Međutim, zanimljivo je pomenuti da, uprkos dugogodišnjoj sveprisutnosti i statusu mitskog simbola, postoji vrlo malo snimaka iz privatnog života, a valja nadodati i kako je u jugoslovenskoj kinematografiji, pre njegove smrti, često spominjan, ali u stvarnosti se vrlo retko pojavljivao kao lik.
Ipak, kao što smo imali prilike da saznamo iz dokumentarnog filma „Cinema Komunisto“, Tito nije voleo jeftine trikove već je pazio da se njegovom liku pristupa sa oprezom i taktom, a kako bi sebe i partizane učinio „većima od života“, angažovao je najbolje reditelje, domaće i strane zvezde i izlazio u susret snimateljima, kako finansijski, tako i logistički (korišćenje vojske i vojne opreme).
Filmska kritičarka Mira Boglic tako ističe da je Tita prvi put na filmu 1945. otelotvorio Rus Ivan Bersenjev u sovjetskom filmu „U planinama Jugoslavije“, a u Jugoslaviji Vjekoslav Afrić u filmu „Živeće ovaj narod“.
Usledili su Ričard Barton („Sutjeska“), Marko Todorović (Užička Republika“ i u nizu televizijskih i pozorišnih projekata), Lazar Ristovski („Igmanski marš“), Miša Janketić („Tito-Čerčil, strogo poverljivo“), Rade Šerbedžija („Bombaški proces“), a u Vrdoljakovoj mini seriji i Boris Svrtan koji se s likom Josipa Broza prvi put susreo 1993. u „Spika na spiku“.
Bilo je tu i pozorišnih predstava i niz dokumentarnih filmova o Titu, a onaj Antuna Vrdoljaka (koji je veliki deo građe „pozajmio“ iz nikad završenih Bulajićevih „Iz Titovih memoara“) 2010. pretvorio se u pravi televizijski blokbaster.
Tito kao jugoslovenski simbol stila
Fascinaciju Titom nisu delili samo narodi ovih prostora već i poznati gosti koji su pohodili naše krajeve i redovno ostajali oduševljeni raskošnim životnim stilom predsednika. Tadašnje lepotice Sofija Loren, Đina Lolobriđida i Brižit Bardo bile su njegove počasne gošće na Brionima i izložene šarmu “jugoslovenskog Getsbija”.
Ričard Barton i Elizabet Tejlor bili su dobri prijatelji sa jugoslovenskim šefom, Orson Vels tvrdio je da je Tito „najveći čovek na svetu“, a čak je i poznati reditelj i oskarovac Oliver Stoun svojevremeno izjavio kako bi voleo da snimi film o Titu.
I zaista, priča o Titu je kao stvorena za veliko platno. Raskoš, život na visokoj nozi, skupa pića, odela po meri, megalomanske zabave, luksuzni vozni park i žene… Bio je to pravi kapitalistički način života usred Balkana – a Tito nije štedeo.
U nedostatku kralja, Tito je bio, kako bi Amerikanci rekli, „sledeća najbolja stvar“. Štaviše, Nikita Hruščov jednom prilikom je izjavio: „On nije komunista – on je kralj“.
Odličan PR, koji je možda bolje nazvati starom dobrom propagandom, pretvorio ga je u nešto više od običnog diktatora – čoveka koji je pio samo čivas, pušio najfinije cigare i važio za zavodnika bez premca.
Primera radi, poznata je njegova afrička turneja koja se razvukla na 72 dana, a pritom je za sobom, poput zvezde, vukao vojsku zabavljača i ratnu mornaricu.
Tito kao nepresušan izvor inspiracije muzičara
Neko bi pomislio da su muzičari bivše Jugoslavije gajili snažna i na mahove romantična osećanja prema Titu. Pesmi o “Najvećem sinu” nisu mogle da odole ni mnoge zvezde kao što su Zdravko Čolić („Druže Tito, mi ti se kunemo“), Lepa Brena („Živela Jugoslavija“), Neda Ukraden („Drugarice, posadimo cveće“) pa čak i Oliver Dragojević („Tito i Prva proleterska“).
Ipak, Seid Mamić Vajta i Teška Industrija otišli su korak dalje i 1985. zakoračili na teren prave poezije: „Sva moja ljubav pod ovim suncem je za Tita i nikad ona na drugog da pređe neće“.
