Posle skoro dve i po decenije vrednog i mukotrpnog rada u Švajcarskoj, Slobodan Stojanović rešio je da se vrati u svoj Despotovac. Srećan je što je doneo ovakvu konačnu odluku i pomalo setan jer napušta ljude sa kojima je proveo skoro polovinu života. Bio je vidno potresen kada mu je na svečanosti u njegovu čast predat skroman poklon i odato priznanje za sve što je kao dugogodišnji predsednik Srpskog kluba „Dositej Obradović“ u najvećem švajcarskom selu Herisau, osnivač Srpskog kulturnog saveza iz Ciriha i član Saveta dijaspore nekadašnje jugoslovenske vlade radio na povezivanju sa otadžbinom.
Odlazak ovog vrednog i radnog čoveka u mnogo čemu je simboličan, jer na svoj način izoštrava ono sa čime se suočava srpska zajednica u Švajcarskoj “ stari način rada kroz klubove lagano se gasi odsustvom priliva mlađih i odlaskom starih članova, ljudi se povlače u sebe, i samo energijom i entuzijazmom pojedinaca opstaju institucije srpske zajednice u ovom delu Evrope. Srpski klub u Herisau pripada onima aktivnijima, okuplja i Grke, Švajcarce i Italijane, za dve godine proslaviće tri decenije postojanja, ali njegovi predvodnici kao što su čeda Momirović, predsednik, ili Anđelko Vasić, član uprave, mogu samo da konstatuju ono što život i novo vreme sobom donosi: Stojanović ostavlja u Herisau dvojicu svojih sinova sa porodicama, ali ni ovi mladi ljudi nemaju navike koje je upražnjavao njihov otac.
Ubi nas podela
“ Klubovi i njihovi predsednici su ambasadori svoje zemlje u ovim malim, lokalnim sredinama “ primećuje Trifko Marković, dugogodišnji entuzijasta u ovom poslu iz živopisnog mesta na obali Bodenskog jezera Rošaha, ali i on se slaže da je sve više klubova koji stavljaju ključ u vrata.
Dobri poznavaoci života u rasejanju reći će da je odumiranje ovakvih vidova okupljanja logično, budući da su produkt jednog drugačijeg vremena i namera tadašnjih vlasti da preko njih ideološko-politički kontrolišu „radnike na privremenom radu u inostranstvu“.
“ Na čelo hrvatskih klubova ovde stavili su se intelektualci, dok se naši distanciraju od toga “ primećuje Dragan Radisavljević, rukovodilac folklorne sekcije Srpskog društva „Vuk Karadžić“ iz Rošaha, podvlačeći da drugačiji autoritet i među našom zajednicom i na Švajcarce imaju školovaniji ljudi, sa znanjem jezika i boljom pozicijom u švajcarskom društvu.
Istovremeno, pažnju pobuđuje podatak iz oblasti oko St. Galena u kojoj ima 11 srpskih klubova i četiri folklorna ansambla, što je apsurdno za srpsku populaciju koja broji oko 15 hiljada ljudi. „Umesto da postoji jedan ozbiljan kulturni centar, ubi nas podeljenost“, veli Radisavljević, istovremeno iznoseći koliko je dragocen doprinos folklornih entuzijasta da se sve što je godinama rađeno ne sruši.
“ Folklor je škola koja upoznaje mlade ljude našeg porekla i sa običajima, i sa jezikom i odakle su igre i pesme “ govori Novica Pavlović, predsednik Folklornog društva „Homolje“ iz Gosaua, koje okuplja podmladak kroz žurke, disko večeri, proslave rođendana i zajednička druženja, pokazujući gde je mogućnost da se druga i treća generacija srpskog porekla ipak okupi.
U razmišljanjima svakog od „Politikinih“ sagovornika između redova se nazire okretanje ka otadžbini i traženje pomoći. Ona je potrebnija tim pre jer je očito, kako primećuje Radisavljević, da se „srpski duh uništava lagano germanstvom i povlači se pred “ novcem“. Nema sumnje, borba za opstanak ovde je važnija od bilo kakvog patriotizma.
Dragoslav Popović, ambasador naše zemlje u Švajcarskoj, ukazuje na veliku promenu među srpskom populacijom u ovoj zemlji, budući da sada stasavaju i dolaze generacije koje nemaju jezičkih problema i barijera, koje su obrazovanije i drugačije nego nekadašnji radnički stalež, pa samim tim njima dosadašnji način okupljanja nije potreban.
“ Mnogo boljim i prijemčivijim izgleda ono što rade studenti srpskog porekla u St. Galenu ili ono kako se organizuje Poslovni savet dijaspore Švajcarske. Ljude takva vrsta esnafskog okupljanja brže zbližava i lakše se tako organizuju “ smatra ambasador Popović.
Lepša strana Srbije
Jedan od načina da se naši ljudi i deca okupe i zbliže je i “ košarka. Bane Milenković, Beograđanin iz Ciriha, već 14 godina nalazi se na čelu KK „Korać“ i pored svog napornog posla u jednoj japanskoj brokerskoj firmi uspeo je da organizuje klub koji je na pragu prve švajcarske lige.
“ Osnovali smo klub da bismo preko sporta i maksimalno etablirani u švajcarsko društvo prezentovali ono što mi stvarno jesmo, da pokažemo lepšu stranu našeg naroda u jednom kosmopolitskom duhu “ veli Milenković, insistirajući na druženju, edukaciji, poboljšanju imidža Srbije i prihvaćenosti među Švajcarcima kao najvažnijim efektima takvog jednog sportskog rada.
„Svesno smo delovali tako da imidž našeg kluba ljudi doživljavaju kao imidž Srbije“, primećuje, negodujući što se u matici ne vodi dovoljno računa o količini emocija koju naši ljudi daleko od otadžbine nose u sebi.
Srpsko kulturno društvo iz Ženeve nudi drugi model odgovora na to kako da se Srbi organizuju u novim okolnostima. Rizikujući da ih proglase za elitno društvo, ova ekipa dobrih i vrednih pregalaca ne pravi kulturne kompromise, organizuje književne večeri, koncerte ozbiljne muzike i pozorišne predstave sa gostima iz otadžbine, često okupljajući samo pedesetak posetilaca i inkasirajući finansijski gubitak. Kako govore Vera Petrović, Dragana Ristić i dr Sava Vukanović za 15 godina koliko postoje pokušavali su da izgrade kulturne mostove sa maticom, ali i prema sugrađanima u frankofonskom delu Švajcarske, da se suprotstave neistinama o Srbima i da humanitarno pomognu svom narodu.
