Kad Evropski parlament idući put bude glasao o predlogu da se Beogradu odobre milioni evra pomoći, Pat Koks će se setiti da je to zemlja siromašnih ljudi čija vlast ima bogate prijatelje.
“Biznismeni bliski predsedniku Bušu osnovali firmu za savetovanje kompanija koje žele da posluju u Iraku”. Vest je u utorak osvanula na naslovnoj strani “Njujork tajmsa” i drugih vodećih američkih novina. Za Amerikance je senzacija u tome što su vodeći ljudi nove firme istovremeno i glavni lobisti iz redova Republikanske stranke, a ujedno i šefovi Bušove predsedničke kampanje iz 2000. godine. Iz lobističke firme “Barbur Grifit&Rodžers” u kojoj rade ljudi koji su Bušu pomogli da dođe na vlast, nastala je nova firma “New Bridge Strategies” (Strategije novog mosta), a od “Novog mosta” teško da ima boljeg poslovnog mosta za Irak, gde Bušova administracija mesečno potroši oko četiri milijarde dolara.
Za nas je tiha senzacija vest da su neki od ovih Bušu bliskih lobista letos ugovarali poslove u Beogradu. “Insajderska” firma Hejlija Barbura (bivšeg predsednika Republikanske stranke, odnosno Republikanskog nacionalnog komiteta, i sadašnji republikanski kandidat za guvernera Misisipija) specijalizovala se za zastupanje stranih vlada i državnih ustanova, ali se u Beogradu nije našla na platnom spisku Vlade Srbije. Naša siromašna država ne bi ni mogla da sebi priušti tako skupog lobistu, čije se usluge naplaćuju u šestocifrenim dolarskim iznosima, ali zato ima bogate prijatelje pa će vašingtonski lobisti, prema izvorima NIN-a, ipak raditi u korist Vlade Srbije (odnosno, nekih njenih članova). Pravi kupac, to jest, platiša Barburovih usluga, zasad je, izgleda, odlučio da ostane anoniman.
Neće to biti prvi put da se vrh srpske vlasti posluži profesionalnim američkim lobistima. U proleće 2001. godine saznalo se da je “srpska dijaspora” za nekih sto hiljada dolara unajmila nekadašnjeg šefa nevladine organizacije “Fridom haus” Džima Dentona da dotera vašingtonski “imidž” Zorana đinđića. (Posle se ispostavilo da je Dentona platio Filip Cepter). Barburova firma ima iskustva na Balkanu, a ova vrsta posla i nije neki izazov za profesionalce tog ranga. Klijente sa Balkana koji žele bolji “prolaz” u Vašingtonu nije tako teško zadovoljiti: omoguće im, na primer, kratak susret sa vodećom ličnošću iz administracije. Fotos sa takvog susreta, sa obaveznim profesionalnim osmehom protagonista, kod kuće predstavlja dokaz da domaći političar uživa dobar glas i rejting u američkoj prestonici. Lobisti Barburovog profila uvek mogu klijentima bez mnogo truda da isposluju te takozvane photo-ops (photo opportunities, odnosno prilike za slikanje) sa svojim političkim i poslovnim prijateljima u Bušovoj administraciji, koji se pet minuta posle slikanja više neće setiti lika balkanskog gosta a ime mu ionako nisu umeli izgovoriti.
Drugo je pitanje koliko njihove države ili vlade od toga imaju koristi. Američka spoljna politika se ipak utvrđuje u Stejt departmentu (pogotovo prema zemljama od kojih više ništa bitno ne zavisi), a ne na “photo-ops”-ima. To najbolje zna Dragan Karić, koji ni posle ponovljenih intervencija uticajnog američkog kongresmena Kurta Veldona nije zimus u Moskvi dobio američku vizu kako bi otputovao u Vašington na tradicionalni “molitveni doručak” na koji je bio uredno pozvan. Visoki službenik Stejt departmenta istu stvar za NIN ilustruje primerom hrvatskog HDZ-a, koji je u Kongresu sačuvao dobre veze još iz Tuđmanovog vremena: funkcioneri ove stranke uvek imaju “prolaz” u Vašingtonu, ali se time ništa ne menja u američkoj politici na terenu.
Tako je Ivić Pašalić, primera radi, prisustvovao ovogodišnjem kongresnom doručku, ali se niko iz Bušove administracije ipak sa njim nije hteo sresti. Pravilo je u administraciji, kada lobista za klijenta zatraži uslugu, odnosno kontakt visokog ranga, Bela kuća, Senat ili Kongres traže mišljenje Stejt departmenta. To ne znači da je reč iz Fogi Botoma (gde u Vašingtonu stoluje američka diplomatija) uvek zakon. Do slikanja katkad dođe i pored izričitog protivljenja diplomata, ali do promene politike – teško. Barburove klijente to ionako ne brine, jer se javnost kod kuće ne razume u to kako Vašington funkcioniše iznutra. Barburi ovog sveta dobro žive na neznanju domaćih izbornih tela.
Ali, ni njihovi balkanski, odnosno beogradski klijenti nisu tako naivni. Biznismeni koji ne žale stotine hiljada dolara da svojim političkim favoritima u vladi kupe vašingtonski “imidž”, u stvari ne daju ni pet para za to šta Vašington zaista misli o njima i njihovim štićenicima. Njihov je cilj da “zasene prostotu”, odnosno da impresioniraju domaći svet. Političari u tome rado učestvuju jer sada već hronični manjak podrške u domaćoj javnosti kompenziraju podrškom Zapada. Ovde još jedino zapadne pare i podrška ulivaju nadu u budućnost. Utoliko je unajmljivanje Barbura zapravo cinični eksperiment kojim se više i ne fingira popravak “imidža Srba” u svetu, već pothranjuju domaće zablude.
Kada bi vlast zaista marila za ugled u svetu, prvo bi se pobrinula da osvoji respekt svojih građana. Kada bi naši političari hteli da ih poštuju u svetu, potrudili bi se da svet dočekuju u uređenoj i pristojnoj državi. Utisak koji je predsednik Evropskog parlamenta Pat Koks ove nedelje poneo iz Beograda ne može se nikakvim parama i lobiranjem popraviti. Najmanje je u tome bitno što su se crnogorski “independisti” upucali u nogu bojkotom skupštinskog zasedanja u Beogradu. Nije bitno ni to što su, hteli to ili ne, omalovažili moćnog evropskog političara koji se ne bi bavio politikom da je lišen lične gordosti. Bitan je Koksov neizbrisivi utisak da ovde političari vode računa o svemu sem o državi i zajednici. A kad u njegov parlament idući put dođe predlog da Beogradu odobri sto i više miliona evra pomoći, setiće se da je to zemlja siromašnih ljudi čija vlast ima bogate prijatelje.
