volstritska berza), FBI i Katolička crkva.
Katolička crvka ima posebnu ulogu u otvaranju neophodnih puteva američke spoljne politike.
Papa Vojtila srušio Jugoslaviju
• Kakvu je to ulogu odigralo u izbijanju građanskog rata u Jugoslaviji i u današnjim političkim pojavama?
– Pre svega, to je nejednakost Srba sa drugim narodima i veroispovestima bivše jugoslovenske federacije. Opasnost da nacionalističke stranke dođu na vlast u Srbiji, namamilo je grozd istaknutih političara Evropske unije i Sjedinjenih Država da daju izjave o potrebi da se narod oduči da ne prekida sa političkom orijentacijom bivešeg DOS-ovog režima. Pre pobede i nakon pobede nacionalista u Hrvatskoj se to nije desilo.
Građanski rat u Jugoslaviji 1991. i 1992. bio je posledica promena američkog stava o jugoslovenskoj zajednici. Još od 14. marta 1984. Reganova administracija smatrala je Jugoslaviju prijateljskom zemljom, u istom statusu kao što su Austrija i Švedska. Od nje se jedino očekivalo da svoju politiku okupljanje neopredeljenih zemalja što više usmerava protiv Kube i Sovjetskog Saveza. Onda je došlo do postepenog prihvatanja zahteva pape Vojtile da se pomaže odvajanje Hrvatske i Slovenije. U zamenu je Crkva žrtvovala i mnogo šta što je ranije smatrala svojim temeljima: suprotstavljanje učešća katoličkih sveštennika u (američkim) masonskim oganizacijama: suzbijanje socijanog pokreta u Latinskoj Americi – ”Teologija oslobođenja” i usvajanja masonskog tumačenja postojanja Boga – kao graditelja svemira, koji se ne piše u muškom, nego u srednjem rodu (”Das Gott” u nemačkom originalu sporazuma).
Glavni zagovornici ojačavanja centralističkih institucija i tendencija u Bosni i Hercegovini, podrezivanja korena autonomiji Republike Srpske su vrhovi Katoličke crkve. Nedano je sarajevski kardinal pred televizijskim kamerama čitao svoj brevijar o potrebi stvaranja jedinstvene i nezavisne države Bosne i Hercegovine, na osnovama kantonizacije.
• Vidite li opasnost od novih bura na Balkanu?
– Priznajem da je i u meni strah od novih komplikacija na celom Balkanu, a ne samo na srpskom nacionalnom prostoru, jači od mojih sposobnosti da trezveno razmišljam. Ja ne želim takve nove krize. Hrvatsko pitanje, jednako kao i albansko, nije još rešeno. Zapad ga je uvek u prošlosti podržavao zbog želje da nezavisna Hrvatska postane arbitar u rešavanju širih balkanskih pitanja. Odatle su nastale i teorije o bosanskim muslimanima kao ”cvijeću hrvatskog naroda”. Bez političke granice na reci Drini, sve su hrvatske ambicije osuđene da rešavaju lokalna pitanja, bez međunarodne težine.
Srpski teritorij postao je kolač od koga treba rezati nadoknade svojim najvernijim saveznicima sa hrvatske, muslimanske i albanske strane. Američka politika nasilja je od Hrvatske stvorila etnički najčistiju državu u Evropi. Onog časa kada je lord Oven na haškom suđenju rekao da je najveći zločin u celoj jugoslovenskoj krizi bilo etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, tužilac u Hagu je ponovo pozvao Milana Babića, sa optužbom da je vodio politiku genocida i etničkog čišćenja Hrvata. Zapad je učinio toliko povreda međunarodnog prava i morala, da se od njih ne može očekivati nikakva promena u ponašanju narednih godina. Kao i od početka krize 1991. za svoje zločine će optuživati srpske političare i srpsku kulturu.
• Danas se govori o globalizaciji, a na drugoj strani je povećan terorizam. U kakvoj vezi stoje to dvoje?
Sjedinjene Države su postale toliko moćno društvo da opravdano postavljaju zahteve za uređenje celog sveta prema svojim interesima. Samo se Francuska u vreme Napoleona nalazila u situaciji da se bori za svetsku hegemoniju.
Drugi izvori globalizacije su u tendenciji Sjedinjenih Država da kontrolišu svet. Ponašaju se na isti način, kao Pruska u ujedinjavanju nemačke nacionalne države. Od početka DžIDž veka postojala je podela na alternativne teorije o nemačkoj nacionaloj državi kao plodu napredovanja njene kulture i dobre volje lokalnih elita u 36 većih nemačkih država. Druga je teorije filozofski formulisana od Hegela, da Nemačku neće ujediniti sporazum pod vođstvom katoličkih Habzburgovaca, nego Pruska sa svojom vojnom silom i ratovima. Po svemu izgeda da Sjedinjene Države, onako kako njihovi apetiti rastu sa potrošnjom đakonija na gozbi, danas žele da silom i milom ujedine svet pod svojom kontrolom. To je opasan put kojim su ranije išle sve velike svetske sile, koje su se borile za taj status.
• Simbolika nafte izgleda da je sve prisutnija?
Njihova osnovna briga jeste mogućnost energetske krize, zbog koje bi celi život visoko industrijalizovanog američkog društva morao da zastajkuje i možda stane. Jedna je ustanova američkog Kongresa (”Odsek za energiju”) 1997. proračunala da u celom svetu postoje 26,2 milijarde tona nafte u podzemnim rezervoarima. Od toga samo 2,2 milijarde tona otpada na celi svet, a 24 milijarde na područje Kaspijskog mora, koje je nekada posedovao Sovjetski Savez, a danas kontroliše najviše Rusija.
• Od čega zavisi američki uspeh svetske globalizacije?
Napor Sjedinjenih Država da svet globalizaciju silom zavisi od američkih sposobnosti da vode novi svetski rat i dobiju glavnu bitku u njemu. Sadašnji trijumfalizam nad malim nezaštićenim nacijama, kao što su Srbi, Avaganistanci, Iračani, otrov su koji udara u glavu i ne trezni je. Ako nastavi sa ratovima, Amerika će doživeti kolosalni slom. Mi Srbi koje je američka orgija nepobedivosti ujela za srce, ne smemo se veseliti američkom padu. S njim odlazimo i mi, kao i celi evropski i severnoamerički prostor.
Petrarka je u vreme renesanse napisao da je hrišćansko pravoslavlje gore od islama. Posledice su bile otvaranje vrata islamskoj deci da dođu do Beča. Ako klone Rusija, o čijoj se glavi radi, azijska deca će doći do Atlantika, a latinoamerička i afrička do Severnog pola. Sa biološke tačke gledišta, u pitanju je da li je čovek kao vrsta rak planete ili njen produžetak, globalizacije coca-cole je neuračunljiv udeo.
• Kako oceljujete istorijske perspektive srpskog naroda u odnosu stvaranja ujedinjene Evrope i te svetske globalizacije?
Tu zaista jesu ključevi naše budućnosti. Od srpskog nacionalnog ujedinjenja u ovom odnosu evropeizacije i globalizacije ne zavisi samo naša budućnost. Naše pitanja će biti neki, iako mali, faktor u tom razvoju. Tu je nedavno, vodeći francuski strateg, general Klod le Bornj napisao da sa ”Srbima, tom podozrivom decom, moguć je samo mir hrabrih”.
Stvara se jedna Evropa, u koju svi žure, a da joj još pravi temelji nisu udareni. Osnovna razlika je polarizovana između nemačkog i francuskog koncepta tog jedinstva, a zatim dolazi razlika u poimanju društvene organizacije takve zajednice. Francuska se drži ideje o ”Evropi država – nacija”, Nemačka sanja o jednom novom savezu regija, koje bi zavisile od njenog jezgra i sačinjavale masu od 190 miliona ljudi.
U uslovima kad je bruto nacionalni proizvod Sjedinjenih Država 21% svetskog, Evrope 20% (Japan 7%, Kina 12% i Indija i Rusija zajedno 7,4%), svako rešenje koje se postigne mora biti privremeno. Očekuje se da će od 2030. godine SAD početi da gube prvo mesto u svetu, a Kina približno u to vreme stabilizovati rast svog stanovništva. Sve a buduće ”velike sile”, ili ”hipersile” kako se danas pogrešno nazivaju, kako Kinu, Japan, Rusija, SAD, Indija su nacionalne sile. Samo u Evropi ”magma nacija”, kako ih general De Bornj naziva. U budućoj stvetskoj utakmici, pitanje opstanka među velikim silama je pitanje života i smrti.
”Koktel” zaglupljivanje za raspoloženje frustrirane planete
• Bez obzira na površinske razlike, kakve su one u dubini drugih procesa?
– Do sada je postignut dogovor o ekonomskom ujedinjenju slobodnog tržišta sa jedinstvenom valutom, ali osnovna pitanja su ostala još daleko u magli. U pitanju je socijalna struktura društva u budućoj Evropskoj uniji, teritorij koji će obuhvatiti i politička struktura. Razmotrimo to pitanje jer tu se kriju prave, dubinske razlike.
Socijalna struktura društva je okvirno definisana temeljnim polazištem da to zavisi od napredovanja slobodnog kapitalističkog tržišta. Lome se koplja oko nedoumice da li će to ostati zajednica ”socijanih država”, kako se one danas konstituišu i predstavljaju istorijsku tekovinu evropskog socijalizma. Ili će to biti povratak na divlji kapitalizam tržišta, kakav je postojao samo pre revolucije 1848. u Evropi? Postojeća ”socijalna država”, na koju se ponose evropske socijaldemokratske partije u svetu kao svoj istorijski prilog rastu civilizacije, rezultat je stotinu godina duge borbe oko radničkih nadnica.
Više nema opšteg ubeđenja da je društvo obavezno da svakome, prema njegovim sposobnostima, obezbedi pravo na rad. Umesto toga, pobedio je duh prihvatanja eksploatacije kao istorijske nužde koja se ne menja.
• Svodi li se tako život na neku vrstu zabave?
– Cela kultura je svedena na televizijske programe koje nazivaju ”tittyainment”, što bi trebalo prevoditi kao ”siszabava”, jer je skraćenica od ”tits” sise i ”entertainment”, zabava. Zbignjev Bžežinski je to definisao kao ”koktel zaglupljivajućih zabava i dovoljno ishrane koja dozvoljava da se održava dobro raspoloženje frustriranog stanovništva planete”. U duhovnom pogledu to vodi cvetanju sekti, koje u većini slučajeva dolazi sa američkog izvora. Istaknuti sociolog Pol Aries je objasnio da nove sekte nisu stvar opredeljenja za novu religiju, nego izraz slobodne izbora određenog fantazma, ili fobije.
Ukupno uzeto, to novo iskustvo globalizovanog svetskog tržišta nije socijalni, kulturni i psihički progres. Obratno od toga – kaže Aries – to je nazadak prema onim tekovinama koje su bile postignute u okviru razvoja država – nacija i socijalnih država u Evropi, pre pada Berlinskog zida. Složićemo se sa onim što smo ranije spominjali, da je to više nedostatak kulture, nego neka nova kultura.
• O kakvim se granicama radi u budućoj Evropi?
– Što se tiče granica buduće Evrope, vlada prava kakofonija raznih i protivrečnih programa. Slažu se u jednome, da su granice buduće Evrope određene geografijom sa svih strana, sem sa Istoka. Drugim rečima, svi se slažu da u Evropu treba da uđu svi – sem Rusije. Francuski stručnjak za strateške studije Kristijan Seng-Etjen misli da Evropa mora da sledi američko iskustvo globalizacije, jer jedino tako će biti sposobna da igra ulogu velike sile budućnosti. Ako to odbije, ona će nužno postati američka provincija, jedne vrste istorijskog protektorata.
Rusiji ne
daju u Evropu
• Ulazi li u budućnost Evrope Rusija?
– U tu buduću Evropu ne ulazi Rusija, nego samo Belorusija, Ukrajina, Moldavija, baltičke zemlje iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Kako će ta Evropa po broju stanovništva i širini ekonomskog tržišta biti mala u poređenju sa budućim velikim silama, u nju će se, ili kao partner će se k njoj, pripojiti još i zemlje Magreba (Maroko, Alžir, Tunis), Turska i neke zemlje Bliskog istoka. Do 2025. će se stabilizovati broj stanovništva Evrope, kao samo 10% ukupnog svetskog stanovništva.
• Kada i kako Evropa postaje islamska država. Da li će islam do tada zavladati na ovim prostorima?
– Do tada (godine 2025.) islam će biti najbrojnija religija takve Evrope. Oni koji žele da Turska uđe u Evropsku uniju su i sledbenici programa da se Evropa ujedini kao ekonomska zona slobodne razmene i slabe političke saradnje. Za ulazak Turske se protive sve strane koje žele više centralizacije u budućoj Evropi. To podržavaju i SAD, sa željom da im Turska u Evropi posluži kao faktor jačanja svog vojničkog prisustva u blizini ruskih granica, da se Turska tako održi kao zapadni saveznik i da se naškodi evropskom čvršćem ujedinjavanju iznutra.
Na istu temu je Pjer Moskovisi napisao knjigu koja bi se mogla smatrati stanovištem francuskih socijalista o organizaciji buduće Evrope. On izričito veli da Rusija ne može ući u buduću Evropu, zbog 150 miliona svojih stanovnika, zbog teritorije do Pacifika i velikog dela Srednje Azije. U Evropu neće ući ni Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija i Kosovo. Evropa sa Rusijom mora učvrstiti veze partnerstva. Evropa će se razlikovati od SAD po principu očuvanja sistem država-nacija. Francuskoj je dužnost da stvara Evropu, pod obavezom da sama sebe ne sruši kao nacionalnu državnu celinu (”Faire l’ Europe, sans defaire la France”).
• Da li će Evropa očuvati temelje svoje demokratije?
– U političkom pogledu Evropu razdire dilema da li očuvati postojeće temelje ove današnje demokratije, kako je ona stabilizovana u tradiciji država-nacija od Francuske revolucije, 1789, ili stvarati novi tip američke demokratije, koja se ne oslanja na nacionalni suverenitet, nego na globalno ”civilno društvo bez države”.
”Srpske dileme”
• Šta mi da radimo u tom slučaju?
– Od ove dileme zavisi i srpska nacionalna budućnost. Već sada je znatan deo srpske inteligencije i filozofije zauzelo opredeljen stav da treba razmišljati o napuštanju ustanovljenog okvira srpske dražve-nacije, u korist budućeg civilnog društva, koje bi trebalo da znači jednu bolju demokratiju od one koju smo za dva postojeća veka izgrađivali. Da li je to ”građansko društvo” (”građanizam” kao što ga naziva Sveta Stojanović), ono civilno društvo koje oni imaju u vidu i koja alternativa filozofski postoji već nekoliko stoleća, ili se i tu radi o novom izumu, koji sa tim starim nazivom nema puno zajedničkog?
”Globalno civilno društvo bez države” zahteva postojanje jedne ”mondijalne države – proviđenja”, kako to formuliše njegov filozofski zagovornik Kristijan Sent-Etjen. Po tom konceptu buduće globalne ”Etat-providence” ima u vidu demokratiju koju ne određuje jedna zajednica živih ljudi, nego standardizovane norme demokratije koja će voditi računa o nekoliko uzastopnih generacija. To je nešto kao jedan Građanski kodeks, po kome jedna generacija ne bi smela da zagađuje reke i vodu i svom nasleđu ostavlja poluuništenu planetu. Treba stvarati liberalnu državu sadašnjih i budućih generacija, koja će biti izraz ”instrument aktivnog razuma”. On pretpostavlja prihvatanje i nekog moralnog zakona koji će sačuvati ljudsko dostojanstvo.
Kritičari ovako shvaćenog civilnog društva to nazivaju ”soft totalitarisme” – meki totalitarizam, u kome se planira uvođenje jednog svetskog ekonomskog modela koji će proizvesti ”iskorenjenje praktikularizma i prisilnu standardizaciju oblika života i kultura”.
• Šta rade mali narodi?
– Američki državnici otvaraju puno kriza u državama malih naroda, a nijednu nisu u stanju da čestito završe. Mali narodi o čijoj se koži oni toliko brinu u budućnosti će još više patiti, zbog nesposobnosti američkih držanika da ostvaruju trajne rezultate u istoriji koji će se držati sami od sebe, bez američkih marinaca da to uvek nadziru. Da li se zaista od Srbije odmeće Crna Gora, nekadašnji stegonoša srpske nacionalne ideje? Ja lično mislim da o tome nema ni govora. Jednostavno, stvar i kod nas stoji da su naše istorijske pokrajine koje su nekada stvorile srpsku naciju, sada pozvane da je ponovo stvore. To je pokazao i poslednji popis stanovništva u Crnoj Gori.
• Stalno izbegavate da uhvatite pitanje svih mojih pitanja do sada, bez obzira na to što ga posebno nisam izdvojio: da li je moguće da Srbi nađu neki svoj zajednički program i šta treba da rade kako bi se on ostvario?
– Ja sam to pitanje ipak uhvatio. Stoga sam i u odgovoru davao obrazlaganja koja se odnose na opšte evropske procese, u kojima se naše nevolje utapaju. Drugim rečima, Jugoslavija kao država se slomila iz strateških potreba zapadnih država da bolje organizuje svoj identitet u svetu, posebno da to bude faktor u određivanju budućih istočnih granica evropske zajednice. Kao i mi, svi danas muče istu muku. A ona će se početi radikalno rešavati kad se ozbiljno otvori problem buduće Rusije. Jedna kriza oko Rusije, ili u njoj samoj, neminovna je, jer bez nje nema odgovora na pitanje gde je istočna granica ujedinjene Evrope.
Evropa je pred
sudbonosnim izazovom
• Ranije, pre nekoliko godina, kazali ste da Evropa razgrađuje Jugoslaviju. Ostajete li pri toj tvrdnji?
– Ostaje moja ocena iz 1988. da je Evropa izgrađivala Jugoslaviju, ona će je i razgraditi. To još traje.
Strahujem da američki alhemičari, kojima se neobično žuri da pronađu novi lak za farbanje svojih bogatih kućica, ne otkriju ponovo neki novi barut. Mirni razvoj evropskog sveta, posebno u njegovom istočnom delu do Pacifika, bez njegovih podzemnih i javnih intervencija, neće dozvoliti takvu avanturu. Ako se svi projekti ujedinjenja Evrope u veliku svetsku silu budućnosti svodi na zahteve da se Rusija iz tih granica isključi, onda će Evropa morati da vodi računa da stoji pred sudbonosnim izazovom, iz koga neće biti povratka – ili Evropa sa islamskom većinom i samoupravnim muslimanskim kantonima, ili američki protektorat.
