Ima se utisak da je pitanje nacionalne i državne strategije u svim oblastima društva u rukama jedne grupe NVO koje stoje u tesnoj vezi sa ambasadama velikih zapadnih sila u Beogradu.
Poštovani gospodine Terziću, kako biste mogli da ocenite političke i ekonomske prilike u zemlji, i uopšte stanje naše nacije?
– Nije lako u kratkim crtama oceniti stanje naše i zemlje i nacije u celini. Izostala su dubinska sociološka, ekonomska i druga istraživanja koja bi osvetlila razmere unutrašnjih društvenih poremećaja. Nisam ekonomista, ali kao građanin pratim proces potpune ekonomske destrukcije zemlje. Na prvom mestu to je uništavanje velikih i moćnih preduzeća, koja su bila stubovi ekonomskog razvitka zemlje i regiona. Taj proces pratila je i prati privatizacija, tipična za divlji bezdušni kapitalizam. Pojedinci ili grupe su preko noći postali vlasnici izuzetno vrednih fabrika i preduzeća, da bi se nakon godinu-dve pokazalo da se suočavamo sa bestijalnim licem kapitalizma: zatečena sredstva u preduzećima su uglavnom prodavana, ili u nekim slučajevima izvezena napolje, radnici izbačeni na ulicu, proizvodnja je po pravilu svedena na minimum ili je potpuno stala, da bi se sve to na kraju pretvorilo u jednu veliku ekonomsku, socijalnu, pa i psihološku agoniju (imali smo tragične primere samopovređivanja, a još niko nije, koliko je meni poznato, istražio povezanost socijalno-psiholoških faktora sa povećanim brojem samoubistava). Ili uzmite na primer bankarski sistem: uništene su gotovo sve vodeće domaće banke da bi se otvorio prostor invaziji stranih banaka, kojima očigledno nije stalo do investiranja u domaću proizvodnju, već do brzog sticanja kapitala koji se prebacuje u matične banke vani. Dovoljno je prošetati Knez Mihailovom ulicom u Beogradu ili glavnim ulicama gradova u unutrašnjosti, i videti da se umesto nekadašnjih domaćih banaka, robnih kuća, mnoštva prodavnica domaće robe, ili, na primer, knjižara, danas nalaze luksuzne prostorije stranih banaka ili strani skupi butici. Naša vredna preduzeća u velikom broju slučaja davana su u bescenje; kupci tih velikih i za ekonomsku budućnost zemlje preduzeća od strateškog značaja, kupuju često ljudi iz susednih zemalja, koje ni u prošlosti a ni sada nisu pokazale dobre namere prema Srbiji, uključujući i njihovu kupovinu više hiljada hektara našeg plodnog zemljišta. Najstrašnije je to što su ljudi koji su bili kreatori takve privatizacije uglavnom bivši ministri iz današnje vodeće vladajuće stranke i dela njenih koalicionih partnera. Zašto se ne postavlja pitanje njihove odgovornosti za takvu nesumnjivo kriminalnu aktivnost širokih razmera? Svi vidimo posledice, a niko ne pokreće pitanje krivične odgovornosti ministara i drugih visokih državnih činovnika koji su donosili odluke i čak euforično nas uveravali u ogromne prednosti brze i totalne privatizacije. Uočljivo je takođe da je armija od oko 700 000, neki kažu i milion nezaposlenih ljudi, apatična i anemična, da nije socijalno organizovana, nema nikakve radničke solidarnosti, a postojeća sindikalna struktura je sve drugo samo ne autentični tumač interesa socijalno obespravljenih i poniženih.
Što se tiče političkih prilika, one su takođe ilustracija opšteg stanja zemlje. Naše i ekonomske i političke prilike u osnovi su posledica protektorata koji su SAD, NATO i EU uspostavile nad Srbijom, mada se može govoriti i o celom balkanskom regionu. Prirodno je da male države i narodi svoje političke ciljeve moraju ostvarivati imajući u vidu političku realnost danas u svetu, ali ne po cenu elementarnog nacionalnog dostojanstva i izneveravanja osnovnih nacionalnih i državnih interesa. Povremeno se kod naših političkih prvaka pominjala tzv. crvena linija u odbrani ovih interesa, ali je to bilo samo na rečima. Ima se utisak da je pitanje nacionalne i državne strategije u svim oblastima društva u rukama jedne grupe NVO koje stoje u tesnoj vezi sa ambasadama velikih zapadnih sila u Beogradu. Ne znam da li postoji negde u svetu primer tako nediplomatskog i čak drskog mešanja u unutrašnje stvari zemlje, kao što to čine pojedini ambasadori zapadnih država ovde. Evrofanatizam je postao naša nova religija. U unutrašnjem političkom životu dominira u osnovi beznačelnost. I politički programi i ponašanja na javnoj sceni su manje-više slični sa retkim izuzecima političke doslednosti. Nema zdrave konkurencije ideja i političkih programa. Nema novih političkih vizija. Medijski prostor je pod potpunom kontrolom vodeće vladajuće stranke, jedna grupa podobnih eksperata i analitičara prisutna je na svim televizijama, radio-stanicima i u listovima. Ova zemlja ima toliko mudrih i obrazovanih ljudi, ne samo u SANU i na Univerzitetu, da je gotovo neverovatno da urednicima pomenutih medija ne pada na pamet da bi bilo logično da se čuje i glas tih ljudi o opštem stanju nacije i države. Mi gledamo i slušamo samo jedan glas, jedno mišljenje. Nema dijaloga, nema ozbiljnog stručnog dijaloga o budućnosti zemlje i naroda. Imamo novu ideologizaciju društva, liste nepodobnih, partijsku državu – ništa manje partijsku od one komunističke.
Postoji li u našoj istoriji analogna situacija stanju u kome se danas nalazi Srbija?
– Mislim da ne postoji. Ako govorimo o novijoj istoriji Srbije i Srba, a tu mislim na poslednja dva veka, stanje sa kojim se suočavamo je potpuno nov izazov. Period Srpske revolucije s početka 19. veka je bio na svoj način dramatičan, vrlo komplikovan u međunarodnom pogledu, jer se naš nacionalni pokret našao u vrtlogu suprostavljenih intersa velikih sila. Ali su se frontovi znali: na jednoj strani je bio srpski pokret, a na drugoj – Osmanlije. Slično je i u Prvom svetskom ratu. U toj strašnoj golgoti Srbija se brani od agresije Austrougarske i Centralnih sila, i frontovi su vidljivi; čak i kad su se vojska i narod povukli preko Albanije, znalo se da je zemlja pod okupacijom. Ciljevi okupatora su bili jasni i, kako bi se danas reklo, transparentni. Drugi svetski rat je bio komplikovaniji, jer uz okupatora koji je silom osvojio i razbio Kraljevinu Jugoslaviju, a teritoriju Srbije sveo na tzv. Nedićevu Srbiju, imali smo tragičan i krvavi bratoubilački rat. Posledice toga pogubnog građanskog rata bile su strašne i one se i danas osećaju. Ali okupator nije krio svoje ciljeve. On ih je saopštavao bez uvijanja i prikrivanja. Situacija sa kojom se ova zemlja suočava od početka razbijanja jugoslovenske države, a naročito od NATO agresije 1999. i nakon 5. oktobra 2000. svedoči o tome da javne izjave vodećih političkih ljudi i analitičara zapadnih sila o demokratizaciji i tzv. tranziciji u praksi vidimo kao bezočnu i kriminalnu politiku dvojnih standarda, kršenja elementarnih normi međunarodnog prava, pretvaranje zemalja bivše Jugoslavije u otvorene (kao što su BiH) ili prikrivene protektorate, sa krajnjim ciljem da se one pretvore u kolonije, čije će stanovništvo rafiniranom propagandom apsolutno zanemariti svoje interese, a tuđe, odnosno njihove interese, prigrliti kao svoje. Uzvišena civilizacijska načela kao što su demokratija, ljudska prava, ljudske slobode, sloboda govora i izbora postali su samo paravan za mešanje stranih činovnika, konsultanata, ne samo u važne državne sfere odbrane, spoljnje politike, ekonomske strategije, nego i u druge, na prvi pogled manje osetljive oblasti, kao što su obrazovanje, nauka, kultura, mediji, pa čak i u najsitnije pore društva. Sve ovo upućuje na zaključak da mi imamo jedan meki protektorat koji ovu zemlju sapliće da učini bilo koji korak koji je u interesu njene budućnosti.
Kako ocenjujete učinak vladajuće strukture u Srbiji koju čine ne samo stranke na vlasti, nego i jedan broj uticajnih ljudi iz medija, privrednog života, nevladinih organizacija, analitičara, uticajnih predstavnika diplomatskog kora i međunarodnih organizacija?
– U odgovoru na prvo pitanje već sam u suštini ukazao na glavne probleme. Očigledno je da postoji jedna privilegovana politička nomenklatura kojoj pripadaju i ličnosti koje su se na misteriozan način obogatile gotovo preko noći, ali i ljudi iz medija koji su takođe dotirani sa stranih izvora. Taj relativno uzak krug političkih ličnosti i novih kapitalista tesno je povezan sa svojim političkim mentorima i nosiocima ekonomske moći na strani, i više mu je stalo do interesa njihovih pokrovitelja, nego do nacionalnih i državnih interesa zemlje u kojoj deluju i posluju. Kratko rečeno, ceo projekat demokratizacije društva, reformi, ekonomskog prosperiteta, doživeo je sunovrat. Intenzivna politička propaganda i korišćenje svih medija u tu svrhu, kao na primer najavljivanje gotovo svake nedelje novih investicionih ciklusa, novog optimizma i novih strateških patnera, ne može da prikrije sve dublju socijalnu i moralnu krizu društva. Ta nomenklatura ne želi da vidi realno stanje društva, verujući da je politička propaganda toliko moćno sredstvo da može da zaseni stvarnost. Jedan od fenomena tzv. tranzicije su i desetine i stotine agencija čije zadatke, a pogotovo rezultate, niko još nije uspeo da objasni. Začuđuje da ceo ovaj proces urušavanja jednog društvenog modela, bez ikakvih izgleda da se izgradi zdrav stabilan socijalno pravedan a vrednosno podsticajan nov koncept društva, nije bio predmet dugih i svestranijih socioloških, politikoloških, psiholoških, ekonomskih, stručnih istraživanja uopšte. Grupa NVO postala je apsolutni arbitar u vrednovanju svih društvenih pojava i procesa. Imamo toliko ozbiljnih naučnih instituta, toliko kadrova sa univerziteta – gde je njihova reč? Nema dijaloga o najvažnijim društvenim i nacionalnim pitanjima, naročito ga nema u najvažnijim medijima, kakvih na primer ima u vodećim svetskim TV kućama. Kada ste videli neki dobar okrugli sto stručnih ljudi o tolikim problemima koji su stajali i stoje pred nama? Svaka kritička misao, mislim na stručnu kritičku misao, gurnuta je u stranu.
Kada već govorimo o uticaju i prisustvu stranog faktora u Srbiji, recite nam da li se na osnovu politike u poslednje dve decenije, pre svega, zapadnih sila, mogu naslutiti njihovi planovi, i mogu li se pokušati predvideti potezi prema Kosovu i Metohiju, Vojvodini, Srbiji u celini?
– Naravno da je bilo moguće, i to ne samo u poslednje dve decenije, bilo je moguće mnogo ranije. Problem je u tome što nije postojala politička volja da se stvari vide onakvim kakve jesu, i naročito da se sagledaju njihove posledice. Jer proces razbijanja jugoslovenske države počeo je mnogo pre devedesetih godina. Dok se ne otvore tajni arhivi, pre svih arhivi velikih sila ali i arhivi domaćih tajnih službi, mi ne možemo pouzdano utvrditi ko je sve kojim sredstvima i na koji način radio na razbijanju jugoslovenske države i razbijanju Republike Srbije. Mi sada znamo da su SAD već na završetku Drugog svetskog rata koristile ne samo nemačke naučnike za svoje nuklearane i druge programe, nego da su na čelu sa generalom Gelenom veliki broj nemačkih nacista, među njima i dokazanih vršioca ratnih zločina, uključile u obaveštajne projekte usmerena prema SSSR-u. Zar Džafer Deva, ministar u albanskim fašističko-nacističkim vladama i osnivač tzv. Druge prizrenske lige (1943), nije dobio azil u SAD i tamo osnovao tzv. Treću prizrensku ligu? Separatističko-teroristički pokret albanske manjine u Srbiji imao je snažnu podršku ne samo Titove hrvatsko-slovenačke nomenklature i njihovih satelita po drugim republikama, nego i snažnu podršku većeg broja zapadnih sila. O tome postoje brojni podaci i u našim arhivima. Uzmite na primer političku likvidaciju Aleksandra Rankovića, koji je doduše imao i sam aktivnu ulogu u instaliranju sistema čija je žrtva postao. Jedan strani zapadni diplomata u Beogradu 1966. godine kaže da objavljeni materijal sa Brionskog plenuma treba da posluži da se javnost obmane i uputi na nevažne stvari, budući da je Plenum u stvari likvidirao Aleksandra Rankovića na nacionalnoj osnovi. Kardelj je uspeo da na svoju stranu pridobije Gošnjaka, odnosno Bakarića, i oni su uverili Tita da Rankovića i Stefanovića treba politički diskvalifikovati. Ovaj diplomata je dodao: Slovenija je do sada bila u sastavu SFRJ kao federalna država, a sad će istupiti. Biće u sastavu SFRJ ali na principu konfederacije. Problem je u tome što Srbija i Srbi nisu nikada uspevali da jasno definišu svoj nacionalni interes i da na civilizovan, argumentovan i mudar način uobliče strategiju odbrane svojih interesa. U obe Jugoslavije srpski političari nisu uspevali da se nose sa svojim protivnicima u zemlji, koji su po pravilu imali jaku podršku sa strane. Posle sloma carske Rusije, Srbi su ostali bez manje ili više pouzdanog saveznika na polju međunarodnih odnosa, ali za mnoge stvari su krivi i sami Srbi. Uzmite jedan, na prvi pogled možda nedovoljno važan, podatak: dok su Albanija, Bugarska ali druge susedne zemlje imale više svojih naučnih istorijskih časopisa na stranim jezicima koje su slali u svet okupljjući oko njih evropske i svetske balkanologe, Srbija i Srbi su potpuno potcenjivali značaj ove vrste naučnih istraživanja. Sve do danas, od strane svih političkih garnitura. Naši susedi su decenijama dokazivali svoja istorijska prava na naše teritorije, predstavljajući svaku ideju formiranja srpske nacionalne države kao imperijalni projekat Velike Srbije. To je bila podloga za planetarnu političku propagandu protiv Srba već krajem osamdesetih, a naročito tokom devedesetih godina. Politička karta koju su SAD, NATO i EU iscrtali na teritoriji bivše Jugoslavije umnogome liči na granice iz 1941. uspostavljenje nakon nacističko-fašističke okupacije. Naravno, cilj je potpuna politička i svaka druga neutralizacija srpskog faktora na Balkanu − kao deo širih geopolitičkih planova usmerenih prema Rusiji, Bliskom istoku, Srednjoj Aziji. Mi nismo nikad dovoljno pažljivo i temeljno pratili ove procese, niti to danas činimo; mi ni danas nemamo ozbiljne studije susednih naroda, naravno sa ciljem da se identifikuju i predvide izazovi koji ugrožavaju minimum srpskih državnih interesa, imajući u vidu i ekonomsku budućnost, i naučno-tehnološku strategiju i kulturni identitet u celini. Mislim da kreatori procesa dezintegracije Srbije nisu još završili svoj posao i da su im na dnevnom redu prostori Raške oblasti, Vranjske kotline, Istočne Srbije i, naravno, Vojvodine. Njihov krajnji cilj je svođenje srpskog državnog prostora na Šumadiju, na nekadašnji Beogradski pašaluk. Uniženoj, osakaćenoj i na razne načine ucenjenoj Srbiji nudi se tzv. blistava evropska budućnost, bez alternative. Najgore od svega što ovakvi projekti sa strane imaju svoje zagovornike među Srbima koji se predstavljaju kao prvoborci demokratske tranzicije. Podsećam vas na grupu ambasadora zapadnih sila koji čine grupu prijatelja Sandžaka, tursko direktno mešanje u unutrašnje stvari Srbije na prostoru Raške oblasti, navodno na poziv zvanične Srbije, neskriveno javno zalaganje predstavnika vlasti u Vranjskoj kotlini naseljenoj albanskom manjinom za priključenje Velikoj Albaniji, rumunsko proglašavanje Srba vlaškog porekla u istočnoj Srbiji za Rumune, a o mađarskim neskrivenim pretenzijama prema severnim oblastima Srbije, i infiltraciji neonacističke ideologije među mađarskom manjinom da i ne govorim. Sve se to sprovodi pod oreolom demokratske tranzicije Jugoistočne Evrope jer, kažu naši protektori, kada uđemo u Evropsku uniju granice će biti potpuno nevažne. Opasno je graditi budućnost na iluzijama i naivnom verovanju da se svet najednom radikalno promenio, kada vidimo svuda naokolo da se ratuje, otima, pljačka, uništava i da međunarodno pravo gotovo nikad nije bilo bačeno pod noge kao što je danas.
Koji su motivi onih koji u srpskom društvu, u suštini, sprovode politiku Zapada?
– Motivi su različiti: od onih čisto materijalnih, do vere da se čini nešto što traži civilizovani i demokratski svet. Pri tome je sasvim jasno da ima mnogo toga na šta možemo i treba da se ugledamo, kada je reč pre svega o razvijenim evropskim zemljama, recimo, u pogledu funkcionisanja pravne države i uopšte zakona, mesta nauke, kulture i obrazovanja u tim zemljama, socijalne politike u zemljama kao što je na primer Švedska i neke druge, uloge sindikata u zaštiti prava zaposlenih, manje-više jasnih pravila igre u političkom životu, brige o kulturnom nasleđu, i mnogo toga u svakodnevnom životu ljudi. Dakle, mnogo toga ima što je u našem interesu, bez obzira da li ćemo ili nećemo ući u Evropsku uniju. Ali ovde je jedna grupa ljudi napravila dobar posao igrajući ulogu produžene ruke vodećih zapadnih političkih centara moći, dajući u suštini logističku podršku političkim planovima ne samo političkog preoblikovanja, nego i preoblikovanja kulturnog identiteta, mentalnog sklopa nacije. Oni zapravo žele da aboliraju vodeće zapadne zemlje, zapravo njihove lidere, za mnoge zločine prema nama – od razbijanja jugoslovenske države, raspirivanja građanskih ratova, bombardovanja Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, agresije NATO-a na Srbiju 1999. – do nasilnog otimanja dela Srbije i zataškavanja najmonstruoznijih zločina nad Srbima, kao što je vađenje organa i mnoga slična zvesrstva na prostoru bivše Jugoslavije i u Albaniji. Oni su opsednuti misijom denacifikacije srpskog društva, prave crne liste svih koji po njima misle nacionalno i državotvorno.
Ovo je nov vrlo opasan fenomen u našem društvu. Ako bi se sledio ovakav ideološki prilaz, neko bi sada mogao da pravi sličnu knjigu za period pre 1987. ili za period posle 2000. Ali kuda nas to vodi? čiji je interes da ovde neprekidno postoje duboke podele i da nema kraja unutrašnjim razračunavanjima i obračunima? Da li je to zbog toga da se prikriju planovi i nosioci onih koji rade o glavi ovome narodu i ovoj državi?
Ako pogledamo stavove zapadnih sila i drugih zemalja prema Srbiji u poslednjih dvadeset godina, da li se tu nešto suštinski promenilo prema srpskim nacionalnim interesima, ili postoji kontinuitet u delovanju prema Srbiji, recimo, Velike Britanije, Nemačke? Kako ocenjujete ponašanje drugih velikih sila − SAD, Francuske, Rusije, Kine?
– Postoji nesumnjiv kontinuitet određenih geopolitičkih shvatanja u odnosu prema Srbiji i srpskom narodu u celini. Još od Srpske revolucije 1804. godine Austrija, a kasnije Autrougarska je u srpskom oslobodilačkom pokretu videla opasnost po svoje interese na Balkanu. Nastojala je na sve moguće načine da ga onemogući i kompromituje pred Evropom, naročito u periodu od Berlinskog kongresa (1878.) do stvaranja jugoslovenske države (1918). Ujedinjena Nemačka je krajem 19. i početkom 20. veka stala iza austrougarske politike na Balkanu. Austrougarska je podržavala pretenzije okolnih naroda na Balkanu prema srpskim teritorijama, ali i sve vrste regionalizama i partikularne svesti među samim Srbima. Današnji odnos zapadnih sila prema Srbima je u velikoj meri kombinacija austrougarskog i pangermanskog nasleđa na Balkanu, s jedne strane, i anglosaksonskog shvatanja da je svako jačanje srpskog faktora na Balkanu automatski jačanje ruskog uticaja u ovom regionu. Vatikan dosledno podržava hrvatske ambicije na Balkanu, i ceni da je došao trenutak da nastavi viševekovnu politiku prevođenja zabludelih šizmatika u pravu veru. Na temeljima starih geopolitičkih imperijalnih koncepcija nastala je gomila predrasuda u odnosu prema Srbima, od kojih su mnoge oživljene poslednjih nekoliko decenija (bizantinci, tradicija nespojiva sa tradicijom evropske kulture, agresivnost svojstvena vizantijskom duhovnom i političko-religioznom nasleđu, i tome slično). Napoleon je još početkom 19. veka rekao da bi prelazak samo jednog ruskog vojnika na desnu obalu Dunava bio katastrofa za evropsku civilizaciju. Savremena politika SAD prema Srbima i Balkanu temelji se u dobroj meri na ovim geopolitičkim tradicijama. Francuska je u svesti Srba dugo vremena uzimana kao istorijski saveznik, ali mnogi argumenti, naročito poslednjih godina, ukazuju da Francuska sledi američku politiku prema Srbima. S druge strane, Rusija je bila jedini dosledni spoljnopolitički saveznik Srba u borbi za svoje oslobođenje i ujedinjenje, ali je i bilo primera (San Stefanski ugovor) kada je Rusija životne interese Srba žrtvovala radi sporazuma sa drugim velikim silama u pogledu Balkana. Rusija i danas ostaje tradicionalni saveznik Srba, ali nisam siguran da ima bilo kakvu jasniju i dugoročniju strategiju prema Balkanu. Ruski prioriteti su po svemu sudeći na drugim stranama, a Balkan bi opet mogao biti prostor za dogovaranje. Tokom devedesetih godina, i naročito tokom agresije NATO-a na Srbiju, ruska admnistracija se više borila za američke i zapadne, nego za svoje interese. To je izneverilo srpska očekivanja. Rusija tada nije shvatila da se glavna borba na Balkanu vodi radi obezebeđenja pozicija za sigurnije nastupanje prema ruskim prostorima. Ipak, deluje ohrabrujuće privredno prisustvo Rusije poslednjih godina, kao i mogućnosti srpskog izvoza u Rusiju. Za poštovanje je dosledan kineski stav u pogledu načelnih pitanja oko Kosova i Metohije i drugih, ali Kina je daleko, i u globalnom odmeravanju pozicija na svetskoj karti Srbija nema poseban značaj za Kinu.
Vi ste iz Raške oblasti. Kako ocenjujete ponašanje muftije Zukorlića, i reagovanje, odnosno nereagovanje, države?
– Prvi problem vidim u tome što Srbi nakon skoro sto godina od oslobođenja ovog dela Srbije od turske vlasti i dalje ovaj deo Srbije nazivaju sandžakom, što je osmanski administrativno-upravni naziv. To je ozbiljan problem, jer i u simboličkom smislu, a u novije vreme i u praksi, stiče se utisak da je Turska ostala, iako je već sto godina nema državno-pravno u ovom delu Balkana. Iz te identifikacije sa turskim nasleđem rodio se tzv. sandžački problem. Najveći deo muslimanskog stanovništva Raške oblasti ili jugozapadne Srbije su Srbi koji su tokom osmanske vlasti islamizovani. Ta tradicija se i danas čuva u tamošnjim porodicama, iako se ona na sve moguće načine potiskuje. Manji deo stanovništva na Pešteru naselili su početkom 18. veka Klimenti. U Beogradu se vrlo slabo poznaju obeležja ovog prostora, kao uostalom i nekih drugih područja sa kojih se Srbija iz potpuno nerazumljivih razloga povlači. Period turske vlasti, a zatim i Prvi i Drugi svetski rat ostavili su teško nasleđe, ali nema nijednog razloga da se na razuman i civilizovan način ne radi na integraciji stanovništva ovog dela Srbije u sve društvene tokove. Ono što danas radi mladi muftija iz Novog Pazara je vrlo opasna i neodgovorna stvar: sistematski se podgreva i konstruiše animozitet prema Srbiji i Srbima, izmišljaju se genocidi u Raškoj oblasti nad muslimanskim stanovništvom, a dokazani saradnici nacista i velikoalbanski ideolozi, kao što je bio Aćif Hadžiahmetović, proglašavaju se za branioce Sandžaka. Treba samo pogledati knjigu Kako se kalio Sandžak, objavljenu u Frankfurtu na Majni. Svakog dana se rađa jedna velika produkcija različitih pamfleta koji na otvoren način raspiruju mržnju prema svemu što je srpsko. U Beogradu se problem zaobilazi, potcenjuje, u medijima se daje prostor mladom muftiji i krugu oko njega, dok se ne čuju ozbiljni i razumni ljudi sa tog prostora koji Srbiju smatraju svojom zemljom. Naravno, problem koji se tamo stvara je deo širih političkih kombinacija pod pokroviteljstvom Turske i SAD.
I na kraju neizbežno pitanje − Kosovo i Metohija.
– Stanje današnje okupacije jednog dela Srbije i proglašenje države Kosovo na tom prostoru je protivpravan i ilegalan čin. To je jasno svim ljudima na svetu koji drže do elementarnih normi međunarodnog prava i međunarodnih odnosa. Kosovski primer je kao na dlanu razotkrio pravo lice SAD, NATO-a i EU, pale su sve maske i razobličene su sve velike teorije o ljudskim pravima i demokratiji. Pred licem tog velikog sveta dešava se jedan veliki zločin nad srpskim narodom i svime što je on vekovima stvarao na tom prostoru. Od Srbije će se tražiti da prizna tu kriminalnu NATO konstrukciju. Nije isključeno da će kosovski Albanci uz blagoslov NATO-a krenuti u obračun sa Srbima u severnom delu Kosova i Metohije. Uočljivo je da se vrlo organizovano radi na prihvatanju realnosti, a to znači da se, pored tzv. Priznanja, Kosovo kao simbol srpskog identiteta, kosovske teme i kosovski motivi u srpskoj narodnoj tradiciji, književnosti, umetnosti, celokupnom duhovnom nasleđu, jednostavno izbrišu iz srpskih obrazovnih i kulturnih programa i narodne svesti. To je najopasniji izazov. Zabrinjavajuće je gubljenje osećaja solidarnosti u srpskom narodu sa srpskim stradanjima i patnjama danas na Kosovu i Metohiji. Međunarodni odnosi nisu statični. Oni se menjaju. Menja se i odnos snaga u svetu. Treba verovati da će doći vreme kada će se pružiti prilika za reintegraciju ovog dela Srbije, naravno u skladu sa osnovnim principima međunarodnog prava, jer u protivnom svet će se pretvoriti u džunglu u kojoj će svaka manjina na svetu tražiti da NATO podrži njenu pobunu protiv države u kojoj živi i da joj podari novu državicu. Danas je na Balkanu na sceni projekat Velike Albanije. Počelo je sa otimanjem dela Srbije, ali na tome se neće stati.
Ujedinimo se kulturom
Kako ocenjujete odnos Srbije prema najbližem okruženju, novoformiranim državama: Hrvatskoj, Sloveniji, BiH, Crnoj Gori? Da li je vreme da Srbija u novim uslovima preduzima akcije kulturno-prosvetnog karaktera kao u 19. veku, i šta o tome možemo naučiti?
– Mala Srbija pre 1912. imala je tokom 19. i početkom 20. veka prilično jasan i zaokružen program nacionalnog rada u okolnim srpskim zemljama. Posle 1918. a naročito posle 1945. Srbija više nema program srpske kulturne, prosvetne i drugih vidova integracije. U tih sedam decenija zajedničke države, Srbi su izgubili mnogo vremena i svojim oportunizmom, karijerizmom, ponekad i neznanjem i nesposobnošću, omogućili su snažne procese dezintegracije srpskog naroda, odnarođavanja, jačanja regionalne svesti. Ako se tome dodaju nenadoknadivi demografski gubici u Prvom i Drugom svetskom ratu, genocid nad Srbima u NDH, proterivanje sa prostora današnje BJR Makedonije 1941−1945, sa Kosova i Metohije od 1941. do danas, stalno potiskivanje iz Hrvatske u periodu posle 1945, a da ne govorimo o etničkom čišćenju od 1991. pa naovamo, potiskivanje iz BiH od kraja šezdesetih godina 20. veka – onda se mogu shvatiti razmere rastrojstva srpskog nacionalnog korpusa u 20. veku. U Crnoj Gori je posle 1945. politički instalirana crnogorska nacija, time što su dotadašnji Srbi u Crnoj Gori partijskom direktivom proglašeni za Crnogorce u nacionalnom smislu. Poslednjih dvadesetak godina konstruiše se nov crnogorski identitet na antisrpskoj osnovi. Na tim ogromnim ruševinama i brojnim oblicima stradanja srpskog naroda teško je sada graditi jednu celovitu strategiju srpskog kulturnog i duhovnog prostora. Ako se još tome doda hipoteka velikosrpstva, odnosno da svaki pokušaj prirodnog povezivanja Srba biva proglašen za težnju ka stvaranju Velike Srbije, kako od suseda tako i u istoj meri i od zapadnih protektora, onda je jasno da je stanje u tom pogledu ispunjeno mnogim preprekama. Međutim, i u takvim okolnostima sadašnja Srbija ne koristi ni one mogućnosti koje joj stoje na raspolaganju, nastupa isuviše bojažljivo, stidljivo, partijski, bez bilo kakve dugoročnije temeljnije uobličene stategije kulturnog, obrazovnog, privrednog, informativnog i svakog drugog vida povezivanja. Program srpske kulturne integracije treba da bude temelj takve aktivnosti. Podrazumeva se da taj posao treba da se zasniva na znanju i stručnom razumevanju kulturnih procesa. Veliki srpski naučnik Stojan Novaković objavio je u dubrovačkom Srđu 1908. jedan kratak ali programski tekst pod naslovom Ujedinimo se kulturom! Nije izgubio na aktuelnosti.
Geopolitika br. 43, 1.avgust 2011.
