Žan – Antoanet Poazan, poznatija kao Madam Pompadur, obeležila je celu jednu epohu svojom neverovatnom lepotom i snagom, ali mnogi su o ovoj lepotici najviše čitali kao o ljubavnici francuskog kralja Luja XV. Rođena je 29. 12. 1721. u imućnoj porodici u Parizu što joj je omogućilo izvanredno obrazovanje. Odgojio ju je Lenormand de Turnehem, ljubavnik njene majke, a rasla je u bleštavim salonima gde se svakodnevno okupljao krem francuskog društva.
Solidno obrazovanje stekla je u jednom samostanu. Već u sedamnaestoj godini postala je veoma popularna u pariskim mondenskim krugovima, zahvaljujući lepoti, šarmu i temperamentu. Dobila je nadimak „kraljičica“. Visoka, vitka, magnetnog pogleda i poželjnih usana, udala se u devetnaestoj godini za mladog naslednika jedne od najbogatijih pariskih porodica Lenormanda de Etiolesa.
četiri godine kasnije, 1745. godine upoznala se sa Lujem XV na jednom maskenbalu. Nedugo posle toga ostavila je muža i preselila se u Versaj da bi postala kraljeva ljubavnica. Opčinjen njenom lepotom Luj joj je izgradio poseban stan sa tajnim hodnikom koji je vodio direktno ka njemu. Kada je Madam Pompadur stigla na dvor Versaj, izgrađen 1700. godine uz pomoć 36.000 ljudi, svaki segment života u njemu bio je određen strogim pravilima koja su Luja sputavala.
Brak između francuskog kralja Luja XV, koga su još zvali i Kralj Sunce, i Marije Ležinske, ubrzo je ušao u najozbiljniju krizu. Istovremeno Žan-Antoanet je sve više maštala o tome da postane zvanična kraljeva ljubavnica.
Zasićen starim ljubavnicama, Luj je poželeo mladu otmenu damu i kada se ona preselila u Versaj, dao joj je titulu markize od Pompadura.
Šampanjac čuva lepotu
Nakon smrti Madam Pompadur 1764. narod joj je spevao ovakav epitaf: „Ovde počiva ona koja je 15 godina bila devica, 20 godina bludnica i sedam godina ona koja je terala druge žene na blud“.
Poznata je njena izjava da je šampanjac jedino vino nakon koga žena ostaje lepa.
Ali veoma ambicioznoj madam Pompadur to nije bilo dovoljno. Svoje prste uplela je i u politiku. Počela je da prima ambasadore i utiče na kraljeve odluke. Ponekad su te odluke bile sudbonosne za Francusku. Recimo, kada je u Francuskoj započeo Sedmogodišnji rat, javno mnjenje, koje je do tada obožavalo, okrenulo se protiv madam Pompadur. Počeli su da je proganjaju, pa je umorna od svega i razočarana utočište našla u religiji.
Mada je istorija uglavnom poznaje po uticaju koji je imala na kralja Luja XV kod donošenja odluka sudbonosnih po Francusku, madam Pompadur je veoma zaslužna za širenje kulture u Francuskoj XVIII veka. Na dvoru je okupljala poznate umetnike, organizovala umetničke večeri, a u Versaju je osnovala i pozorište pod nazivom „Mali apartmani“. često je i sama nastupala. Pomagala je intelektualce i gotovo svakodnevno se družila s Volterom i Dalamberom. Ceo kulturni Pariz ju je zbog toga prosto obožavao.
Podsticala je kraljev interes za arhitekturu i umetnost, a od slikaraje najviše volela Bušera. Bila je veliki ljubitelj umetnosti, a u to vreme na njen nagovor otvorena je i fabrika porcelana u Sevresu. Određivala je trendove svog vremena, što je bilo očigledno u njenom stanu i njenom okruženju. Volela je svetle boje, posebno roze i zelenu, a one su deo njenog jednostavnog, ženstvenog stila. Ovaj stil sa puno cveća i raskoši, kasnije je nazvan i „pompadur stil“.
I kada se najzad povukla, umorna od svega, kralj je nije napustio. Umrla je 1764. od tuberkuloze, a njenu smrt Luj XV iskreno je ožalio.
