Postovana Redakcijo,
Posto se u napisima, objavljenim od Vas INTERNET NOVINE SERBSKE, spominje moja studija FALSIFIKOVANA ALBANSKA ISTORIJA, dobro bi bilo da je objavite, da bi citaoci videli kako su titoisticke jugoslovenske vlasti dale Albancima tapiju Kosova i Metohije sred Beograda, jos 1968. godine.
S postovanjem,
Prof. Dr Kaplan BUROVIC, akademik
FALSIFIKOVANA ALBANSKA ISTORIJA
– Povodom izdanja «IZ ISTORIJE ALBANACA» –
Pise: Prof. Dr. Kaplan BUROVIC, akademik
Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije, godine 1969. izdao je u Beogradu «priručnik za nastavnike» pod naslovom IZ ISTORIJE ALBANACA, koji pretstavlja «zbornik predavanja».
Kako vidimo u uvodu ovog «zbornika» ni najmanje predavanja (to su, kako ćete videti, peredavanja!), Društvo istoričara Srbije, u saradnji sa Zavodom za osnovno obrazovanje i obrazovanje nastavnika Socijalističke Republike Srbije, organizovalo je u Beogradu 1, 2. i 3. februara 1968. godine seminar iz istorije Albanaca.
Ovom seminaru je prisustvovalo nekoliko stotina nastavnika istorije, koji su «svedočili» da je seminar «ispunio jednu prazninu u stručnom usavršavanju naših nastavnika». Navodno da je «Kroz predavanja renomiranih stručnjaka i naučnika iznesena kontinuirano istorija Albanaca».
Tako, Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, kao prosvetno-pedagoška institucija, izdalo je ova «autorizovana predavanja» održana na tom seminaru, a sa uverenjem da će materijal «korisno služiti ne samo nastavnicima istorije, i uopšte prosvetnim radnicima, već i širem krugu čitalačke publike».
Pitamo pre svega ko je autorizovao ova predavanja? Kakve su naučne kompetencije imali ti ljudi koji su autorizovali ta predavanja? I, na kraju, ti ljudi, koji su ih autorizovali, kakve su društveno-političke i države kompetencije imali?
Sa druge strane, kakav su to renome imali ti «stručnjaci» i «naučnici»?!?!?!
Ostavljajući po strani predavače dr Božidara Ferjančića, Momčila Spremića, dr Bogumila Hrabaka, dr Mirka Bajraktarovića i dr Živka Avramovskog, pitamo kakav su «renome» imali albanski predavači («stručnjaci» i «naučnici»!) na tom seminaru, imeno Zef Mirdita, dr Skender Rizaj i Ali Hadri?! Njihov «renome» stručnjaka i naučnika vidi se jasno i iz njihovih predavanja, koja ću uzeti u prudentnu analizu, sa akribijom jednog akademika, koji je već pružio čitavom svetu dovoljno svedočanstava da mu je sveta naučna istina.1
1. Zef MIRDITA se u ovom izdanju zastupa sa studijom ILIRI I ETNOGENEZA ALBANACA, preko koje nam propagandira da su njegovi Albanci autohtoni na prostorima gde danas žive (znači ne samo u Albaniji, već i u okolnim zemljama!), da su genetski sledbenici Ilira, pa i Pelazga.
Ni za jedno od ovih njegovih pretendiranja on nam ne pruža nikakve dokaze. Njegovo upinjanje na autohtoniju i pelaško-ilirsko-albansku etnogenezu zasniva se na rekla-kazala ovog ili onog naučnika, koji za to nije pružio nikakve dokaze, već se – obično – i sâm bazirao na rekla-kazala njegovih prethodnika, ako nije bio i agent ove ili one političke grupacije, pa je preko svoje «nauke» propagandirao politiku, kako to čini i sâm Z.Mirdita.
Sa druge strane, danas postoje naučnici svetskog glasa, koji se nisu bazirali za svoja pretendiranja na rekla-kazala svojih prethodnika, ponajmanje na političke aspiracije ovoga ili onoga, već su upregli svoje mozgove da naučno prostudiraju dotične probleme i da za svoja pretendiranja podnesu dokumenta, argumenta i činjenice.
Kako vidimo iz njegove «studije», Zef Mirdita poznaje i ovu grupu naučnika. Njima on ili ne poklanja ni najmanje pažnju (nekima ne spominje ni ime!), ili ih aprioristički negira, osporava i nastavlja da se upinje na njegova pretendiranja i njegovu antinaučnu i čisto političku propagandu o tobožnjoj autohtoniji Albanaca i njihovom pelaško-ilirskom poreklu.
Ja sam ove probleme već tretirao detaljno preko mojih studija, koje su (i pored zabrana i sabotiranja !) delimično objavljene, ili pročitane na katedrama universiteta, od kojih, neki, preneli su mi ih i preko interneta. Zato se neću angažirati sa argumentiranjem mojih danas već poznatih teza. Za one koji su indoktrinirani falsifikatima istorijske istine od Z.Mirdite, izlažem ukratko sledeće:
a) Albanci nisu autohtoni, što se dokazuje ovim činjenicama:
– Albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Srbi, Makedonci, Crnogorci – odnosno – da su došljaci u Evropi i na Balkan iz Azije.
– Pozajmice iz latinskog jezika, albanski jezik ih ima posredstvom neolatinskih jezika. A ovo znači da Albanci nisu imali fizičkog doticaja sa Latinima i njihovim jezikom. Sa druge strane ovo znači da Albanci nisu bili na Balkan u ono vreme kada su tamo vladali Latini-Rimljani i njihov jezik. U krajnjoj instanci – znači da su na Balkan došli posle pada Rimske imperije.
– Nijedan od poznatih antičkih toponima prostora, gde danas žive Albanci, nema etimologiju iz albanskog jezika. Svi su oni sa stranom, nealbanskom, etimologijom.
– Izuzev grčkog, svi ostali jezici Balkana antičkih vremena, romanizirani su. Albanski jezik nije romaniziran. I ovo je dokaz da u antička vremena Albanci nisu bili gde su danas.
– HOMOS GEORGIKOS (Agrarni zakon), koji je kodificiran negde sredinom VIII veka n.e., sadrži običajno pravo vizantisko-slovensko. Tu se spominju svi narodi Balkana, ali ne i Albanci, što znači da oni tada nisu bili na prostorima gde su danas.
ARGUMENTA PONDERANTUM, NON NUMERANTUM !
Za opširnije vidite moje delo KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007.
Da Albanci nisu autohtoni već su javno priznali i poznati albanski naučnici, kao što su: akademik prof. dr Ećrem čabej, prvi predsednik Akademije nauka Albanije prof. Aleks Buda, drugi predsednik Akademije prof. Šaban Demiraj i dr. I dok su to oni priznali pod gvozdenom petom diktatora Envera Hodže, Zef Mirdita, koji to isto tako dobro zna kao i pomenuti, ne usuđuje se da prizna ni sa razuzdane slobode Josipa Broza Tita.
Godine 548. dokumentirano je da su Sloveni ušli u Durrhachium (današnji Durrës u Albaniji). U to vreme Albanci su čuvali svoje koze po Transilvaniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, što znači da su bili van Balkana i da su Sloveni prije njih stigli na Balkan, pa i u Prevalitaniji – današnja Albanija, pa i u sam Durrhachium – danasnji Durrës.
Na pretendiranje Zefa Mirdite da «postojbina današnjih Albanaca nije područje njihove ekspanzije, nego restrikcije» (str. 26), odgovorio mu je njegov zemljak i kopatriota, pomenuti Akademik čabej: «Oblast, gde se danas prostiru Albanci na Balkanu, nije zona restrikcije, već ekspanzije». Ne znamo da mu se Z.Mirdita suprotstavio, iako je bio prisutan na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, gde je Profesor čabej pročitao to njegovo samopriznanje, koje je i objavljeno u zborniku radova KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 26.
b) Albanci nemaju nikakve veze sa Pelazgima. Albanski Institut za Istoriografiju izdao je u Tirani 1959. godine prvi tom knjige HISTORIA E SHQIPËRISË, redaktirana od poznatih albanskih naučnika Stefanaq Polo i Aleks Buda, gde, na str. 29, između ostalog pišu: «Misao A. Shlaihera za pelaško poreklo albanskog jezika oborena je od argumentirane kritike naučnika Gustava Majera, koji je godina 1870-1890 odredio položaj albanskog jezika bez veze sa pelaškim stablom…».
Do danas ne znamo da je ma ko oborio argumentiranu kritiku Gustava Majera, ponajmanje Zef Mirdita. Naprotiv, znamo da se sa pelaškim stablom povezuju proto-Sloveni, oni koji su prethodili na Balkan današnjim Slovenima. Z.Mirdita sigurno poznaje to izdanje. Kako je moguće da on prelazi ćutke preko pretendiranja albanskih istoričara i naučnika, koja nisu po ukusu njegovih pretendiranja?! Da nisu možda ovaj njegov tendenciozan i čisto politički stav imali predvid oni koji su ga nazvali renomiranim stručnjakom i naučnikom?!
c) Albanci nemaju nikakve veze ni sa Ilirima. Zef Mirdita poznaje Gustava Weiganda, autora 12 argumenata, kojima dokazuje da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima, a koji su ubedili u to i najvećeg iliromana svih vremena Norberta Jokl-ia, ali ne i Z.Mirditu, koji nam do danas nije pružio ni jedan jedini argumenat da su Albanci potomci Ilira.
Pomenuti prof. Šaban Demiraj, drugi predsednik Akademije nauka Albanije, koji je uzeo u detaljnu analizu svih 12 argumenata G.Weiganda, kaže doslovno: «…protivnici teze porekla albanskog jezika od ilirskog, kao glavni jezični argumenat pretstavili su upravo njihovu pretpostavku da albanski jezik, kao jezik tipa SATEM, ne može da bude «sin» ilirskog jezika, koji je, prema njima, bio tipa KENTUM. I u stvari, kad bi bila tačna jedna takva pretpostavka, tada svaka dalja diskusija za ilirsko poreklo albanskog jezika teško da bi našla siguran oslonac. Kritika 12 argumenata Weiganda ne dokazuje ilirsko poreklo albanskog jezika. Za to treba da se nastave istraživanja. Treba da imamo u predvid i mišljenje Hansa Krahea, koji albanski jezik smatra kao jedan jezik različit od ilirskog i tračanskog…Albanski i ilirski su dva jezika».
Istraživanja savremenih naučnika, ne samo što nisu dokazala da su Albanci genetski potomci Ilira, već suprotno, višestruko su nam dokazala da Albanci nemaju nikakve veze ni sa Ilirima. Sa ovime, u poslednje vreme sve se više slažu i sami albanski naučnici, naravno – trezveni, a ne i oni koji su po naređenju Envera Hodže postavili politiku u prvi plan.
Izlaganje Zefa Mirdite je puno antislovenskih insinuacija, koje služe potsticaju albanskog šovinizma i rasizma, a koja su i antinaučna, jer ne odgovaraju istorijskoj istini. Koliko za primer citiram: «Dolazak Slovena u ove krajeve učinio je da civilizacija stvarana vekovima pomalo nestaje». (Str. 9)
2. Dr Skender RIZAJ, poznat kao veliko-albanski šovinista i rasista, koji je preko svojih knjiga pretendirao da su i Nemanjići Albanci, u ovom izdanju zastupa se sa predavanjem ALBANIJA U XVIII I PRVIM DECENIJAMA XIX VEKA. Uopšte uzev on se za njegovo predavanje oslonio na albanske istoričare, pa je sledstveno izbegao sve naučno dokazane istine, koje ne idu u prilog albanskog ekstremnog nacionalizma, šovinizma i rasizma. Napomenućemo samo nekoliko njegovih nedoslednosti istorijskoj istini:
– Na str. 77 on kaže: «Porodica Bušatlija, za koju se smatralo da vodi poreklo od Dukađina, bila je jedna od najbogatijih porodica severne Albanije». Izraz «za koju se smatralo» suđeriše nam da nije istina da je ta porodica poreklom iz Dukađina, dok izraz «bila je jedna od najbogatijih porodica severne Albanije», ne kaže nam ništa novo, jer je i Dukađin severna Albanija. Za nikoga, pa ni za Albance, nije bitno da li je ta porodica iz ove ili one albanske oblasti, već šta je ta porodica po nacionalnosti. O tome se govorilo i pisalo, pa je rečeno i to da Bušatlije vode poreklo od muslimaniziranih Petrovića Crne Gore. Lično kralj Nikola Petrović, kada je oslobodio Skadar (Shkodra) od turskog ropstva, izjavio je Skadranima: «I ja sam Bušatlija!». Na ovo pitanje je trebao da odgovori Skender Rizaj. Zašto nije odgovorio? Zašto je mistificirao? Učenje svoje istorije za svaki narod, posebno za albanski, treba da služi vaspitanju naroda u zdravom duhu istine, koja zbližava narode, bratimi ih, doprinosi njihovom integriranju i slivanju.
-Na str. 83-84 S.Rizaj govori o plemiću De Broniaru, predstavnik austrijske vlade i Cara Jozefa, koji je stigao u Skadar i, po dogovoru, predao Kara Mahmud-paši Bušatliji 50.000 dukata, da bi organizovao vojsku i pošao u rat protiv Turske, pošto je prethodno budu napali Austrijanci sa severa. Posle pobede Austrija bi priznala nezavisnost Albanije, a njega za kralja. Kara Mahmud-paša je uzeo dukate i, pri povratku delegacije, organizovao ubistvo svih. Kao i albanski istoričari, i S.Rizaj, umesto da prizna golu istinu, pokušava da opravdava zločin Kara Mahmud-paše.
-Na str. 97-98 S.Rizaj opet mistificira u vezi sa Mustafa-pašom Bušatlijom, koji je pošao u rat protiv sultana pre ugovorenog vremena sa bosansko-hercegovačkim ajanima, da bi tako zasluge pobede prigrabio za sebe. Ali umesto pobede pretrpeo je od Turaka poraz. Skender Rizaj kaže: “Pošto ga nisu podržali feudalci Kosova, a bosanskoj vojsci, koja je trebala da pristigne u pomoć, brzo je turska vojska izašla u susret, Mustafa-paša Bušatlija je morao da se vrati u Skadar i da se zatvori u tvrđavu Rozafat…Opsada Rozafata je trajala šest meseci… Mustafa-paša se predao, ali posredstvom austrijskog kancelara, kneza Meterniha…”
Istina je malo drukčije: bosansko-hercegovačka vojska je stigla kada je ugovoreno i napala tursku vojsku upravo na Kosovo, izvojevala sjajnu pobedu i pozvala Mustafa-pašu da izađe iz Rozafata i da im se pridruži, pa da zajedno marširaju na Stambol, što ovaj nije prihvatio, jer je u međuvremenu poslao svog kavaza kod Meterniha. Skenderu Rizaj se ne sviđa pa prizna da su slovenska braća, muslimani Bosne i Hercegovine, oslobodili od Turaka Kosovo još 1831. godine, kao što mu se ne sviđa da se zna da su njegovi Albanci odbili da po dogovoru nastave rat protiv Turaka.
Na str. 438 izdanja HISTORI E SHQIPËRISË piše: “…u junu 1785. godine…u otsustvu vladike Petra Njegoša, koji tada beše u Rusiji…Kara Mahmut je izašao sa svojim vojskama iz Skadra, napade i osvoji tvrđavu Podgorice i Spuža. Otuda…napade Crnogorce, uđe na Cetinje, i potčini veći deo zemlje pod harač. U povratku za Skadar, on ne obaveštavajući nimalo Republiku Veneciju, prešao je posred primorskih krajeva, koji su se nalazili pod njenom vlašću, pljačkajući zemlju”. Tom prilikom Kara Mahmud-paša je spalio Cetinje i posekao sve živo što mu je dopalo u ruke, i decu, i žene i starce, što nam S.Rizaj prelazi ćutke. Apsolutno ni reči o tome, jer – kako videste kod njegovog kolege Zef Mirdita – samo su Sloveni bili na Balkanu razarači civilizacije, a ne i njihovi Albanci!
A na str. 452-453 te iste HISTORIJE piše i ovo: “U leto godine 1796, na čelo jedne velike vojske, sastavljene od dve divizije, Kara Mahmut krenu protiv Palabardha (od albanskih istoričara albanizirano ime Bjelopavlića,- KB) u Crnoj Gori. Bitka je počela ujutro 11 juna. I ovaj put heroizam slobodnih narodnosti Crne Gore prouzrokova poraz Bušatlije. Ranjen Kara Mahmud se povuče sa velikim gubitcima. On poče da organizuje jednu drugu ekspediciju, ali i ovaj put je poražen. Sem što je izgubio jedan veliki broj vojnika i oficira, ovaj put je i sâm pao u borbi 22. septembra 1796”.
Ni o ovome kod S.Rizaj nećete naći ni reči, iako u literaturi njegovog predavanja navodi citiranu HISTORI E SHQIPËRISË.
Obratite pažnju na izraz «heroizam slobodnih narodnosti Crne Gore». Kad ovi Albanci pišu o heroizmu Albanaca nikada se ne izražavaju tako – «heroizam slobodnih narodnosti Albanije», jer po njima u Albaniji žive samo Albanci, dok u Crnoj Gori – ne samo Crnogorci, već – “narodnosti”!!!
Podmuklost ovih albanskih “istoričara” i “naučnika”, “akademika”, je očigledna. Danas kažu narodnosti Crne Gore, a sutra će reći da su njihovi Albanci izvojevali tu sjajnu pobedu nad Turcima, kao što čine i sa Bojem na Kosovo od 1389. godine.
3. Ali HADRI se zastupa sa tri predavanja: NACIONALNI POKRET ALBANSKOG NARODA OD TRIDESETIH GODINA XIX VEKA DO KRAJA 1912. GODINE, pa ALBANSKA NARODNOST U JUGOSLAVIJI OD 1918. DO 1941. GODINE, NJENO UčEŠćE U NOB JUGOSLAVIJE i NARODNOOSLOBODILAčKA BORBA U ALBANIJI I PRVE GODINE POSLERATNOG RAZVOJA.
U sva tri predavanja on je tendenciozan, izbegava da iznese istorijsku istinu onako kako je i, svakakvim mistifikacijama, podržava čisto nacionalističke pretenzije, veliko-albanski šovinizam i rasizam.
U prvom predavanju on više puta naglašava da su albanski gradovi (gradovi Albanije!) ne samo Skadar, već i Prizren, Peć, Ðakovica, Kosovska Mitrovica, Priština, Ohrid, Struga, Preveza, Janina i td.
Za Skadar nam nigde ne kaže da je za 500 godina redom, sve do pada pod Turcima, bio prestolnica Crne Gore, kada tamo nije bilo skoro ni žive albanske duše, da su ga Crnogorci branili od turskog napada, pa da su ga na kraju i oslobodili oni, Crnogorci, a Albanci dobili na tanjiru intervencijom Velikih Sila. Za ostale gradove nigde ne napominje da su srpski, makedonski i grčki, da su u njima Albanci došljaci sa albanskih gora i da su tada sačinjavali manjinu stanovništva, pa da su i danas u manjini
Na str. 139 A.Hadri piše: “Formiranje Prizrenske lige je ubrzano i neprijateljskim stavom srpske vlade prema Albancima u Južnoj Srbiji. Naime, srpska vlada je obećala da neće ništa preduzeti protiv Albanaca ako se budu držali lojalno u srpsko-turskom ratu (1876-1878). Albanci tih krajeva poverovali su ovom obećanju i imali su lojalan stav. Međutim, srpska vlada nije održala obećanje.”
Je li srpska vlada ona koja nije održala obećanje, ili su muslimani uopšte, a albanski muslimani posebno, učinili zajedničku kauzu sa turskim okupatorom, svrstali su se u njegove redove ne samo kao regrutirani vojnici, već i kao dobrovolci i bašibozuci, i pošli protiv srpske vojske i Srba uopšte?!?!?! O kakvoj lojalnosti Albanaca govori A.Hadri, koji sasvim dobro zna da su ne samo ruke albanskih feudalaca, već i ruke albanskih muslimanskih fanatika bile do lakta i preko lakata ogrezle u krvi Srba, staraca, žena i dece?! Je li moguće da g. Hadri ne zna da je njegov obožavani Hodža Tahsin, svojim parama, regrutovao 1.000 Albanaca i predvodio ih je i u Hercegovinu protiv tamošnjeg stanovništva, koje se diglo na ustanak za nacionalno oslobodjenje?!
Prizrensku ligu, iako A.Hadri priznaje da je u prvoj i drugoj fazi imala panislamski karakter, on nam je prikazuje isključivo kao albansku ligu, što sigurno nije istina. U prvoj i drugoj fazi ona nije bila albanska, već panislamska. A ovo znači da su je organizovali muslimani Balkana, a ne Albanci. Organizovao ju je licno sultan turski, da bi preko muslimanske vere i fundamentalizma, sacuvao granice svoje Otomanske imperije!!!
A.Hadri priznaje da je Abdul-beg Frašeri bio najistaknutija ličnost i najistaknutiji ideolog Prizrenske lige, ali prećutkuje istinu da on nije bio Albanac, već Vlah. Kaže da se «rađa ideja da se Crnoj Gori ustupi područje između Jadranskog mora i Skadarskog jezera do ušća Bojane, obuhvativši i Ulcinj», ali prećutkuje da su to područje već bili oslobodili Crnogorci oružjem, svojom krvlju. Zato, umesto ustupe, treba reći vrate.
Na str. 143 piše: «Ilindenski ustanak, koji pretstavlja značajan događaj ne samo u istoriji makedonskog naroda već i za čitav Balkan, odjeknuo je snažno među Albancima. Zna se da su Albanci iz Makedonije svojim učešćem u ustanku dosta doprineli njegovom uspehu».
Ne kažemo da u tom ustanku nije uzeo učešća nijedan Albanac (Pitu Guli je bio Vlah, a ne Albanac, kako se pretendira!), ali kažemo da su Albanci skoro en bloc bili (na čelo sa Bajramom Curi-em!) na strani turskog okupatora, da su i iz Albanije, kao dobrovoljci i bašibozuci, pošli da uguše taj ustanak, i da su se pokazali pravim krvolocima, što je umetnički prikazao u svom romanu «albanski» književnik Sterio Spasev, koji jasnije, pod gvozdenom petom Envera Hodže (!), nije mogao da demostrira istinu da je Makedonac ipo po nacionalnosti.
Ali Hadri priznaje da je vođa albanskih ustanika 1912. godine bio Hasan Priština, ali prećutkuje činjenicu da je taj Hasan svojim poreklom od islamiziranih Srba, koji su se preko islama i albanizirali, kao i mnogi drugi na Kosovu i u samoj Albaniji. Okretanje činjenica glavom na dole je profesija Ali Hadri-a.
U njegovom predavanju ALBANSKA NARODNOST U JUGOSLAVIJI Ali Hadri naglašava isključivo ugnjetavanje te dijaspore i osporavanje ovih i onih prava, ćuteći za položaj jugoslovenske nacionalne manjine u Albaniji, za koju dobro zna da je bila u mnogo težem položaju, jer im nije dozvoljeno ni da se izjave za Jugoslovene. Govoreći o teroru u Jugoslaviji, on pretendira: «Taj teror graničio se sa fizičkim istrebljenjem Albanaca, koji su bili najugnjeteniji narod na Balkanu». Je li moguće da A.Hadri još nije čuo za Vlase, koji u njegovoj Albaniji sačinjavaju skoro jednu petinu stanovništva, a ni dan-danas nemaju pravo ni da se izjave za Vlase?!
Govoreći za učešće njegovih Albanaca u NOB Jugoslavije zaboravlja da spomene učešće Jugoslovena u NOB Albanije. I dok su Jugosloveni u Albaniji uzeli učešće u njihovoj NOB od prvog dana, Albanci Jugoslavije se jedva posle kapitulacije Italije uključuju u NOB Jugoslavije. I dok se Jugosloveni u Albaniji bore za oslobođenje Albanije, Albanci u Jugoslaviji se ne bore za oslobođenje Jugoslavije, već za komadanje Jugoslavije i da njenim teritorijama stvore njihovu super Ve-e-eliku Albaniju. Ili ovo nije istina, g. Hadri?! Zašto sve ovo prećutkujete?!
U njegovom predavanju NARODNOOSLOBODILAčKA BORBA U ALBANIJI, on nastavlja sa mistificiranjem i prikrivanjem istorijskih istina i činjenica. Pre svega nigde i ne spominje nacionalne manjine u Albaniji, ponajmanje jugoslovensku, što je dalo povoda drugima da preko svojih «studija» kliču: «Albanija je nastanjena čisto albanskim stanovništvom. Nema nacionalnih manjina!» Ili nije ovako gospodine akademiku, prof. dr Mark Krasnići?!
Kako se zna, kad su italijanski fašisti 1939. godine napali Albaniju, jugoslovenski narodi se nisu složili sa time. Oni su i javno protestirali, pa su tražili i oružje da priteknu Albancima u pomoć. Mnogi su im i pritekli. Jugoslovenska nacionalna manjina Albanije je en bloc uzela učešće u NOB albanskog naroda. Ona se borila rame uz rame sa Albancima za slobodu i nezavisnost Albanije, a ne za njeno rasparčanje. Nisu ni pomislili da se njenim delovima prošire granice njihovih domovina. Ništa od ovoga nema u predavanju «stručnjaka” Ali Hadri.
Italijanski fašisti su 7. aprila 1941. godine napali Jugoslaviju i sa teritorije Albanije. Sa njima su marširali i albanski fašisti i obični ljudi, regrutirani i dobrovoljci. Preko ovih kolaboracionista italijanski fašisti su realizirali rasparčanje teritorija Jugoslavije, od kojih su znatan deo prisajedinili njihovoj Albaniji, pa su i znatan deo terora nad Jugoslovenima vršili rukom Albanaca. Ni o ovome nema ni reči.
Na str. 231 A.Hadri priznaje:
“Iako se i sama nalazila u nezavidnoj situaciji u pogledu snabdevanja stanovništva, Jugoslavija je izašla u susret traženju albanske vlade i poslala… u vidu pomoći pšenicu i kukuruz.
U periodu od 1947. do sredine 1948. godine Jugoslavija je na osnovu ugovora o privrednoj saradnji dala Albaniji robu u vrednosti od preko 2 milijarde dinara, dok je FNRJ primila od Albanije robu u vrednosti od 290 miliona dinara”. (Podvukao,- KB)
Priznaje ovo, ali ćuti o “zahvalnosti” koju su njegovi Albanci pokazali prema Jugoslovenima, koje su optužili i nastavljaju da optužuju da su ih tobože opljačkali.
I predavanja gospode dr Božidara Ferjančića, posebno Momčila Spremića, pa dr Bogumila Hrabaka, dr Mirka Bajraktarovića i dr Živka Avramovskog imaju puno netačnosti i nedostataka.
Sva je ova knjiga upravo takva da ni najmanje ne služi njenom cilju. Naprotiv, ona služi indoktriniranju Jugoslovena veliko-albanskom ideologijom. Tako ovi Albanci, pošto su indoktrinirali albanske mase šovinizmom i rasizmom, veliko-albanskim pretenzijama prema susednim narodima i teritorijama, nastoje da tom ideologijom indoktriniraju i druge, pre svega susedne narode, a zatim i one najudaljenije. I uspeli su ! Hocete li da vam navedem imena jugoslovenskih (srpsko-crnogorskih i makedonskih) istoricara, arheologa, naucnika i akademika, koji su prihvatili kao neospornu istinu istorijske falsifikate ovih albanskih « renomiranih stručnjaka i naučnika » ?!
Za ovakva predavanja i knjige ne samo da nemamo potrebu mi, Jugosloveni, već za njih nemaju potrebu ni sami Albanci. Društo istoričara Srbije, koje je objavilo ovu knjigu, bar posle krvavih događaja na Kosovu 1999. godine i u Makedoniji 2001. trebalo bi, ako ne i svom narodu, bar Makedoncima da se izvini za indoktriniranje Albanaca na putu njihovih zločina.
Ženeva,
25. septembar 2003.
______________
1) Universitet Nju Jorka uveo je u svoja predavanja albanološke teze akademika prof. dr. Kaplana Burovića, pa je o tome izvestio i preko svog sajta na internetu, gde za Akademika Burovića pišu da je famous Albanian dissident and historian.- REDAKTOR.
