Pre sedam godina, bila sam sa porodicom u bugarskom letovalištu Albeni i poželeli smo da posetimo Varnu. Vodič nam je rekao da dobro pazimo na novčanike, jer tamo ima nekih Grka koji kradu. Bilo nam je smešno kako to Grci idu u Bugarsku da džepare, a evo danas čak i Turska obećava Grcima da će im pomoći da vrate dugove.
Vremena se menjaju a istorija se ubrzava. Do jučer su naši ljudi odlazili iz Srbije kako bi se nastanili u zapadnim zemljama, a uskoro će zapadnjaci dolaziti u Srbiju da posluju i da se u njoj nastane. Verujte mi na reč, neće proći ni deset godina a to će se obistiniti.
Sve razvijene države su se zadužile do grla i nikako da odluče na koji način da izbegnu bankrot. Naravno, najjednostavnije rešenje je povećanje poreza, ali takva opcija nije najoptimalnija za privredu. Američki ekonomista Artur Lafer je još osamdesetih godina izračunao da se, kada država putem poreza oduzme građanima više od pedeset posto zarade, ekonomski razvoj zaustavlja, da dolazi do masovne nezaposlenosti i da ta ista država ubira sve manje novca. To je nedavno potrvrdio i nobelovac Edvard Preskot.
Što bi rekao naš novinar Aleksandar Tijanić, nije srpski ako se kod striže ovaca i oporezivanja građana ne stane kada se dođe do gole kože.
U zapadnoj Evropi države ubiraju otprilike 60% zarade od svojih građana, dok se u Americi ubira oko 40%. Zbog toga se preko bare toliko radi, jer ljudi mogu da zadrže veći deo onoga što stvore. Zato tamo nakon svake krize brže dođe do ekonomskog razvoja.
Francuzi smatraju da ih je osiromašilo uvođenje evra jer više ne mogu da devalviraju franak i prividno izbrišu državni dug a u stvari ga prenesu na sledeću generaciju. Uhvati me muka kada čujem njihove intelektualce kako objašnjavaju da jaka valuta ometa izvoz i da malo inflacije nikada nikome nije naškodilo. Što onda jaka valuta ne smeta Nemcima da izvoze?
Onda se ja setim naše hiperinflacije od 600.000% iz januara 1994. godine, kada se tata vratio sa posla sa mesečnom pukovničkom platom i u roku od pola sata od nje kupio samo veknu hleba, litar mleka, kutiju cigareta i Politiku.
I tako, pošto francuska država više ne može da štampa pare bez pokrića, primorana je da ubira veoma visok porez od svojih građana i izmišlja uvek nove smicalice kako bi im izvukla pare. Treba isplatiti čitavih pet miliona radnika u državnoj službi…
Ko od naših ljudi u Francuskoj otvori malu privatnu firmu, zaposliće radnike samo na crno. Na svakih sto evra koje isplati radniku, mora da odvoji dodatnih osamdeset evra državi, a radnik od onih osamdeset koje je dobio odvaja još otprilike sedam evra na ime poreza na primanja. Mnogi ljudi koji otvore pekaru lepo u njoj rade sami jer ne zarađuju dovoljno kako bi zaposlili radnike.
Uskoro će svi građani morati da plaćaju porez na ugljen dioksid, sedamnaest evra za tonu, koji će se navodno odvajati za ekološke programe. Međutim, nemojte misliti da ćete ga izbeći ako nemate vozilo koje izduvnim gasovima zagađuje vazduh, jer zagađujete i onda kada dišete. Tako neki ekološki nastrojeni Francuzi čak ne kupuju namirnice stranog porekla jer su kamioni koji su ih dovezli ispustili toliko i toliko ugljen dioksida u atmosferu.
U poslednje tri godine je zamišljeno čitavih dvadesetak novih vrsta poreza. Od nedavno se plaća dodatna eko-taksa i za svu kupljenu tehničku robu, koja se dodaje na onih dvadesetak posto poreza na dodatnu vrednost i koja služi za recikliranje odbačene tehničke robe.
Plaća se i nova taksa na USB ključeve kako bi se plaćali umetnici jer će ih građani sasvim sigurno koristiti za skidanje muzike i filmova sa interneta, pa da slučajno ne izvuku neku korist. Tu je i dodatna taksa na neke ribe i morske plodove, verovatno da bi ljudi jeli manje onih vrsta kojima preti istrebljenje. Neko od parlamentaraca je čak predložio da se plaća taksa na Google, ali nisam dobro shvatila zbog čega.
Prošlog leta sam pronašla posao prevodioca u jednoj modnoj školi koja je zahtevala da registrujem firmu kako bi mogli da mi plate, jer nisu imali nameru da se maltretiraju sa potpisivanjem radnog ugovora. Onda sam pronašla specijalizovanu firmu koja se pobrinula za računovodstvo i poreske detalje. Škola me je veoma dobro platila, ali sam na kraju dobila samo siću – tek četrdeset posto – jer je sve ostalo otišlo državi.
Ko je bogat i pismen, on se uvek nekako snađe i izbegne porez tako što prijavi boravak u Švajcarskoj, Luksemburgu ili Monaku, gde se čovek unapred dogovori sa vlastima koliko želi da plaća porez a onda odluči da li da se kod njih nastani. To se zove fiskalna optimizacija. Tako su Francusku već napustili mnogi dobrostojeći građani, koji bi inače stvarali radna mesta Francuzima ili kupovali luksuznu robu i potpomagali ekonomiju. Umesto toga lepo odlaze u istočnu Evropu i stvaraju radna mesta Poljacima i Rumunima. U-ta-ta.
Velike firme plaćaju mnogo manje poreza od manjih jer mogu da prodaju robu sopstvenoj filijali po nižoj ceni, filijali koja se obavezno nalazi u mikro državicama gde se porez ne plaća, a onda odatle prodaju robu po visokoj ceni na svetskom tržištu.
Najgore prolazi srednja klasa, koja ne može da prijavi boravak van zemlje a nema pravo na socijalnu pomoć za siromašne, u koju spadaju besplatno lečenje, transport ili energija po sniženoj ceni. Šmrc.
Ko je manje pismen, on može da se pošteno nasanka koristeći poreske olakšice a da se prethodno nije dobro raspitao kod nekog advokata. Tako je nekadašnji ministar za stambena pitanja, Žil De Robijen, smislio veoma zanimljiv način da podstakne prodaju novih stanova. Ko prihvati da kupi stan u novogradnji i da ga izda po sniženoj ceni tokom devet godina, ima pravo da odbije od poreza polovinu njegove vrednosti. Naravno, obični svet je poleteo da kupi stanove u novogradnji i velike građevinske firme su izgradile čitave komplekse gde god su našle slobodno zemljište. Nažalost, kompleksi su redovno izgrađivani na livadama i ledinama gde nema gradskog prevoza i gde niko ne želi da stanuje. Ako nemaš stanara, ode ti poreska olakšica, ali je zato tu vraćanje kredita u narednih petnaestak godina…
Ranije su srpski imigranti prvenstveno odlazili u Francusku zbog toga što se radi o prijateljskoj zemlji i savezniku iz dva svetska rata. Međutim, pretpostavljam da će nadalje veći broj naših ljudi odlaziti u Ameriku iako nas je bombardovala, gde će imati šansu da dobro zaradi i zadrži dobar deo zarade za sebe.
Ko poželi da živi u inostranstvu, bolje mu je da se dobro raspita o oporezivanju građana i tek onda odluči u koju zemlju će da ode. Ja razmišljam da se iselim u Belgiju ili Luksemburg i već sam počela da konkurišem za posao u evropskim institucijama.
A što se tiče francuskih dobrostojećih poreskih obveznika, oni će verovatno završiti u Srbiji. Za nekoliko godina će kod nas da stvaraju radna mesta, kupuju našu robu i potpomažu našu privredu. Već ih vidim kako za doručak jedu mladi kajmak i maline i trče po Košutnjaku.
