Prvi srpski ustanak (1804-1813), koji je Leopold Ranke nazvao „srpskom revolucijom“, dao je, pored junaka i vojskovođa, ličnosti nesumnjive snage i veličine u sferama duhovnosti: filologa i preporoditelja nove srpske književnosti, Vuka Karadžića, državnika i memoaristu protu Matiju Nenadovića, pesnika Filipa Višnjića: od svih pevača od kojih je Vuk zapisivao pesme (Tešan Podrugović, slepa Stepanija, starac Milija, slepica iz Grgurevaca, starac Raško i drugi), najveću slavu u potomstvu s pravom je izborio Višnjić: on je pesnik ustanka. „Njegova pesma nastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokolenjima zaveštana kao autentičan dokumenat epohe“, zapisuje Milorad Panić Surep. I mnogo više od dokumenta epohe – ona je stvaralaštvo nastalo u okviru bogate tradicije srpske junačke pesme, i ravna po umetničkoj snazi ostvarenjima najvećih naših pesnika DžIDž veka.
Filip Višnjić rodio se u imućnoj i mnogočlanoj porodici Vilića, u bosanskom selu Trnavi, koje je pripadalo nekadašnjoj Zvorničkoj nahiji. U vreme neustaljenih prezimena, malog Filipa su po majci prozvali Višnjićem. Otac Filipov, đorđe, rano je umro: udovica, mati Filipova, udala se u selo Međaše, blizu Bijeljine. Sa sobom je povela i sina. U Međašima, Filip je proveo detinjstvo. U osmoj godini života, posle preležanih velikih boginja, ostao je izrovašenog lica i slep. Dete koje nije moglo ništa od kućnih poslova da radi vezalo se za gusle i guslarsku pesmu: Filip je počeo da peva rano. „Pesme je s početka pevao razne, kakve je gde čuo, a pamtio je sve što bi jednom čuo“, kazuje o njemu hroničar.
U vreme austrijsko-turskog rata, avgusta 1787, Viliće je zadesila nesreća tako tipična za poslednje decenije turske vladavine. Dva zvornička bega, koja su došla u Vilića kuću, nasrnu na đurđiku, ženu Luke Vilića. Muškarci iz kuće, da operu sramotu, uhvate obojicu, pa jednog bega ubiju a drugog obese ularom njegovog konja o šljivu u dvorištu. Ubrzo, međutim, stigne odmazda: Turci pohvataju sve odrasle muškarce iz ove kuće, tri Filipova strica i jednog brata od strica, pa dvojicu poseku, a drugu dvojicu obese u Travniku. Slepi mladić više nije imao kome iz Međaša da ide u rodnu kuću u Trnavi: u novoj kući svoje majke, onaj ko ni hranu sebi ne ume da zgotovi, i ko je svakome samo na teretu, nije mogao da bude voljen. Otada pa do godine 1809, Filip Višnjić putuje od sela do sela u bosanskom vilajetu i po Crnoj Gori, proseći i pevajući: on peva „samo stare pesme i stare junake“. Na tim putovanjima stiže čak do Skadra. Tokom puta, on peva najčešće Srbima, ali i msulimanskoj gospodi, koju dobrano upoznaje. I kada, posle prelaska u Srbiju, sa zbegom iz Semberije 1809. godine, opeva muslimanske prvake koji vode bosanske odrede na Srbe – on peva o ljudima o kojima je mnogo slušao, ili ih čak i lično poznavao: Meho Orugdžić, Mula Ahmed, Kulin-kapetan, Ali-beg Vidajić, Dervent-kapetan i Derviš-beg, živi su likovi kao i srpski junaci kojima u odmoru između bitaka peva uz gusle. (Jednom prilikom pevao je i samome Crnome đorđu).
Od 1809. godine pa do propasti srpskog ustanka, Višnjić putuje po celoj Šumadiji: prolazi Šabac, Loznicu, Beograd, Karanovac, Boleč, Kragujevac, Lešnicu, Užice, Krupanj: u nepismenoj sredini on je pesnik-agitator i pesnik-hroničar, koga slušaju junaci i vojvode, kao i obični borci, sve sami učesnici upravo opevanih događaja. Stojan čupić mu poklanja dva konja kako bi lakše putovao. Višnjić boravi najduže kod čupića i kod Luke Lazarevića. Posle svake bitke, pre nego što sastavi pesmu, Višnjić prilazi borcima i pita o detaljima: ko je koju jedinicu predvodio, kakvog je konj ajahao, odakle je došao, kako je bio odeven i naoružan, ko je sve poginuo. Višnjić boravi najduže kod čupića i kod Luke Lazarevića. Posle svake bitke, pre nego što sastavi pesmu, Višnjić prilazi borcima i pita o detaljima: ko je koju jedinicu predvodio, kakvog je konja jahao, odakle je došao, kako je bio odeven i naoružan, ko je sve poginuo. „Višnjićev realizam je realizam dokumentariste … njegove pesme mogu da posluže i kao pouzdani istorijski izvori … Pokreti trupa, koje on opisuje, mogu da se prate na geografskoj karti“ (Ljubomir Simović).
Slepi pesnik se zadesio u Loznici kada je Ali-paša Vidajić iz Zvornika iznenada prešao Drinu, i pkolio ovu varoš: dvanaest dana su opsednuti Srbi pod komandom Ante Bogićevića, Miloša Pocerca i Bakala Milosava odbijali napade deset puta jačeg neprijatelja. Pesnik je hrabrio branioce svojom pesmom: na smrt umorni i žedni Srbi (Turci su bili zatrovali sve bunare u okolini, čak i rečicu Štiru do koje su ustanici iskupali podzemni hodnik), s krajnjim su naporima odbijali napade, sve dok se s vojskom hitno podignutom s moravskog bojišta pred Loznicom nije obreo Karađorđe, i dok je jezičak na vagi nije pretegnuo u korist Srba. Poslednjeg dana bitke, šestog oktobra, dva puna sata Srbi i Turci su se sekli golim sabljama. U pesmi „Boj na Loznici“ slepi pevač, kroz lik junaka Luke Lazarevića, spaja prošla vremena s ovim sadašnjim:
ako bog da i bogorodica
te se sjutra s Turcim udarimo,
dete, braćo, da se ne izdamo!
Ko izdao, izdalo ga ljeto,
bijelo mu žito ne rodilo,
stara njega majka ne vidjela…
Junaci Prvog srpskog ustanka, u pesmama Filipa Višnjića, ponavljaju kosovsku kletvu kneza Lazara, svesni istorijskog značenja aktuelnog trenutka: herojska prošlost u pesmama o drevnim junacima, i hajducima, vaskrsava u dimu i halabuci aktuelnih bojeva koji se upravo vode. A pesnika slušaju oni čiju hrabrost opeva i čije se rane još nisu zacelile.
Slom ustanka 1813. godine doveo ga je u Srem, gde se nastanio u selu Grku. Godine 1815, u manastiru Šišatovcu čuo ga je Vuk Karadžić i zapisao njegove pesme. S još jednim odlomkom, i jednom pesmom zapisanom 1825. godine, to je celi Višnjićev opus: ukupno sedamnaest pesama, 5.001 stih.
Stvarnost je uvek haotična i konvulzivna: samo je retkim pojedincima data istinska istorijska svest da mogu da prozru dublje zakone sveta i života, i sagledaju bar nešto od suština događaja u kojima se odvijaju pojedinačne ljudske sudbine. Za sve austrijske izvore Voždova buna je samo jedna od mnogobrojnih pobuna potlačenog srpskog naroda, kojih je bilo toliko u godinama koje prethode 1804, i koja će se pre ili kasnije završiti krvavom odmazdom. U najboljoj svojoj pesmi „Početak bune na dahije“ Višnjić vidi silu koja pokreće ustanak – to je sirotinja raja, „koja globa davati ne može“. Fizičkoj bedi valja priključiti metafiziku osvete („jer je krvca iz zemlje provrela: zeman došo valja vojevati, za krst časni krvcu proljevati, svaki svoje da pokaje stare“). Buna na dahije nije obična buna.
Zemaljske događaje, ustanak malog naroda protiv neljudske okupatorske vlasti, najavljuju kosmički događaji. Višnjić daje velelepan uvod temi o kojoj peva. Hroničari su zabeležili između 1801. i 1805. godine niz neobičnih astronomskih pojava: pomračenje Sunca i Meseca, gromove u zimu, zvezdu repaticu. Slepi pesnik u vreme opšteg sujeverja, neobične astronomske pojave pretvara u uzbudljive poetske slike, koje govore o sudbinskom karakteru bune koja će uslediti: po nebu ratuju sveci, po nebu idu krvavi barjaci, a grom zagrmi na Svetoga Savu, „usred zime kad mu vreme nije“. Sve te događaje pesnik smešta u godinu koja prethodi ustanku. Krvavi nebeski barjaci najavljuju krvave zemaljske bojeve. Uznemireni ovim prizorima, sedam beogradskih dahija traži odgovor na pitanje o vlastitoj sudbini: voda zahvaćena u staklenu tepsiju, koja treba da im prorokuje budućnost, pokazuje svu sedmoricu bez glava. I, konačno, hodže i vaizi, podsećaju na povest osvojenja Srbije, prorokuju sumoran kraj turskog gospodstva nad srpskim narodom:
iz ognjišta pronić će vam trava
a munare popast paučina
(…)
drumovi će poželjet Turaka, –
a Turaka nigde biti neće!
Ovim sumornim slikama budućnosti suprotstavlja se jedan od dahija, Memed-aga Fočić. On veruje u teror i u zastrašivanje kao metod vladanja podjarmljenim srpskim narodom. Plan o seči knezova i višenijih ljudi istorijski je relevantna činjenica. Austrijska obaveštajna služba ustanovila je u zimu 1804. godine da su dahije planirale prvo ubistva svih srpskih vođa i uglednih ljudi, zatim postavljanje novih knezova, koji bi bili namamljeni u tvrđave i držani kao taoci sve dok pobunjena raja ne preda oružje: tada bi Turci poubijali sve muškarce starije od deset godina, „i najzad bi ostatak mačem prisilili na primanje muslimanstva“.
Svirepom nasilju kao metodu suprotstavlja se Memed-agin otac, starac Fočo „od stotine leta“. On savetuje drugačije postupanje sa srpskim narodom: povlačenje preteških po Srbe poreza i dažbina, prijateljevanje sa srpskim predvodnicima. Lik ovog starca prožet je istočnjačkom mudrošću i političkim pragmatizmom.
Dahije i Turci, međutim, kreću za planom osionog i samouverenog Memed-age Fočića. Od devedeset i devet posečenih Srba, čija imena poznaju danas istoričari, pesnik u svojoj pesmi navodi prvu jedanaestoricu. Crni đorđe uspeva da se u odsudnom trenutku skloni ispred turske potere, i uskoro, pošto poubija svoje gonioce, pred svojom kućom, i u sibničkom hanu, u svih sedamnaest nahija seoskim kmetovima šalje poziv na ustanak, koji će odjeknuti po svoj Srbiji: „Svaki svoga ubijte subašu/žene, djecu u zbjegove krijte“. Završnica pesme govori o razrastanju ustanka, njegovom pobedonosnom širenju: „usta raja ko iz zemlje trava“. Turci su suzbijeni svuda, po svim srpskim gradovima. U poslednjoj sceni ustanički vožd, đorđe, dolazi na vodu Drinu i kazuje kako će uskoro preći i nju, i osloboditi Bosnu.
U deset pesama, dakle najvećem delu svog opusa, „Boja na čokešini“, „Boj na Salašu“, „Knez Ivan Knežević“, „Boj na Mišaru“, „Miloš Stoićević i Meho Orugdžić“, „Boj na Loznici“, „Luka Lazarević i Pejzo“, „Bjelić Ignjatije“, „Hvala čupićeva“ i „Stanić Stanojlo“ – Višnjić se bavi podrinskim bojištem i temom srpskog junaštva. On opeva velike bojeve, dvoboje junaka, ratna lukavstva Srba, osvete ustanika. česti dijalozi stalno sukobljenih aktera daju Višnjićevoj epici dramski i agonalni karakter. Njegovi likovi, i srpski i turski, realistički su iverljivi. čak i kada pojedinim junacima posvećuje svega stih ili dva – ti likovi dobijaju pred nama dimenzije realnih, silovitih, gordih, nabusitih ili hvalisavih ljudi, koje kao da smo i sami videli u našem narodu. Kada hoće da naruži harambašu ćurčiju, Jakov Nenadović ga naziva „pržibabom“ („Lasno ti je, more, babe pržit/ u ponoći kad niko ne vidi“. Ustanik Stjepan Gadžuljić je neko ko „bez kavge ručati ne može“. Cincar Janko od Orida grada je onaj „koji kavge po svijetu traži /đe je kavga da se onđe nađe“. Ništa manje po svijetu traži / đe je kavga da se onđe nađe“. Ništa maanje upečatljiv nije portret Gluvca Mijaila „koji sječe mačem bez razloga“. Sinan-paša je onaj „koji znade Bosnu sjetovati“. A muslimanski junak, Meho Orugdžić, nosi sablju u zubima, jašući na konju đogatu, koji „preko sebe bjelu pjenu baca“.
Naoružani neviđeni junaštvom, koje kao da akumuliralo energiju stotina godina uzdržavanja, gutanja uvreda, poniženja i ropske tpeljivosti, ustanici pobeđuju u bojevima desetostruko jače Turke Bišnjake, koji sasvim sigurno nisu ništa manje hrabri od Srba. Istoričari potvrđuju odnose snaga kako ih Višnjić prikazuje u svojim pesmama. Neustrašivost i hrabrost ustanika imaju karakter elementarne, pa stoga neukrotive i nezaustavljive siline:
A kad tanke puške izlomiše,
svaki Srbin vata po Turčina:
kako koji dokopa turčina,
svaki pade po Turčinu svome,
svaki Srbin mori po Turčina.
A Srbina po dvadeset Turaka.
(„Boja na čokešini“)
Ali junaštvo za Višnjića nije samo pobediti neprijatelja na bojnom polju, nego i spasti čoveka, sačuvati obraz: „svoju dušu vrći u čistotu“. Knez Ivan Knežević se pobratimljuje s Kulin-kapetanom, ali će i svoj život, čast i imanje založiti da izbavi srpsko roblje.
Sledeći bogatu tradiciju epske pesme, Višnjić i njegovi junaci obraćaju se personifikovanom Pocerju, Savi, Drini: sa zemlje progovara upravo odsečena ljudska glava. Ljudskim glasom i rečima govore i dva vrana gavrana. U pesmi „Boj na Mišaru“, pesnik ne opeva napredovanje trupa, ratne okršaje, tok bitke. Dva vrana gavrana doleću pred suprugu Kulin-kapetana, i odgovaraju na niz njenih pitanja. Bitka je završena, poginulo je trideset hiljada Turaka i najveći broj turskih poglavica. U završnom monologu Kulinove kade, koja proklinje srpske junake koji su pogubili predvodnike bosanske vojske, vidimo samilost pesnika prema pobeđenom neprijatelju. A dva vrana gavrana koji donose Kulinovoj kadi zle glase – to kao da su one dve iste crne ptice koje su, nekoliko vekova ranije, iz Kosovske bitke, pred majku Jugovića, donele ruku njenog poginulog sina Damnjana. Epski krug je tako zatvoren. Filip Višnjić je poslednji naš epski pesnik. U evropskim okvirima, epski pesnik, onaj ko peva o bojevima i dvobojima, nesumnjivo je potpuno anahrona pojava.
Savremenici su Višnjića opisivali kao krupnog čoveka i „pravog junaka“: bio je širokih prsiju i pleća: ćelav do pola temenjače: vrlo guste obrve „dosta puta makazama je sasecati morao“. Brkove je imao guste, prosede, koji bi padali na ramena, kao što mu je riđa i proseda kosa padala na pleća. Preko lica po levom obrazu imao je brazgotinu, pola levog uva mu je bilo odsečeno, i na desnoj šaci mali prst i zglavak domalgo: takav je prešao 1809. godine u Srbiju. Ovi ožiljci potiču svakako sa njegovih brojnih putovanja po Bosni. „Ili je pesmom nekog Turčina uvredio, ili se besnom agi na vreme nije sklonio“ (M.Panić Surep). Hroničari su zabeležili da je hodao uspravno i dostojanstveno, i uvek bez vodiča.
Kada je, pak, prešao u Srbiju, u uzavrelu stvarnost svakodnevnog krvavog ratovanja, hrabrost i spremnost da se omraženi zavojevač zauvek istera iz srpskih zemalja – ono o čemu je pevao borcima nisu za njega bile tek puko sredstvo poetske retorike. Jednom prilikom, pred popom Lukom Lazarevićem je kazao: „Gospodaru! Ne staraj se kako ćeš nadbiti bosanske Turke, nego daj meni da skupim stotinu slepaca, pa nam daj svakom po neuka ždrepca, a u ruke sablje, i naputite nas na tursku vojsku: vi ipak okati, hajdete za nama, da vidite šta će od nas biti. Neka od nas bude što Bog da, samo da i mi neko junaštvo učinimo, pa makar propali svi do jednog. Dosta pevamo čudesa i viteštva, te dražimo braću na pogibiju, nego da dokažemo da je i nama slatko mreti tako slavnom smrću!“
Višnjić je pesnik srpskog junaštva. U Sremu, gde se nastanio posle propasti ustanka, pevao je seljacima, na slavama i na vašarima, s uramljenom dozvolom austrijskih vlasti na grudima. Kada bi završio pesmu, on bi „iz dna duše uzdahnuo“ Hej, Miloše, hej, đorđe, hej Stojane, braćo moja mila, sokolovi srpski!“ A onda tiće, opet samome sebi: „O, Filipe, Filipe“!
100 najznamenitijih Srba, PRINCIP, Beograd
