Francuske vatrene ulice
Intifada u Evroarabiji
Već nam je sad, na samom početku 21. veka, jasno da će ovo biti stoleće masovnih, očajničkih i agresivnih imigracija. Ništa neće zaustaviti kretanje mase siromašnih naroda ka starom bogatom Zapadu. Kao što su imigracije neminovne, tako će biti neizbežni i sukobi i nasilja na starom kontinentu. Duh vremena, mudrost i opreznost nalažu da se pripremimo za doček ovih očajnika i da ih tretiramo na dostojanstven način, napisao je u oktobru ove godine Žak Danijel, ugledni kolumnista „Nuvel Observatera“. Da li su njegove reči bile proročanske ili, prosto, izraz dubokog poznavanja podzemnih socijalnih kretanja u Francuskoj, koja su dovela do pobune u „lepoj Arabiji“ (zbirni naziv za francuska predgrađa – geta u kojima žive imigranti) i koja se pomalo prenosi na susedne zemlje, na celu „Evroarabiju“?
Rušenje ružnih naselja
Poslednjih 25 godina u Francuskoj postoji poseban program pomoći osetljivim urbanim područjima. Ubrzano su građeni smeštaji za beskućnike, jednolična, betonska, mnogoljudna naselja, nalik na novobeogradske spavaonice i jeftine solitere u socijalističkim zemljama. Ta vrsta nehumane, neestetske arhitekture, u kojoj se nije vodilo računa o jedinki već o zadovoljavanju elementarnih stambenih potreba velike mase ljudi, dovela je do svojevrsnog otuđenja i frustracije mladih. Porast nasilja i delinkvencije u ovakvim betonskim spavaonicama nije samo spoljni utisak već neoboriv statistički podatak. Samo od januara ove godine zabeleženo je 70.000 slučajeva vandalizma, paljevine (28.000 automobila) nasilja lokalnih bandi. Sociolozi i psiholozi su godinama unazad upozoravali na pogubne posledice marginalizacije imigranata i odrastanja u urbanim getima, pa je vlada pre nekoliko godina usvojila plan rušenja monstruoznih socrealističkih stambenih kompleksa. Za početak je pred kamerama svih francuskih TV kanala, upriličeno spektakularno rušenje stambenog radničkog bloka u pomenutom Preverovom Oberviljeu. Izgradnja humanih naselja, malih gradića sa pjacetama, parkićima i dobrim vezama sa centrom je projekat koji imaju svi gradovi u Francuskoj, ali za ubrzanje njihove realizacije moralo je izgleda da dođe do sadašnje pobune u predgrađima.
Pre pola veka pesnik Žak Prever napisao je protestnu poemu o „tužnoj deci Oberviljea“, gde bleda radnička deca životare bez ikakve šanse da izađu iz svog marginalizovanog sveta. Danas bi reč Obervilje mogla da se zameni dugim nizom naziva francuskih predgrađa: Kliši su Boa, Sen Deni na Seni, Epine na Seni, Anijer, Nojkeln… gde su u protekle dve nedelje ulice bile vatrene, u pravom smislu te reči. Današnja deca predgrađa, koja su zapalila požare širom Francuske, vežbaju pobunu, repriziraju intifadu koju su doskora gledala u Ramali, na televiziji. Oni svoj protest zbog društvene marginalizacije izražavaju tako što sa kapuljačama navučenim preko lica i sa flašama benzina u ruci pale automobile, kontejnere, škole i samoposluge u svojim naseljima.
Alžirska zastava
Postoje i drugi pokazatelji koji su nagoveštavali da je Francuska, kako pišu danas mnogi evropski dnevnici, bure baruta koje može eksplodirati svakog časa. U maju 2002, na dan drugog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj, stanovnici predgrađa, uglavnom potomci doseljenika iz Magreba, masovno su izašli na izbore i glasali za Žaka Širaka, želeći tako da spreče kandidata ekstremne desnice Le Pena da dođe na vlast. Širakova pobeda je gromoglasno slavljena na trgovima, najmasovnije i najbučnije na Trgu Republike u Parizu, gde se, kao i u unutrašnjosti, razvila šuma trobojnih zastava, ali ne francuskih već – alžirskih. Bio je to pravi šok, i za građane Francuze i za novoizabranog predsednika Širaka, koji je ovaj put minimizirao simboliku tih zastava, ali je, sa lukavstvom i iskustvom starog političara, osetio opasnost i uveo u novu vladu dvoje ministara rođenih u imigrantskim porodicama. Ali čak ni iskusni i suzdržani Širak nije izdržao novu provokaciju koja je došla nekoliko meseci kasnije, na stadionu Park prinčeva u Parizu. Na početku prijateljske fudbalske utakmice Francuska – Alžir, prvog susreta posle završetka rata u Alžiru, koja je trebalo da bude izraz potpunog pomirenja dveju nacija, deo stadiona, ispunjen mladim navijačima iz predgrađa, zviždao je dok se intonirala „Marseljeza“ Revoltirani predsednik Širak demonstrativno je napustio svecanu ložu a analitičari su nedeljama potom pokušavali da objasne zašto mladi ljudi, rođeni u Francuskoj, plješću himni države svojih dedova a zvižde simbolu sopstvene države.
Podsetimo se nakratko zbivanja koja su prethodila najžešćim obračunima na francuskim ulicama, od juna ‘68. i koja su naterala vladu da aktivira Zakon o vanrednom stanju iz 1955. godine, iz perioda najžešćeg rata u Alžiru. Dvojica maloletnika afričkog porekla, zatečeni su 27. oktobra u krađi, u predgrađu Kliši su Boa. Bežeći od policije, sakrili su se u veliku trafo-stanicu, gde su naleteli na uređaje visokog napona i bili sprženi, kao na električnoj stolici. Policija nije znala gde su se oni sklonili i nije bila ni blizu mesta nesreće, ali je ova tragedija bila dovoljna da izazove revolt zbog „policijskog nasilja“ i izlazak na ulice stanovnika ovog predgrađa, uglavnom mladih, koji su počeli sa paljenjem kola. Novo ulje na vatru i proširenje požara na skoro sve gradove dolio je ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi koji je, obilazeći mesta nereda, izjavio da je to delo „ološa“. Sarkozi je inače proklamovao bezbednosnu politiku „nultog tolerisanja“ društvenog nasilja, koja se smatra njegovim predizbornim programom za kandidaturu na predsedničkim izborima 2007. godine. Kritike na račun Sarkozijevih teških reči stižu sleva i zdesna, jer je ambiciozni ministar mnoge već iritirao svojim izjavama da je on jedini u Francuskoj u stanju da stavi tačku na urbano nasilje i nesigurnost.
Prvobitne pretpostavke nekih zvaničnika i medija da je reč o vandalskim akcijama izolovanih grupa delinkvenata brzo su napuštene, kao i sumnje da je na delu delovanje islamskih radikalista: pokazalo se da je reč o nečem mnogo dubljem, o pravom socijalnom revoltu, o intifadi onog dela francuskih građana čiji su se roditelji i dedovi davno nekada doselili sa afričkog kontineta, iz bivših kolonija. Zajedno sa kolima i kioscima, ovog novembra u Francuskoj je izgoreo i idealistički san o multikulturnom društvu bez konflikata, bez etničkih sukoba, bez uznemirujućih identitetskih dilema: „Meki francuski put“ (soft french way) ka rešavanju problema imigracije, reči kao što su integracija, adaptacija, tolerancija, asimilacija, građanska svest u ovom trenutku liče na isprazne opise jedne utopije koja nije postala realnost. „Mislio sam da sam u svojoj opštini, gde ima više od 80 odsto imigrantskih porodica činio ono pravo – pokazalo se da nisam bio u pravu“, govori utučeno pred televizijskim kamerama predsednik jedne od opština zahvaćenih plamenom uličnog divljanja. Kao mnogi drugi vršioci vlasti, i on sumnja da se, u korist integracije, može učiniti mnogo više od onoga što se pokazalo kao neuspeli društveni eksperiment; imigrantima su građeni socijalni stanovi, škole, vrtići i bolnice, omogućeno je spajanje porodica, strogim zakonskim merama kažnjava se verbalno vređanje osoba druge rasne i verske pripadnosti; imigranti koji jednom dobiju francuski pasoš postaju Francuzi i krajnje je neučtivo, da ne kažemo politički nekorektno, pitati nekoga za poreklo, ukoliko eventualnu radoznalost pobude njegove crte lica ili boja kože.
Sve to nije bilo dovoljno da se pridošlice zaista osete Francuzima, jednakim u svim pravima sa svojim „korenskim“ sugrađanima. Problem je jednostavno definisati ali vrlo teško rešiti, tvrde mnogi analitičari burnih događanja koja duže od dve nedelje potresaju Francusku. Koren problema se nalazi, pre svega, u visokoj stopi nezaposlenosti koja pogađa najviše imigrante i njihovu decu i čini ih svesnim činjenice da su u zemlji-kolevci građanske jednakosti, neki ipak jednakiji od drugih“. Posao, pre svega! poručuje ovih dana u časopisu „Ekspres“, Salem Kase, univerzitetski profesor, jedan od pridošlica koji su se uspešno integrisali.
GETOIZIRANO DRUŠTVO
Od 59,5 miliona stanovnika Francuske, 5,5 miliona su imigranti (pretpostavlja se da su većinom muslimani, jer se u Francuskoj prilikom popisa ne pita za veroispovest). Oni po pravilu žive u izolovanim delovima predgrađa, koja liče na prava geta, u kojima cveta „siva ekonomija“, šverc, trgovina drogom i vlada zakon lokalnih bandi.
Izraz „geto“ koristi i univerzitetski profesor i analitičar Erik Moren, koji u svojoj knjizi „Francuski geto“, objavljenoj u decembru prošle godine, zaključuje da tzv. opasna predgrađa nisu ništa drugo do „vidljiva posledica procesa koji je na delu u celom francuskom društvu“, a to je pregrupisavanje društvenih klasa i njihova samoizolacija. „Savremeno francusko društvo je, još uvek, formirano na strogo odeljenim grupama. Socijalne grupe se teško mešaju, postoji nepoverenje prema socijalno nižim kategorijama: francuski finansijeri, ne druže se sa preduzetnicima, koji izbegavaju druženje sa slobodnim profesijama, koje se ne mešaju sa činovnicima – i tako ide sve do fizičkih radnika koji izbegavaju kontakte sa nezaposlenima, a svi zajedno drže se daleko od imigranata iz predgrađa, gde se javila nova socijalna kategorija mladih delinkvenata, pot-klasa, neprihvaćena i u samim predgrađima grupa“, piše Moren. Njegovu tezu da je u francuskom društvu na delu proces klasnog udaljavanja i (samo) izolovanja spontano ponavlja pred kamerama i jedan francuski policajac, koji se nekoliko noći na terenu borio sa maloletnim vandalima: „Logika ovih uličnih nereda je secesija; na delu je zauzimanje i zatvaranje čitavih četvrti i urbanih zona, gde će se zatim uvesti sopstvena pravila i pravo, i gde pravna država neće više imati pristup.“
Krajem prošle godine Nacionalni istraživački centar za osetljiva urbana područja (ZUS) objavio je sumoran izveštaj koji se odnosi na rezultate ispitivanja od 1900. do 2003. godine. U 751 predgrađu sa teškoćama (kako se u javnosti eufemistički nazivaju gradska geta) svi pokazatelji su negativni i lošiji iz godine u godinu. Nezaposlenost je 20 odsto, što je duplo više od nacionalnog proseka. Broj stanovnika – imigranata je u ogromnom porastu, oni se gotovo uopšte ne mešaju sa Francuzima. Kvalitet života je u stalnom padu, ova naselja su, i ekološki gledano ispod nacionalnih standarda, građena u principu pored železničkih pruga ili autoputeva; socijalna pomoć je niska kao što je nizak kvalitet škola; loš je javni transport, zanemarljivo mali broj prostora za kulturu i sport. Osetljive urbane zone sve više nastanjuju socijalno i fizički hendikepirane osobe, one su bez realnog kontakta sa gradom kome, administrativno gledano, pripadaju. Erik Moren razvija dalje tezu o sveopštoj getoizaciji i cinično primećuje da u Francuskoj danas ne postoje geta samo za siromašne, već i za najbogatije slojeve društva: Takozvani lepi kvartovi, da upotrebimo ovaj Aragonov izraz, pokazuju takođe tendenciju samoizolacije. U otmenim četvrtima gotovo je nemoguće da se nastani i običan Francuz, a kamoli neki „obojeni“ građanin.
Mnoga istraživanja pokazuju da investiranje u školovanje, tj. jačanje ideje da obrazovanje predstavlja jedini put da se nađe posao i izbegne socijalna marginalizacija, postoji u glavama mnogih mladih iz predgrađa, ali da, bez obzira, na njihovu ambiciju i volju, mali broj njih uspeva da izađe na ovaj put. „Postoji deset odsto šanse da završiš dobru školu i 100 odsto verovatnoće da nećeš zatim naći posao“, izjavljuje ovih dana jedan od mladih piromana.
Jedan od incidenata koji je u decembru prošle godine najavio današnje piromansko nasilje u predgrađima ostao je bez zvaničnih reakacija. U jednoj 22-spratnici sa socijalnim stanovima u predgrađu Lej de Roz, osamnaestoro ljudi je poginulo u požaru koji su u poštanske sandučiće zgrade podmetnula dva dečaka od 15 i 18 godina. Ovaj piromanski, besmisleni čin (besmislen kao socijalni revolt jer su žrtve bili marginalci iz istog socijalnog sloja kao počinioci) naveo je, međutim, sociologe i psihologe da počnu ozbiljne rasprave o motivima nasilja mladih u predgrađima i o šansama da se ono zaustavi. Sociolog Boris Cirilnik već dugo vremena upozorava na krizu identiteta mlade generacije imigranata koji smatraju da su Francuzi drugog reda i traže svoje identitete u tradiciji, religiji i politici zemalja svojih očeva, često nauštrb građanskog vaspitanja i politike tolerancije koju zagovara francusko društvo. Cirilnik spada među analitičare koji ne odbacuju sasvim ni političke motive današnjih nasilničkih akcija. Jasno je da porast međunarodnih tenzija, od rata na Bliskom istoku do terorističkih atentata, nedvosmisleno predstavlja motor pokretač radikalne politizacije mladih koji potiču iz magrebaške imigracije. Arapi u Francuskoj koji se osećaju isključenima, žrtvama; mogli su pronaći obrasce ponašanja u pokretačima intifade u Palestini i teroristima na Bliskom istoku.
VRAćANJE VOJNOG ROKA
Dok se pod pritiskom mera vanrednog stanja požari širom Francuske pomalo stišavaju, počinju rasprave na temu: šta dalje? Iskusni političari počinju svoje umirujuće govore obaveznom retoričkom figurom kako „nisu svi stanovnici predgrađa kriminogeni tipovi“, i kako nerede stvara samo „agresivna manjina“ među njima. Nikola Sarkozi, koji ostaje zagovornik čvrste ruke, najavljuje progon iz Francuske svih stranaca koji predstavljaju opasnost po red i zakonitost u državi. Među 1800 uhapšenih izgrednika već je određeno 120 punoletnih osoba koje će biti, po kratkom postupku, proterane.
Nešto drugačije mere za trajno razrešenje krize navodi Segolen Rojal, bivša ministarka u socijalističkoj vladi Lionela Žospena. Ona je u francuskim medijima već viđena kao jedan od kandidata sa najvećim šansama na narednim predsedničkim izborima. S. Rojal traži da se ponovo uvede, bar šestomesečna, vojna obaveza, koja je ukinuta u Francuskoj. „Ukidanje vojne obaveze bila je greška jer je vojska bila jedino mesto gde su mladi ljudi , koji ne pripadaju nijednoj društvenoj strukturi mogli da se struktuiraju i smeste u određeni društveni okvir, kao i da stupe u kontakt sa osobom iz različitih socijalnih miljea.“ On istovremeno predlaže otvaranje velikih nacionalnih javnih radova koji bi omogućili zapošljavanje mladih ljudi. Svoj predizborni program verovatno će ubrzo izneti i ostali, do sada poznati kandidati i sva je verovatnoća da će tema „mladi iz predgrađa“ biti centralna politička tema naredne predsedničke kampanje.
